Полицијски гласник

132

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК

ВРОЈ 17

— Иди, иди, ти ћеш бити освећен, мој мили сине, моје сирото дете. Спавај, спавај, ти ћеш бити освећен, чујеш ли? То ти мајка обећава; јер ти знаш добро, да твоја мајка увек одржи своју реч. И полако се она наже к њему, и приближи хладне своје усне на његове. Тада пас поче страшно и дуго урликати. Тако остадоше обадвоје до у јутру. Антоније Саверини би сахрањен прекосутра, и после кратког времена, није се више говорило о њему у БониФацију. * * * Покојник не остави после себе ни брата ни блиске ро1>аке. Никога не имађаше, који би га осветио, сем остареле мајке, која на то мишљаше. Од јутра до мрака њене су очи упрте на белу тачку на морској обали. То је мала варошица сардинска, Лонгозардо, где су се склањали разбојници корзикански, које веома гоњаху. Они населише готово сами ово сеоце, спрам приморја њихове отаџбине, и ту очекиваху тренутак, да се опет врате на маки.*) У тој варошици она знађаше да се је склонио и Никола Раволати. Усамљена, по цео дан седећи поред прозора, она је гледала тамо, размишљајући о освети. Како ли ће то она урадити сама, немоћна, скор>о једном ногом у гробу? Али она беше обећала, она се беше заклела над мртвим. Она не могаше заборавити, она не могаше оклевати. Шта да ради? Она немађаше мира ни одмора ни дању ни но^у, већ упорно размишљаше. Пас крај њених ногу дремаше, и по кашто дигнувши главу, заурлао би на далеко. Од како његов госнодар не беше више ту, он урликаше често тако, као да га зове, као и да у његовој неутешној псећој души још није ишчезло осећање на њега. Тако једне ноћи, како »Несташко® поче да урличе, мајци од једном паде на ум мисао, мисао осветна и крвожедна. Она о том размишљаше до у јутру, и пошто тада већ беше свануло, диже се и оде у цркву. Клекнувши на колена, скрушена, доољаше се Богу, да јој помогне, да је одржи, и да јој немоћној да снагу, која јој је потребна да освети сина. За тим се врати. Она имађаше у дворишту једно старо буре са извађеним дном, у које скупљаше воду из олука; она га изврну и испразни, утврдивши га према сунцу коцима и камењем, затим завеза ланцем Несташка у тај дућерак па уђе У кућу. Она сада ходаше непрестано по соби, са упртим очима увек на приморје сардинско, јер ту беше мучки убица. Псето непрестано и дању и ноћу урликаше. Стара му је из јутра доносила воде у чинију; и ништа више; ни чорбе ни хлеба. Дани непрестано пролажаху. Несташко изнемогао, спаваше, и имађаше светле очи. накострешену длаку, непрестано трзајући свој ланац. Стара му не даваше још ништа да једе. Животиња, поставши бесна, урликаше гласом промуклим. Тако и ноћ ирође. А кад свану, мајка Саверини оде к суседу и замоли га да јој да какве старе чизме. За тим узе старе хаљине, које беше носио негда њен муж, и напуни их сламом, да би изгледале као човечије тело. Пошто пободе мотку у земљу, пред кућицом Несташковом, завеза за њу лутку од дрвета, која изгледаше као да стоји на ногама. За тим јој направи главу од свежња старога платна. Псето изненађено гледаше овог човека од сламе, и прождрло би га, како беше гладно. Тада стара оде да купи код месара повећи комад крвњаче. Вративши се натраг, наложи ватру у своме дворишту, покрај кућерка, и пржаше на њој крвњачу. Несташко помаман скакаше запенушен, с упртим очима на роштиљ, одакке му мирис допираше. За тим мајка од крвњаче, која се пушила, направи оковратник лутци, и завеза јој подуже око врата, да би је сакрила. Када беше с тиме готова, она одреши псето. Страховитим скоком дохвати животиња гушу луткину, а шапама рамена, и поче је цепати. Она с парчетом свога плена у чељустима паде, затим скочи изнова, забивши своје

*) Имена земљишта у Корзици обрасла густим жбуњем.

зубе у платно, и чупаше неколико комадића крвњаче, па опет паде и одскочи раздражена, те кидаше лнце својим великим зубима, загњуривши у прње свој врат. Стара непомично и немо, гледаше га блиставим оком. За тим веза ланцем животињу, не давши јој да једе још два дана, па поново отпоче свој чудан иосао! Веше га научила да је цепа, да је прождире, а и ако не би било никакво месо у њеној гуши, и најзад даваше му за награду испржену крвњачу. Кад би приметио лутку, несташко дркташе окрећући очи к својој господарци, која му пиштећим гласом викаше: »Иди!« показујући прстом на лутку. * * * Када мишљаше да је дошло време, мајка Савериниева оде једне недеље из јутра те се исповеди и причести са највећом побожношћу: за тим, пошто се преобуче у мушке хаљине као какав стари сиромашни одрпанко, крене се кроз теснаце с једним сардинским рибарем, који јој беше вођа а праћена својим псом. Она имађаше у платненој кеси повећи комад крвњаче. Несташко гладоваше већ два дана. Старица би га сваки час дражила мирисом од крвњаче. Они дођоше у Лонгозардо. У Корзици беше тада радан дан. Она уђе к једном хлебару и запита га за стан Николе Раволатија. Он беше отпочео свој нвкадашњи столарски занат и рађаше сам у дну свога дућана. Старица одшкрину врата и зовну га: — Хеј! Никола ! Он се окрете а она, натуткавши пса, повика: — Иди, иди, прождери, прождери! Животиња као побеснела, скочи, и ухвати га за гушу. , Човек пружи руке, сгеже га и паде на земљу. За неколико тренутака он се згрчи, ударајући ногама о земљу; затим се умири, докле му Несташко чупаше врат. Два суседа, стојећи пред својим дућанима, видеше јасно кад изађе једаи старац сиромашан са црним изнуреним псом, који идући, једнако јеђаше нешто црно што му даде његов газда. Стара се истог вечера врати кући, и спаваше добро те ноћи.

ДОКАЗ 0 НЕВИНОСТИ СТАРА ИТА<ЛИЈАНС1^А ПРИПОВЕТ^А од А. де Нева, превео д-р, Ж. М. Било је то године 1839. Још се не чујаху ни прва јутарња звона, а већ се најпрљавији и најодвратнији закутак старе вароши Напуља беше напунио таквим шљамом становништва, да се заиста нигде више у свету не може наћи горег и одрпанијег од овога. Стару Капуанску капију окружаваху многе продавнице, као ћелијеу кошници, а из разних покретних огњишта распростираше се управо загушљив и одвратан задах ужеженог пармезанског сира. Стотинама полу-изгладнелих креатура. опколише жудно празна бурад, која бејаху намештена у место столова, и отимаху један другоме из уста макароне, које су куиовали за испрошен новац. И пристојније продавиице беху већ отворене, а разни дућански натписи висили су, такмачећи се, један иоред другога; ношачи и лазарони лежаху мирно и лено, чекајући на своје муштерије. Рибари, у мрким блузама и с црвеним капама, гураху се кроз ову вреву са својим ловом, а целу ову гунгулу допуњаваху још и сељаци из свих крајева, гонећи своје лене и јогунасте мазге, натоварене воћем и зељем. Беше то један од живљих пијачних дана. Кола под најам, сељачка кола и коњи, натоварени котарицама, тураху се на све стране у народу, и свуда беше необичан дар-мар. Овде се певаше, тамо се живо свађаху, неко се опет заклињаше и преклињаше; свуда се пазариваше, али се пикако не могоше погодити. На кратко, изгледало је да се стара скаска о вавилонској кули овде оживотворила, и ко на овакве сцене није навикнут мислио би, да се ови људи не могу смирити без крвавих глава. Но гле! у сред ове гужве и гомиле народа, у сред препирке и песничања појави сеједан окретан, црно одевен човечуљак, који се трудио, да себи прокрчи пута кроз ову