Полицијски гласник

ВРОЈ .14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

107

Боји се, како су је нритеснили, да је сасвим не униште. Иеоснована бојазан! Зар сад да, је униште, кад су је украсили свуд унаоколо !... Да Бео.град може бити без ње одавно би она била уништена! Осим тога, она се под кад. — што даде и употребити згодно. Она не отиче. Кад се у њу што остави, стоји ту до у бесконачност. Вода не усане никад. И оно што је остављено у бару, не види се никад. Само га треба за дно утврдити. Сава и Дунав непоуздани су. Њине воде теку и носе што се у њих остави, па чешће избаце и на обалу. А често пута то се не жели. Тако и 187. године неко беше оставио у бари »Венецији® Леоиору жену Јошке Н. Ковача. А да неби избила иа површину воде обесио јој о врат и колена камење, те је за дно притврдио. Но, или су несташне рибе изгризле врвце, са којима је било привезано камење о врату и коленима Леонориним, или је вода, играјући се, исто зб&цила, једнога лепог летњег дана, неки младић, који се по бари возио на чамцу, виде на површини воде леш женске, јави то коме треба, те леш изваде и у варошку болницу пренесу. Ја сам заступао члана у кварту и наредио да се над нађеним лешом секција изврши, а сам се одредио да као полицијски орган сдацији прнсуствујем. То ми је била прва секција. Међутим, већ се сазнало да је извађени леш: Леонора, које је пре тридесет дана из мужевље куће нестало. Мунг њен Јошка, одмах по Леонорииом нестанку, известио је о томе кварт и молио да је овај потражи по Србији, а он ће сам распитати, да се није вратила породици у Угарској, одакле је била. Пре него је присгупљено секцији, испитани су .суседи Јошкини о животу између њега и Леоноре и о томе, да ли који од њих знаде што —• год, што би на овај догађај бацило колико толико светлости. Они су сви утврдили: да су Јошка и Леонора живели врло лепо ; да је Леоноре наједаред и изненада нестало; и да ју је муж истински жалио. Ово последње видео је већ и цео овет. Кад је Леонора извађена из баре, он Је тако плакао и бусао се у груди, да би се и камено срце ражалило. Мислило се у опште: мора бити да се сама удавила. Ко зна какву је муку она имала! * После подне у 3. сата била је секција. У капели болничкој, на столу за то намештеном, лежала је гола Леонора. Било јој је до 25 година. Била је по телу бела као снег. Нигде никакве ране; нигде одеротине. Кречна вода у бари потпупо је очувала леш од трулежи и распадања. Била је врло лепа, само јој очи беху отечене и избуљене. Лекар, обвикао на послове ове врсте, равнодушно расече и здера кожу са чеоне кости, и узе са тестером стругати лобању. Кад расече лобању и прегледа ову и мозак, он ножем исече реОЈза на грудима и отвори прсну дупљу. Прегледа срце, џигерице и све што му је било иотребно. Секао је ка,о што сече касапин месо у своме дућану! Ни рука да му задршће, ни да се згади!... Мени беше тужно да гледам. Било ме обузело пеко осећање, ни сам не зиам какво. Жалио нисам. Та нисам ни познавао жену. Страх ме није било ; што бих се плашио мртвога леша? Али, као нека велика и тешка груда беше ми у грудима, на ме је стезало да иисам могао дисати... Није то ни пријатно први пут гледати како се касапи човек! Да сам знао да је то тако непријатно, не бих ни дошао. Или бих се опио, Кажу да је мало накресаном човеку равно све до Косова. А п веруј. Слушао сам како је један мој колега, негде око Ивањице, мало накресан, присуствовао секцији некој на гробљу, па је био тако куражан, да је, кад су му се ноге на клизавици измакле, главом право у утробу секциранога леша упао!... Кад је лекар свршио преглед нашао је, да је Леонора најпре угушена, па тек онда, онако мртва, у воду бачена. Сад је требало наћи: ко је то учинио. Најмање је имало основа веровати да је то учинио муж јој Јошка. Зашто би учинио, кад је са. њом живео врдо лепо?

Знало се још, у женскоме друштву и у ужем кругу, да је Леонора волела још некога осим мужа, али није се знало кога. Може бити да ју је тај угушио! * Тога дана у вече дошао сам раније у стан. Целога дана био сам рђаво расположен. Легао сам и заспао. Мој послужитељ јавља ми да једна жена жели говорити са мном. Пусти је, рекох му. Уђе једиа жена. Кад је погледах забезекиух се. Била је Леонора! — Али молим вас... хтедох јој рећи : одкуд она овде и како је могла доћи, кад је остала у болничкој капели, но она ми уиаде у реч: — Ја ћу говорити. Господине, а не ви, рече. Ја сам за •го и дошла. Кажите ви мени зашто ви мене искасаписте данас? Мало ли је зар било што ме је муж јастуком угушио па у бару бацио, него сте још после дошли и ви, да ме на нарчета истранџирате ? Зашто то? Је ли то право? Је ли поштено ? — Али молим вас... — Нема ту: молим вас, прекиде ми она опет реч, него кажите ви мени : зашто? — Закон је такав, промуцао сам, налазећи се доиста у ненрилици. — Закон... закон... продужи она. Закон је, да се он, који ме је убио, исече а не ја. — Али ми хоћемо да знамо да ли вас је он доиста убио, или сге се случајно удавили; зато смо вас секли, објашњавао сам ја. А она заврте. сумњиво главом, па ће рећи: — Зато сте ме секли, велите? А зар нисте видели по мојим очима да сам угушена? А што бих се ја сама давила ? Не, Гооподине, није то. >Ви сте мени учинили неправду. Ја сам дошла да се ирорачунамо. Иоћута мало, гледећи ме буљавим очима, па настави: Доста је мени било од њега. Јест, ја сам волела другога. Он ме је ухватио са њим и удавио ме. Ја и он — ми смо квит. Не жалим. За онога кога сам волела и била сам готова дати живот, као што сам га и дала, али ви, ви... И пође раширеним рукама к мени. Ја дрекнух и — пробудих се. Био сам у голој води од зноја. Сав сам дрктао од узбуђења. Обучем се и одем у варош. Целу ноћ нисам се враћао у стан ни спавао. * Сутра дан болница је послала кварту ствари које су на1>ене код Леоноре. То су биле једне минђуше, један прстеи и један мали медаљон у Форми срца, све од злата. У медаљону била је слика једнога мушкарца... Потрудио сам се те иашао оригинал ове слике. Покушао сам да од њега сазнам што о његовим односима са Леонором, али он је упорно одрицао и да је познавао. Да није то учинио може бити да би ме преварио. Али кад се он са њом ни познавао ннје, откуда би она у медаљоиу носила слику његову ? С једне стране, та околност, а са друге оно ноћно привиђење гонило ме је напред. Ја озбиљно јуришим на онога чија слика беше у медаљону. Покажем му његову слику и рекнем да се већ знаде; и о његовим односима са Леонором и о томе да их је Леонорин муж на делу ухватпо и т. д. Што сам боље умео, старао Сам се да га уверим, како је све то врло добро познато власти, па да треба и он истину да покаже. И — није било без успеха. Све је то истина било. Доиста их је Јошка био ухватио у прељуби и од сутра дан Леоноре је нестало, а он није смео да јави то, бојећи се одговорности за себе. Носле је и Јошка признао, да је Леонору угушио па у бару бацио. * Мало је чудна ствар, али је истинита.