Полицијски гласник

БРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

159

шину закопала. Убиство се откри и њу осудише на дугогодишњу тешку робију. Тако позчаде она II... Он, немилосрдни крвник своје прве жене, она, прељубодејка и убилица, доиадоше се једио другоме и свезаше се за сав живот. Као магнетском силом вукло их је једио другоме, удруженом снагом искобељали су се из глиба понижености, која се зове каторча, и сада су се осећали слободни и спасени. То ће им бити незкност узајамних чуства иовећало до највишега степена. Са њом сам се био познао још па иароброду, који ме је возио на Сахалин. Враћала се из В... где се била подвргла врло опасној операцији. Чим је пароброд присгао. а човек са дугом брадом полете уз степенице на палубу — њен муж. 11ем, бескрајан, чврст загрљај. Тела им се тресоше у грчевиту јецању. — Душо моја! •—• Душо моја ! И крупне сузе котрљаше се низ брадато лице у убице... низ бледе образе у- убилице. II. Не ^аје се. Баш када хоћете да знате — ајде де! Овде сам, од једанаест година амо овде сам, пгго сам убио свога господара. Нисам га убио сам... Помагао ми је његов момак. „Хтели сте да га похарате® ? Није... због његове бездушности. Јер је био бездуппш.,. покојник... ух како бездушан! И данас му ударце осећам, тако су л.уто болели. Само када се сетим, па ми се утроба преврне... нисам једанпут пао преда њ, л>убио му руке и плакао. »Ослободи ме, господару, кад сам тако невешт, када не могу да те задовољим® ! в Па зар те држим ја с( ? одговори он; »коњи те држе, а не ја«! Ваља да знате, коњи су ми од вајкада били моја слабост — ја сам их волео, тимарио сам их и држао у највећем реду... али све то не помагаше, јер је господар морао да бије, те морао... ни данас не могу да мирно на то помислим. За овим речима дубоко уздахну. Беше двадесет и деветога септембра осамдесет и петога лета, казиваше Г. даље, у једној вароши у подољској губернији. Мој господар беше се са својим момком одвезао у Кијев, а ја сам био остао код коња. После неколико дана врати се он кући и ево га одмах у шталу. У место да ми говори као човек: Како је : животињо ? или тако што, он се само попе мени па кркачу, па седи горе као коњаник. »Шта си, поганче," виче, »радио с коњима" ? Јер, знате у његовом одсуству коњи с.у имали срдобољу. .Ја му одговорим: »Милостиви господине, коњи су били болесни, зато су тако спали... Та ја сам вам то јавио по телеграфу«. »Лажент, ниткове, лажеш! Крао си им зоб, пусгио си их да гладују«! Баш тада болело ме је ухо и болови су ми били ужасни. Ја гледам да га руком заклоним, али он у место да ме вуче за здраво уво, увек ми одбије руку, па ме за болесно кирн. Како ми је било... то се не да исказати. Само то видех, да тако на могу више живети па рекох момку: »Заренко®, рекох, „овога ваља убити. Један од нас мора погинути, или ми или он к . »Ја сам то хтео да ти одавна кажем (с , одговори момак. Елем се договоримо и још оно вече извршимо што смо хтели. Беше једанаест сати. Ја сам чекао у кујни, а Зарекнко је био ушао у собу, да види, да ли спава. У ложници горијаше жижак као и обично — склогшо руке на прсима. — Како рекох, спавао је. На посао! памигнусмо један другоме и навалисмо на непомично тело. Момак га шчепа за руке, а ја му замакох амчу за врат, с-тегох је и угуших га. Оно остало знате. Од двадесет година, на које су ме осудили, већ сам једанаест одседео. М А твој грех? Кајеш ли се сс ?

Да ли се кајем?... Да вам кажем, господине. Држали ме ви за поштена или за поганца... говорићу вам, као да стојим пред богом... Да нешто он, мртвац, из својега гроба устане и да стане преда ме...бих га поново угушио. Не, господине, ие кајем се... и никада се нисам кајао! С тим речима беше Г. устао. Као да пред собом. види своју жртву... тако му претеће дође лице, тако пун мржње ноглед његов. (Свршиће се).

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈЕ^ОГА с руског Јефта Угричи& 51 ДЕО ЧЕТВРТИ I. „Да ли то још траје сан?® помисли још једном Раскол,њиков. Пажљпво и с неповерењем се загледао у неочекиванога госта. — Свидригајлов ? Којешта? Не можебити! проговорп он најзад гласно и неодлучно. Изгледало је, као да се гост ниј.е ни мало зачудио овоме усклику. — Из два сам узрока свратио вама, прво, што сам желео, да се упознамо, лично упознамо, јер сам већ одавно слушао о вама много занимљивих иласкавих ствари; а друго, надам се, да ми, може бити, нећете одрећи номоћ у намери мојој, која се пепосредно тиче интереса ваше сестрице, Авдоће Романовне. Меие самога, без препоруке, не би она, може бити, сада ни у двориште к себп пустила, због предубеђења, али с вашом помоћу ја рачунам напротив. — Рђаво рачунате, нрекиде га Раскољников, — Оне су тек јуче приспеле, допустите да запитам? Раскољников није одговорио. — Јуче, знам ја. Та и сам сам тек прекјуче стигао. Па, дакле, ево шта ћу да вам кажем односно тога, Родјоне Романовићу; сматрам за непотребно ђа се правдам, али допустите и мени да запптам : какав је ту, у свему томе, у самој ствари, преступ с моје стране, то јест судећи здраво а не са предрасудама ? Раскољников га је непрестано ћутећи разгледао. — То, што сам у својој кући узнемиравао незаштићену девојку и „вређао је својим гнусним предлозима«, — је ли тако ? (Ето сам вам идем на сусрет!) — Та помислите само, да сам и ја човек, е(; шћП ћитапит... једном речи, да сам и ја у стању завести се и заљубити (што се у осталом не догађа по нашој вољи), онда се објашњава све на сасвим природаи начин. Цело је пптање у томе: да ли сам ја чудовиште, пли сам сам жртва? Е, а на који начин жртва? Та предлажући своме предмету да са мном бега у Америку или у Швајцарску, ја сам, може бити, при свему томе гајио најноштенија осећања, и јогп сам мислио да заснујем обострану срећу!... Та разум, обично, служи страстима; ја сам, мозкда, себе још више упропашћавао, расудите сами!... — Та није о томе реч, с гнушањем га прекиде РаскољЊиков, — иросто на просто ви сте одвратни, па били прави или криви, па зато се с вама и не тражи позпанство, и те}">ају вас, и одлазите !... Свидригајлов се наједанпут грохотом засмеја. — Ви ипак... вас ипак човек не може збунити! рече он, смејући се на најотворегшји начин: — мислио сам, да ћу вас лукавством помести, али не, ви сте од једном стали на нраво гледиште! — Та ви и у овом тренутку настављате својим лукавством. — Па гпта? Па шта онда? понављао је Свидригајлов, смејући се слатко: — та то је ћоппе §-иегге, како се обично каже, и најдопупгтеније лукавство !... Али ви сте ме ипак прекинули : било како било, ја опет тврдим: ни до каквих непријатности не би дошло, да се није десио онај случај у врту. Марта Петровна... — А и Марту сте Петровну ви, како веле, послали на онај свет? сурово га прекиде Раскољњиков.