Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 14

Беше то човек од својих педесет годииа, с очуваним изгледом и изгледаше много млађи но што је. Био је средњег стаса, доста крупан с широким плећима нешто мало сведеним. Беше одевен колико елегантно толико и укусно, имао је рукавице на рукама, у руци је држао лепу трсковачу којом се при сваком кораку поштапао. Све је у његовој личности одавало племића. Његово широко лице беше доста пријатно; у исто време светла боја његовог лица и румене уснице не казиваху да је из Петрограда. Његова још доста густа коса била је плава и почињала тек седети; његова дуга, широка, врло густа брада била је још светлије боје него коса. У његовим плавим очима беше нека хладноћа, озбиљност и укоченост. Тај непознати имађаше довољно времена . да посматра Соњу и да опази како је девојка расејана и замишљена. Дошав пред кућу, прекорачи праг; госнодин који је ишао за њом такође се упути у кућу као мало зачуђен. Пошто је ушла у авлију, Соња се упути степеницама десно, — оним што су водиле њиховом стану. л Хм! (с рече у себи господин и пође за њом. Соња тада опази ненознатог. Дошавши на трећи спрат, уђе далеко у ходник и зазвони у нумери 9. где је било написано кредом под вратима : Кариернаумов, кројач. »Хм к , понови непознати изненађен тим подударањем, па зазвони у нумери 8. Обоја врата беху на шест стопа једна од других. — Ви станујете код Капернаумова ? рече он смејући се Соњи. — Поправио мп је јуче један прслук. Ја, ја станујем овде, близу вас, у стану госпође Реслих, Гертруде Карловне. Соња га погледа пажљиво. — Ми смо суседи, рече он шаљивим топом. Ја сам тек од прекјуче у Петрограду. Е сад, до виђења! Соња не одговори. Врата се отворнше и она брзо уђе унутра. Осећала се уплашена, постиђена.... * Разумихин је успут ка ПорФирију био врло узбуђен. — Та то је лепо, брате, понављаше он неколико пута, — мени је мило! Мени је мило! »Ама шта је њему мило?" размишљао је Раскољњиков. — Па ја нисам ни знао, да си и ти код старице залагао. Је ли... је ли... одавно било? То јест: јеси ли одавно био код ње ? »Ала је то наиван лудак! с< — Кад?... застаде Раскољњиков, размишљајући: да, могло је тако бити на три дана пред њену смрт. У осталом ја нисам сада пошао, да искупим залоге, — рече он с особитом забринутошћу о заложеним стварима; ја имам свега цигло једну рубљу... због оног проклетог јучерашњег бунила!... Реч бунило је нарочито нагласио. — Епа да, да, потврђивао је Разумихин брижљиво, али не знајући ни сам шта, зато те је, дакле, онда злочин толико занимао, а знаш ли ти... Ти си у грозници непрестано говорио о прстењу и ланцима. Е па дабогме.... сад је јасно, сад је све јасно. »Гле! Та се мисао, дакле, ипак код њих чврсто укоренила! То је заиста човек који би за ме свој живот дао, али се ипак радује, што се разјаснило, зашто сам у бунилу говорио о прстењу! Та то се код њих свију учврстило!..." — Хоћемо ли га затећи? запита он гласно. — Да, да ми ћемо га сигурно затећи, одговори брзо Разумихин. То је добар човек, видећеш. Мало незграпан, то јест не што се манија тиче, него у другом погледу. Та ти знаш шта ја мислим. Он је мудар, разложан, али никако глуп човек. само је ред мисли у њега чудноват... Неповерљив, скептичан, циничан... радо збија с киме шалу... Али своју ствар разуме добро... но му и завист признаје... Прошле године у парници неког разбојничког убиства, пронашао је виновника.и ако је изгледало, да су сви трагови злочина били избрисани. Он врло радо хоће с тобом да се упозна, врло радо. — Али зашто баш тако врло радо? — То јест ие, можда, због тога, што... Видиш у последње време, кад ои се разболео, имао сам често прилике, да се с њиме о теби разговарам... Он је радо слушао... А кад је чуо, да учиш права и да због недостатка средстава не можеш своје студије наставити, онда је рекао: штета !... Из свега тога закључујем...

то јест узето све укупно, не само ово једно: јуче је Замјетов... Видиш, Родја, ја сам ти јуче, кад сам те дома тражио, свакојаке будалаштине брбљао... бојим се, брате, да се ие би на мене наљутио... — Шта то? Да ме држе за лудог? Можда је то и истина! Он се усиљено насмеја. — Да, да... тако је и било, пи!... Али све, што год сам јуче брбљао (то као и оно друго) била је права глупост... Та ја сам био пијан. (Наставиће се).

П 0 Т Е Р А Ђорђе Видојевић, калфа лимарски, пресудом првостепеног суда за варош Београд, од 27. октобра 1899. г. Бр. 23079, осуђен је на један месец дана затвора за увреду нанету Лују Топалковићу, свештенику приликом чинодејства; ову је осуду и касациони суд решењем својим од 26. новембра исте год. Бр. 9599, за снажну огласио. Управа града Београда, код које се ова пресуда на извршењу налази актом од 5. априла т. г. Бр. 29863, моли све власти да Ђорђа потраже и нађеиог стражарно спроведу. Лазар Идић, пиљар, пресудом првостепеног суда за варош Београд, од 5. Фебруара 1900. год, бр. 2581, осуђен је на десет дана затвора за јавну увреду нанету Лазару Иетровићу, овд. Како се Илијићу ие зна место пребивања то Управа града Београда, актом од 5, Априла т. г. бр. 4289, моли све власти да Илијћа потраже и нађеног стражарно спроведу. Ђура Живковић; зидар, пресудом првостепеног суда за варош Београд, од 9 Марта, 1899 год. Бр. 5528, осуђен је на један месец дана затвора за лаку повреду тела нанету Симону Блату, кондуктеру трамваја. Како се Ђури не зна место пребивања, то Управа града Београда, актом од 5 Априла т. г. Бр. 12489/99 моли све власти да Ђуру потраже и нађеног стражарно спроведу.

ИЗЈАВЕ, ПОРУКЕ и 0ДГ0В0РИ УРЕДНИШТВА У данашњем броју доносимо слике шест наших окр. начелника, а у идућим бројевима донећемо и остале. Како нисмо могли добити слике свију окр. начелника на време, то их и не можемо износити по реду њихова старешинства. БиограФије њихове донећемо донције, у току ове године за све у једном броју, јер још нисмо ни све податке прикупили.

Г. Жив. В. Ивановић.у, писару оиштине крчмарске. — Због оокудице простора, не можемо донети у дисту пресуду, коју нам шаљете, а није ни потребно, јер је питање са законске стране чисто. Кад ко не може да дође на своју диваду и да је употреби док не ирође преко земље свога суседа, онда он несумњиво и има права на то. То је сдужбеност основана на самом закону, о којој говори § 3 41. грађ. законика. Пресуда ваша погрешно нревиђа тај параграф, ослаљајући се једино на § 33 5 ист. законика, који говори о сдужбеностима другим путем основаним, а нс непосредно на самом закону, какав је овде случај. Г. Николи Ђ. М ишиЈ х У ј писару општине душничке. —- Иошто се таксе из тач. 96., 97. и 97 а (за потврду тапије, издата уверења и за потврду исправа до 200 дин.) закона о таксама напдаћују у корист општинске касе, то не треба уз то наплаћивати таксу из тач. 1., за представку која се наидаћује увек у таксеним маркама за рачун државе. Знате да се ни иначе код општинских вдасти не пдаћа никаква такса за саму представку, јер закон не овдашћује и оиштинску него само државну власт на то, па онда још маље може биги томе места у сдучајевима горљих потврда, од којих закон о таксама не тражи никаквих прихода и за државу. Г. Николи ТЈ. Ђурђевићу, писару општине велико-бошњачке. — Неоправдано нас теретите, да ми сад ио ранијим бројевима диста истражујемо, које сте задатке у прошдој години правилно решили, јер сте дужни да држите лист и сами се о томе уверавате. Ако који број не примиге тражите да вам накнадно иошљемо; а кад их примите, чувајте их. Кад се тако уверите, да сте који задатак и ви правидно решили, па да вас случајно нисмо у листу именовади, тек тада јавите се да учинимо што смо, може бити, пропустили.

ШТАМПА КРАЉ. СРП. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Н. ДИМИТРИЈЕВИЋ