Полицијски гласник

БРОЈ 17

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

131

је обратити озбиљну пажњу и на то да се уведе у господарство на сопственост на основу доказа и без ичстје штете. Оваква убаштињеша врше се овако: Суду општине лелићске. Моју њиву звану у „Осоју" коју сам наследио од мога покојног стрица Н. Н. као што ово под ./ решење старатељског судије од 24. Фебруара ове године № 204 гласи, продао сам Петру Непадићу, овдашњем земљоделцу. Како на ово имање немам таиије, то молим суд да изађе на лице места, да исто премери, како би могао купца убаштинити. в 15. Марта 1900. год. Београд. Ионизан суду Марко Мандић, землЈ. № 401. Изаћи на лице места, па у присуству продавца, купца и граничара, имање метром премерити и уверити се о томе да се мером не заузме чије туђе, општинске, селске, државне или опште иародне земље. Затим меру предати продавцу ради његова даљег управљања за убаштињење. 15/Ш. 1900. Лелићи. Председник суда. Нотписани кметови изашли су на лице места, на њиву у »осоју" па су у присуству соиственика — нродавца — купца и граничара Николе Симића, Радивоја Зарића, Мијаила Недића, премерили исту и нашли да иста садржи у себи оволико простора и са овим границама: Од истока до селског пута 54 метра ширине, од запада до Радивоја Зарића 78 метра ширине, од севера до Мијаила Недића 276 метара дужине и од југа до Николе Симића 282 метра дужине. Граничари нису имали противу мере ништа приметити, а мером није заузето иичије, селске, општинске, државне ни ошпте пародне земље нити се исто имање са ким у спору налази. 16|ПТ. 1900. Писар. Кметови Граничари. Таиија Моју њиву у селу Лелићу звану у »Осоју« коју сам по решењу старатељског судије од 21. Фебруара ове године № 204., наследио од мога покојног стрица Пенада Мандића из Лелића, продао сам Петру Ненадићу из Лелића за четири стотине и двадесет динара. Њива садржп у себи простора са овим границама: Од истока до селског пута иедесет и четири метра ширине, од запада до Радивоја Зарића седамдесет и осам метара ширине; од севера до Мијапла Недића две стотине седамдесет и шест метара дужине; од југа до Николе Симића две стотине осамдесет и два метра дужине. Како сам од купца Петра Ненадића погођену цену примио, то га овом тапијом на ово имање уводим у иравно господарство, које је од данас његова својина. 18. Марта 1900. године. у Лелићу. Марко Мандић Граничари 1 земљоделац из Лелића. за ошптину лелићску Кмет. Никола Росић Никола Симић Мијаило Недић Радивој Зарић. Потврда Суд опиггине лелићске изашао је на лице места »њиву у осоју® исту метром премерио, у присуству купца, продавца и граничара, па је нашао да мером иије заузето ничије туђе, онштинске, селске, државне ни опште народне земље, нити су граничари шта на меру имали приметити. Ова њива ничим се не спаја нити око исте има какве парнице. 19. Марта 1900. год. Лелић. Писар. (М. II.) Председ. суда. Кметови. НЗ. Ово оверење мора се нре но се суду предатапија на потврду оверпти и код полициске надлежне среске власти,

тако, да иста тврди не само општинске потписе и нечат но и садржину. Када то буде готово, онда је продавац дужан изузети уверење о томе, да му сем продате земље остаје још имања онолико колико то од њега § 471. тач. 4. грађ. судског поступка као од земљоделца захтева. Форма тога уверења оваква је Уверење: Марко Мандић, земљоделац из Лелића, иоред оне земље, њиве зване у „осоју к , коју је наследио од свога стрица, Ненада Мандића а коју је продао Петру Ненадићу из Лелића, има ораће — зиратне — земље, раћунајући дан орања по три хиљаде и шест стотина квадрат. метара, поред тога кућу са окућницом. Ово уверење издаје му суд на захтев, пошто је прописну таксу у два динара платио. Од суда опгпт. лелићске, 20. Марта 1900. год. № 472. у Лелићу. Писар. Преседник суда. НЗ. О ово уверење мора бити иотврђено надлелсном полициском среском влашћу, с тим да се тврди истинитост општ. потписа печата па и садржине.

00ВЕТА 5иу с1е Маираззап^ сл француског Т>0(|1,е В. Тодоровић Удовица Павла Савернија становала је усамљено са својим сином у маленој сиромашној кућици у вароши БониФацију. Варош се ова подиже на падини брдској, до самога мора и гледаше преко мореуза, начичканог стенама, и нискога ггриморја Сардинског. У њеном подножју, с друге стране, кружи је, скоро са свим стрменит урез, који изгледа као какав горостасни ходник, и служи јој за луку, у коју долазе, иосле дугог обилажења између два стрменита бедема, баш до првих кућа, мале рибарске лађе талијанске или сардинске, а сваких петнаест дана и стара парна лађа из Ајачиа. На брегу, гомила кућа иредставља још бељу пегу. Оне имају изглед гнезда усамљених птица, везана на тај начин за стену, која је у овом ужасном пролазу, где се бродови ретко усуђују. Ветар непресгано узбуркује море и руши обалу, тек обраслу травом; он с муком иробија кроз теснац, чије ивице грдно пус-тоши. Бразде тамне пене одбијају се о мрке врхове безбројних стена, што просецају одасвуд таласе, и изгледају као парчад платна, пливајући и нокрећући се по површини воденој. Кућа удовице Саверинијеве, спојена за саму ивицу стрмените' обале, гледа кроз своја три прозора на тај пусти и дивљи хоризонат. Ту је она живела усамљено са својим сином Аптонијем и са својим исом »Несташком®, мршавом великом животињом, грубе и дуге длаке, расе овчарских паса. Пас служаше младом Антонију за лов. Једно вече, после неке препирке, Антонија Савернија ножем издајнички уби Никола Раволати, који те исте ноћи побеже из Сардиније. Када стара мајка доби тело свога детета, које јој пролазећи донеше, она не заплака, али га дуго гледаше непомично, за тим, метнувши своју пуну бора руку на леш, закле се да ће га осветити. Она никако не хтеде, да ко остане са њом, већ се затвори у собу покрај тела сама са псом. Животиња непрестано урликаше усправљена код кревета, с опруженом главом ка своме газди а репом савијеним међу ноге. Оно се не мицаше, као и јадна мајка, која сада нагнута над лешом. упртим очима, проливаше горке сузе, посматрајући га. Младић, лежећи на леђима, и обучен у свој грудгвак од дебеле чохе, који беше исценан н пробушен на грудима, изгледаше као да спава, али он беше сав крвав, и по кошуљи, прслуку, панталонама, лицу и рукама. Грудвице усирене крви беху се згуснуле у бради и коси. Јадна мајка поче му говорити. На њен глас псето заурла.