Полицијски гласник

БРОЈ 10

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

77

као син свог оца нећу да газим дату реч. С тога ми не брбљај више ни једне, него паре ми дај. Мајка очајнички омахну руком. — Да ме ко закоље немам ни пребијене паре. — Лажеш! Знам те какВа си ! Имаш ти њих пуну кесу у неком буцаку. — Кунем ти се... — Ћути... Мој пријатељ Ђорђе видео те је, кад си јуче узела из задруге читав иакет банки. — Али то није било моје! — узвикну мајка — то сам узела за рачун једне жене. коју слушам. ■— Ех! па ииак си морала нешто зарадити. — Оно пгго сам зарадила морала сам дати пекару. — Приче ! приче! Свршавајмо ! Ако немаш, набави; продај,заложи, узајми, укради ако је потребно; главно је да ја хоћу да имам новаца. — Па добро, учинићу све, само се притрпи; ти знаш да те твоја мајка воли, да би за те и живот дала!... Хајде, Батиста, буди добар, окани се другова, па покладуј са својом мајком... — То је немогућно — рече Батиста мало умирен иријатним мајчиним речма. —• Баш за то, мајко, што ме волиш, гледај да ме задоволЈИш. Немој да ми се другови подсмевају. Мајка му је непрестано обећавала, и син, приставши да чека, изиде из куће. Чим је затворила врата за својим сином, жена је притрчала столу, отворила Фијоку и извукла један пакет банки. — Срећа, те му није пало на ум да овде потражи! рече и завуче банке између сламњаче и душека у својбј постељи. * * * Али јутарња сцена није била нигата према оној што се одиграла после подне. У јутру Батиста не беше попио свој уобичајени број чашица коњака, није још био под утицајем иаговора својих поквареиих другова и неваљалих женских. Ђорђе га је уверавао, да је добар део оних банки, што их је видео код његове мајке, ипак морао остати у н>еним рукама и да је он један велики лудак, ако је мајка кадра о противном да га увери. Намигуша Ђиђета поновита је већ по Стоти пут да по што по то мора ићи на забаву, да ће се ту дивно провести и да јој је најлакша ствар наћи ко ће за њу трошити, ако Батиста не ће да иде и да га неће никад ни ногледати. Јадна мајка прочитала је на лицу свог сина, да је дошао трдо решен на све, те сва претрну. Несрећни младић, пола пијан, коме оу још у ушима одјекивале Ђорђеве и Ђиђетине речи, чим уђе дочепа мајку за руку и, стегнувши је, подвикну дивљачки: — Паре ми дај... Знам да их имаш... Немој да дангубим у тражењу... Дај ми их одмах... биће боље и за мене и за тебе. — Јаох, не стежи ме тако, сине — аукаше кукавна мајка, а усплахирени јој поглед и нехотично паде на постељу. — Не мучи ме, сине, кажем ти да немам новаца. Али син је ухватио онај тренутни мајчин поглед. Он је пусти и јурну к постељи. — Новци су овде — узвикну и поче скидати покриваче. Мајка потрча за њивд, ухвати га око снаге и иоче га вући за ноге, за руке, да би га одмакла одатле. А он , поуздан да је иогодио, још се више узјогуни. — Одмакни се — викну јој — немој да постаием животиња. Новци су овде, хоћу да их узмем. — Размахнувши се јаче одгурну мајку, и туривши руку под душек , нађе пакет банки. — Ах! ево их! Жена, ма да се беше угрувала кад ју је мало час гурнуо, имала је још толико снаге да .јурне к снну, да га докопа за руку и да гребањем покуша да му истргне новце. — Остави то — дречала је — нису моји... то сам добила на чување... немој да ме срамотши, иемој да ме упропашћујеш... Хоћеш да украдега... то је крађа... Хоћега да будеш лопов ? — Ћути, ћути — продера се Батиста загушеним гласом покушавши да се истргне; ћути, Бога ти...! — Нећеш, лопове! лопове!

Батиста. коме се смрче пред очима од алкохола и гнева, запуши једгаом руком мајци уста. Она га угризе , и он тада диже ту проклету руку и стегнутом песницом удари старицу по глави, која врисну и колико је дуга стропошта се на земљу. Батиста прескочи мајчино тело и побеже с новцем. Алм кад је дошао до прага осеги као да га је за раме докопала нека рука и као да га зауставља. Он се окрену: мајка, бледа као мртвац , болно је јаукала и узалудно се усиљавала да устане. Батиста притрча да је дигне. — Опрости ми, мајко — рече он снуждено — знаш ме какав сам... крв ми је ударила у главу... опрости ми! Мајка није могла да говори; али у очима јој се огледаше ужас, стегнуте јој песнице беху дигнуте према том проклетом сину. Он је положи у постељу и у очајању поче кршити руке. — Је ли ти боље?... Хоћеш ли штогод?... Нећу да те оставл^ам више, разумеш?... Идем да се опроотим с онима, гато ме чекају, па ћу се вратити к теби. Јадна жена погледа тужио у врата и слабачким гласом промрмља : —• Иди, иди. Батиста оде брзо и однесе у стегнутој гааци новцо. ★ * * Лепо другатво вукло је Батисту цео дап из крчме укрчму, а у вече су отигали на забаву. Ђиђета је била луђа но икада; Ђорђе је причао вигие но обично. Батистови новци су мало по мало нестајали; на мајку није несрећник ни помишљао. Пријатељи му рекоше, да се у животу још никад нису боље провели, а он им је давао за право. У понедеоник, у освитак зоре врати се Батиста кући уморан , сломљен , мамуран , с боловима у желудцу. Кад је ушао у собу и бацио поглед на постељу, видео је мајку где још лежи непомично, мирно, бледа као крпа. — Спава! — рече несрећник. — Али зашто се пије свукла ? И приближи јој се полако, на врховима ирстију, обузет неким чудним страхом и немиром. Жена се није кретала. — Мајко! — зовну је, кад је био на два корака; али она га не чу. — Нека је, нек спава. — И таман хтеде вратити се, кад спази нешто шго му крв у жилама следи: из једног угла њених уста цурила је полако низ лице крв. Батиста цикну и иаде по постељи. Опиниув једном руком мајчино чело, осети хладноћу легиа. Несрећна жена била је мртва. Жалосни син паде на колена и стаде загугаеним гласом јаукати. У грудима је осећао ужасан бол, а у глави неки страховити глас који му је довикивао: —- Матероубицо! С талијанског.

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Је|та Угричиб 43 — Шта да радим сад, Димитрије ПрокоФићу ? проговори, скоро плачући, Пулхерија Александровна. — Та како да кажем Рођи, да не дође? Он је јуче тако одлучно тражио, да се откаже Петру Петровићу, а сад нам се опет налаже, да и њега самога не примимо ! Ама он ће нарочито доћи, кад дозна, и... шта ће онда бити ? — Учините онако, како је одлучила Авдоћа Романовна, одговори Разумихин одмах и мирно. — Ах, Боже мој! Она говори... Бог зна, гата она говори и не објагањује ми своје намере! Она вели, да ће бити боље, то јест, не управо боље, него као да је ради нечега неопходно потребно, да и Рођа такође нарочито дође данас у осам сахати, како би се на сваки начин састали... А ја му, међутим, нисам хтела ни писмо показивати, него ма како лукавством удесити, преко вас, да пе би догаао... зато гато је тако раздражљив... Па и то ништа не разумем, какав је тамо пијаница умро и каква је тамо кћи, и како је могао дати кћери тај свој последњи новац... који... — Који вас је тако скупо стао, мамице, додаде Авдоћа Романовна.