Полицијски гласник

78

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

6РОЈ 10

— Он није био јуче нри себи, рече замишљено Разумихин. — Кад би знали, шта је он ове тамо почииио у гостионици, ма да је и паметно... хм ! 0 неком покојиику и о некој девојци одиста ми је нешто говорио јуче, кад смо ишли кући, али ја нисам разумео ни речи... А у осталом, и сам сам јуче... —• Најбоље ће бити, мамице, да одемо сами њему и тамо ћемо, верујте, одмах видети, шта нам ваља чинити. А осим тога и време је, — Господе ! Једанаести сахат! узвикну она, погледавши на свој диван златан, емаљиран сахат. који јој је висио о врату на танком венецијанском ланчићу, страшно се не слажући са осталом тоалетом. »Младожењин поклон«, помисли Разумихин. — Ах, време је!... Време је, Дуњице, време! узбуђено се ужурба Пулхерија Александровна: још ће помислити, да се због јучерашњице љутимо, кад нас тако дуго нема. Ах, Боже мој. Говорећи то, она је ужурбано пребацила огртач и намештала шешир; и Дуњица се обукла. Рукавице су јој биле не само изношене, него чак и исцепане, што је Разумихин и опазио, а међутим то очевидно сиромаштво одела давало је обема дамама, шта више, изглед неког особитог достојанства, што се обично дешава са онима, који умеју да носе сиромашно одело. Разумихин је с поштовањем гледао на Дуњицу и поносио се тиме, што ће је повести. »Она је она краљица, помисли он у себи, што је у тамници крпила сама своје чарапе, и, одиста, у овом је тренутку изгледала као права краљица, па чак и више него у време најсјајнијих свечаности и излазака". — Боже мој! узвикну Пулхерија Александровна: —да ли сам могла мислити, да ћу се нлашити састанка са сином, са мојим милим, милим Рођом, како се сад плашим!... Ја се плашим, Димитрије ПрокоФићу! додаде она, бојажљиво га погле давши. — Немојте се плашити, мамице, рече Дуња, љубећи је, — боље је, да верујете у њега. Ја верујем. — Ах, Боже мој! И ја верујем, али сву ноћ нисам спавала! повика јадна жена. Изиђоше на улицу. — Знаш ли, Дуњице, кад сам тек пред зору мало заспала, а ја наједанпут сним покојну Марту Петровну... и сва у бело... пришла ми, узела за руку, и главом клима на мене, али тако опоро, тако опоро, као да осуђује... Да ли ће то бити добро ? Ах, Боже мој, Димитрије ПрокоФићу, ви још и не знате: умрла Марта Петровна! — Не, нисам знао ; каква Марта Петровна ? — На пречац! И замислите само... — Доцније, мамице, умеша се Дуња, — та они још и не знају, ко је то Марта Петровна. — Ах, не знате? А ја сам мислила, да вам је већ све познато. Опростите, Димитрије ПрокоФићу, код мене се ово дана све побркало у памети. Одиста, ја вас сматрам као за нашу промисао, па зато сам и била тако убеђена, да је вама већ све познато. Рачунам вас као рођака... Немојте се љутити, што тако говорнм. Ах, Боже, шта вам је на десној руци? Повредили сте се ? — Јесте, иовредио сам се, промрмља усрећени Разумихин. — Ја по кадшто већ и сувише искрено говорим, тако да ме Дуња поправља... Али, Боже мој. у каквом он собичку станује?.. Да ли се већ пробудио?... И та жена, газдарица његова, рачуна то за собу? Слушајте, ви кажете, да он не воли да говори, како му је на срцу, тако да му ја, може бити, и досађујем својим... слабостима?... Не бисте лп ме научили, Димитрије НрокоФићу, како ћу с њиме ? Ја, знате, идем сасвим као изгубљена. — Немо/ге га много распитивати о којечему, ако опазите, да се мршти; нарочито не питајте много за здравље: то не воли. — Ах, Димитрије ПрокоФићу, како је тешко бити мајком! — Али ево и степеница... Како су ужасне ове степенице! — Мамице, ви сте чак и бледи, стишајте се. голубице моја, рече Дуња, умиљавајући јој се; — он треба још да је срећан, што вас види, а ви тако мучите саму себе, додаде она, севнувши очима. — Причекајте, да видим прво, да ли се пробудпо? Даме пођоше лакше за Разумихином, који оде унапред по степеницама, а кад су већ на четвртом спрату биле према газдаричиним вратима, нриметише. да су газдаричина врата пешто мало одшкринута и да их обадве разгледају из таме два

жива, црна ока. А кад су им се погледи већ срели, врата су се одмах залупила, и то тако јако, да Пулхерија Александровна у мало што не врисну од страха. III. — Здрав је, здрав је ! викну весело Зосимов у сусрет овима. Он је дошао још пре десет минута и седео у своме јучерашњем углу на дивану. Раскољњиков је седео на другоме крају, потпуно обучен, па шта више и пажљиво умивен и очешљан, што се с њиме већ одавно није догодило. Соба се одједанпут напуни, али је Настасији ипак пошло за руком провући се за гостима и стаде слушати. И одиста, Раскољњиков је био скоро здрав, нарочито према јучерашњици', само је био веома блед, расејан и мрзовољаст. Споља је личио на рањенога човека, или на таквога, који је трпео некакав силан физички бол: обрве су му биле набране, усне стиснуте, поглед успламтео. Говорио је мало и нерадо, као на силу или вршећи дужност само, а некакав се немир појављивао овда онда у његовим покретима. Недостајао је само какав завој на руци или капица од таФте на прсту па да потпуно личи на човека, коме се, на пример, веома јако гноји прст, или му је повређена рука, или штогод томе слично. У осталом, и то бледо и мргодно лице засија за тренутак као осветљено, кад су ушле мајка и сестра, али је то само прибазило изразу његовог лица, уместо пређашње тужне расејаности,. израз више прикупљене муке. Светлост убрзо потамне, али мука остаде, и Зосимов, који је свога пацијента надгледао и проучавао са свом млађаном ватром новога лекара, што је тек почео да лечи, с чуђењем је опазио на њему, код доласка мајке и сестре му, уместо радости, као неку тешку скривену одлуку, да издржи сахат два мучнога испитивања, које се већ није могло избећи. Затим је видео, како се готово свака реч доцнијега разговора чисто дотицала по какве ране његовог пацијента и позлеђивала је; алн се у исто време у неколико и чудио данашњој умешности да собом влада и прикрива своја осећања јучерашњега мономана, који је јуче и после најмање речи падао готово у бесиило. — Да, сад и сам видим, да сам готово здрав, рече Раскољњиков, љубећи љубазно мајку и сестру, — од чега се Пулхерија Александровна одмах разведри, — и то већ не говорим онако као јуче, додаде обраћајући се Разумихину и пријатељски му стискајући руку. — А и ја сам му се тако задивио данас, поче Зосимов, који се веома обрадовао гостима, јер за ово десет минута већ више није знао шта ће да разговара са својим болесником. Ако овако пође, онда ће кроз три четири дана бити сасвим као и пређе, то јест, како је било пре једног месеца, или два... или, можда, и три? Та то се из далека отпочело и спремало... а? Признајте сад, да сте, може бити, и сами били криви ? додаде са опрезним осмејком, као да се још непрестано боји, да га чиме год не раздражи. — Може лако бити, хладно одговори Раскољњиков. — Ја то зато кажем, продужи Зосимов, нолакомивши се — што ваше потпуно оздрављење зависи, у главноме , сада јединствено од вас самих. Сад, кад се са вама већ може разговарати, хтео бих, да вам скренем нарочиту нажњу на то, да јенеопходно потребно Отклонити првобитпе, тако рећи, основне узроке, који су упливисали на зачетак вашега болеснога стања; и онда ћете се и излечити, у противиоме пак биће још н горе. Ја не знам те првобитне узроке, али вама мора бити да су познати. Ви сте човек паметан и свакојако сте већ о себи размишљали. Мени се чини. да почетак вашега растројства пада у неколико у исто време са вашим иступањем из универзитета. Ви не /греба да останете без занимања, јер би вам посао и чврсто постављена задаћа пред вама, како се мени чини, много могли иомоћи. — Јест, јест, имате потпуно право... баш ћу што пре да ступим на универзптет, и онда ће све поћи... као намазано... Зосимов, који је своје умно саветовање отпочео у иеку руку и ради еФекта пред дамама, био је, разуме се, мало као ладном водом поливен, кад је, свршивши беседу и погледавши на свога слушаоца, опазио на његовом лицу јасан подсмех.