Полицијски гласник

ВРОЈ 14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

а/ 109

нитим јаругама, јато брбљавих сврака узлетело се над шикаром, којом се, невидни бегунац — робијаш, вере и нровлачи. Баш као да је лахор слободнога шумскога ветрића помиловао болника. Он се придигну, и — уздахну; очи, као да су нешто потражиле, и — одједаред севнуше. Робијаш, опробани бегунац, угледа пред собом, што још није досад доживео, угледа широм отворена врата...! Моћни, силни инстикт потресе целим му, болешљивим ојзганизмом. И најмањи трагови пређашњега бунцања нестадоше, као водом однесени, све се слије у једној јединцатој јаркој зраци тога смешнога хаоса: — врата су отворена...! Ни оком ниси тренуо, а он је већ на пољу био. Ивгледало је као да му се сав жар распаљенога мозга слио у очима; поглед му био грозаи, укочен, туп... Неко изишао из цркве и оставио врата за час отворена. Вал складнога, а овако издалека ослабелога певања, удари до робијашевих ушију, и — опет мир.... Бледо му се лице осу милом благошћу, очи му се замаглише, а у души се нацрт.а слика, о којој је већ толико нута будан сневао: — тиха ноћ, тајанствени шапат високих оморика што су се надвиле својим тамним хвојама над старом црквом роднога му места... множина сељака, ватре тамо више реке, па тако исто певање... и он се пожури, да све то види и чује тамо — међу својима.... Надзорник је још код црквених врата клањао и усрдно се молио Богу, оцу своме....

Млади војник ходао је са пушком горе — доле уза зид, нод његовим погледом ширило се на далеко широко поље, што се тек мало час ослободило белога зимскога вела. Лаки ветрић се нагањао пољем, лелулајући осушеним травама и завијавао у душу регрутову тихом, жалосном мишљу. Стражар стаде уза зид, спусти пушку, метне руку на цев, а главу прислони на руку, па се занесе у дубоке мисли. Он још није право схваћао, зашто је ту; па још данас у очи велике славе Господње, са пушком у руци — а пред њиме пусто, пепрегледно иоље. Био је још прави мужик, па много које чега иије схваћао, у чему се стари војник —• као родио. И право је што су га назвали „сељаком!® — Ето још пре мало. беше он слободњак, човек газда, управљао је својим имањем, својим пословима, а сада ова језа са чуднога непојмљивога сграха; и сваки шушањ му стегне срце. Да, његова се млада., простачка, сељачка. душа није умела да нађе у тој строгој војничкој служби. А сада је био сам... Пусто поље, што му пукло пред очима, Фијук ветра, што се увукао у ону травурину, све га је, ето, некако уљуљкивало у лаки сан — и пред душом млађанога момчета оживеше жељени снови: — И он угледа своје мало село; и над њим се развијао ветар; црква се начичкала свећицама, атамне-се оморике разњихале својим зеленим врховима над малом црквицом. Мало — мало па се и он као тргне из сна, а онда му плаво око задрхће питајући: »Шта је ово? — поље, пушка, зид...? Он се за час сети, где је, ал му немирно завијање ноћнога ветра опет сведе пред очи красне слике из далекога милога краја, и војннк се ионова упре о пушку и задрема.... Неколико корака од младога стражара, иза гребена са овисокога зида, испаде нешто, — као човечија глава. — Робијаш бацио поглед низ широко поље, да се бар погледом докоиа далеке шуме.... Груди му се шириле, мртав жедан слободнога ваздуха, гутао је свом душом хладни ваздух матере но^и... П он се стаде лагано спуштати пиза стену....

Радосно брујање звона разбуди успавану ноћ. Врата се тамничке цркве широм отворише и двориштем пође свети опход. Валови се складнога певања стали ширити мирним ваздухом. Стражар се трже, исирави, скиде шубару да се прекрсти и... баш да дигне руку, а робијаш се докопа земље па удари У травурину. — Стани, брате, — роде, стани ! — викне стражар и са ужасом подиже пушку.

Све му се, ето, пред чим је јадник толико дрхтао и презао, сурва немилосно над главом — у виду оне мрке Фигуре. »Служба, одговорност! к — сину душом војниковом и он одапе пушку, те напери на одмаклога човека пре него што је опалио, зажмури, да не види смрти... И над градом понова заплива брујање звона, а високи се Божији етер зали звучном хармонијом. И опет заклепета промукпо тамничко звоно баш као кад зајеца рањена птица. Из дворишта се расуше пољем први весели звуци свечане песме: »Христос васкрес"! Одједаред груну пушка иза зида... За њом слабо немоћно јецање и за час опет као да ништа није ни било.... Само још у даљини затитра по који пут замирући дрхтај жалобне јеке, — и оиет мир.... ■» ► « >.МАТЕЈА ФАЛКОН — Проспер Мериме Матеја Фалкон био је човек доста богат за околину; живео је господски, од својих многобројних стада која су чобани пасли овде онде по планинама, и није радио ништа. У оно време, две године но догађају који ћу вам испричати, када сам га ја видео, чинило ми се да му је било највише педесет година. Замислите себи једног снажног човека, омаленог, са гргуравом косом, црном као катран, орловским носем, танким уснама, крупним и живим очима. Вим је необично добар стрелац пушком, да су га чак и у његовој земљи, где има толико добрих стрелаца, сматрали за најбољега. Ноћу би руковао својим оружјем исто онако лако као и дању, и о њему п његовој вештини су ми причали такових ствари, које ће се учинити можда невероватним онима који нису путовали на Корзику. На осамдесет корака наместе запаљену свећу позади провидне хартије, у величини једног тањира. Он нанишани, затим угаси свећу, и један минут доцније, у најгушћој помрчини, пуца и од четири ударца прави три поготка. На тај начин Матеја Фалкон је сгекао велики глас. Сматрали су га за добра пријатеља као и опасна непријатеља: живео је у пријатељству са целом околином Старог Пристаништа. Али о њему причају да се у Корту одакле се оженио, веома јуначно опростио једног супарника, кога су држали за исто тако страховита у рату као и у љубави. Матеју, бар, приписиваху некакав хитац што је изненада погодио његова супарника, баш када се бријао пред огледалом обешеним о прозор. Кад се ова ствар утишала, Матеја се ожени. Жена му, Таузепа, роди најпре три кћери (због чега се жестоко срдио), и најзад једног сина, коме надену име Фортунато: то беше нада и уздање породици, наследник имену. Кћери су се добро поудавале: њихов отац могао је, у случају потребе, рачунатп на мачеве и својих зетова. Сину није било више од десет година, али је већ показивао срећне наклоности. Једног јесењег дана Матеја порани са својом женом, да обиђе неко своје стадо. Мали Фортунато је хтео да га прати, али је било сувише далеко; у осталом, ваљало је свакојако да когод остане да чува кућу; отац му дакле не даде: видећете да ли се није покајао. Протекло је више часова од његова одласка. Мали Фортунато мирно се извалио на сунце, посматрао је плава брда, и размишљао како ће у недељу отићи на ручак у варош, својем ујаку, кад пуцањ ватрена оружја на мах прекиде његове мисли. Устаде и окрете се страни равнице одакле је долазио пуцањ. Пуцњи се поновише једно за друго, испаљени у неједнаким размацима, и све ближи и ближи, најзад, на стази која води са равнице кући Матејевој, појави се један човек са шиљатом капом на глави, као што носе планинци, зарастао у бради, сав поцепан, и једва се вуче наслањајући се на своју пушку. Зрно га је погодило у бутину. Тај човек био је оглашен за злочинца, и пошав ноћу да купи нраха у вароши, запао је на иуту у заседу корзиканских волтижера. После снажне одбране, успео је да се повуче, живо гоњен, пуцајући од стене до стене. Али је био измакао мало испред војника, а рана му није давала да се дочеиа шуме пре него би га стигли. Он приђе Фортунату, и рече му: