Полицијски гласник

БРОЈ 21. У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 28. МАЈА 1900. ГОДИНА 0?0 ООО 090 с /уз ООО РЗО С.ОО РУ СУУР с /?р С/УР с <0»0 090 ОУР Р?Р 09? Р?0 ООО 0>0 с/>р 090 Р?р 090 0?0 С<?Р 0?0 Р?Р ооо сг?р СОО 0?0 р?р 0?0 090 090 090 090 0?0 СгСО 0?0 090 Р?Р 0?0 ОУ ОСО 090 Р?

1Т.

о>о

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1ДСНИК СТР7ЧНИ ЛИСТ'ЗА СВЕ ПОЛИЦИЈСКЕ РАДЊЕ уу ^ оот у/. // у/: у/. цу: с<у? ; .уу. уу ух. >у. ру,- ух. :// с<и ух адо у^. ОУ: с/у? С^У ОЛО аот огтз С < У С/УЗ МС МД ЦИ С/УО адо ас? УУ (>УГ ЦК ОСО С^: »НОЛИДИЈСКИ ГЛАСНИЕ* издази једаппут недељпо. Ио потреби биће ванредних бројева. Претпдата се гааље уредпиштву у Београду »Ерал>ев трг <( до Управе града Веограда, а у унутрашњости код овлашћених скунљача или на пошти. Дена је листу: содима, које улазе у еастав онштине а која је већ претдлаћена, чиновнидима, учитељима, званичнидима, оиштинским писарима и осталим зваиичиицима у оиште годишње 12, нолугодишње б дииара. Гостиопичарима и механџијама из унутрашњости годишње 16, нолугодишње 8 дииара. Жандармима годишње 8, полугодишње 5 динара, ну ови се по овој цени могу иретплатити само иреко својих командира нодицијских односио иограпичних одреда. Надлештвима у опште 20 динара на годину. За иностранство: годишње 24, полугодишње 15 динара. Лоједини бројеви »Иолицијског Гдасника® не продају се. Рукониси не враћају се. руо ру ? оуг ооо руо оу : оу: оу : оу о^о о>о оу? о>о соо ооо оу р?о оу: оу РУ> о>о с >бо _о^о^,.о^_о^с ^_Р >о О у О о>о оуо о>о о?о с^ одо о>о оу: оу-> оу о>о о>о оу.; оу. ру) оу:

Р А 0 П И 0 Свима окружним начелствима и Управи вароши Београда. Ио свнма окружним и среским канцеларијама воде се извесни спискови у које се завоце кривични и извршни предмети. Ови су спискови непотпуни. Из њих се, приликом ревизије радова, не може видети све шта је иотребно. У њима нема неких рубрика, које су врло нужне за контролисање: где се који нредмет и код кога чиновника на раду налази, кад је предат на рад, је ли свршен, кад и како, и коме је по свршеном раду предат исти нредмет. Сем ових непотпуности у самим рубрикама тих спискова, стоји то, да се ови спискови не воде свуда подједнако ;-"а негде има да се ови предмети и не заводе. Услед ових непотпуности и неправилности дешава се, да по који нредмет, кривични или грађански — извршни, нестане, па се пе зна код кога је чиновника био на раду, и ко је одговорап што је тај предмет изгубљен или намерно упропашћен. Да би се снречиле све могуће злоупотребе у овоме, и да би се свуда, по евима канцеларијама полицијским, водили једнообразни спискови, који Ке бити у својим рубрикама тако потиуни, да се из њих у свако доба може видети све што је нотребно за контролисање радова, било кривичних било извршних предмета, — решио сам: да се по свима полицијским канцеларијама, у којима се обављају послови: кривичних пслеђења и извршења било грађанских, кривичних или административних нредмета, заведу књиге: контролник кривичних предмета на ислеђењу и контролник извршних предмета. Обрасце тих контролника шаљем Иачелству по један примерак. Оваке обрасце ваља штампати и у књигу повезати. У ове контролнике заводиће се тачно сваки предмет, чим се заведе у деловодни проток л. Ове контролнике чуваће, са њима руковати и у њих предмере заводити по окружним начелствима: помоћници Начелства или ако где ових нема, секретари начелства, а по среским канцеларијама: срески начелници, •— за управу но квар•говима : чланови квартова. Чим се који иредмет у контролник заведе у свнма његовим рубрикама предаће се на рад извесном чиновнику, који се има потписати у одређеној рубрици да је предмет и кад примио. Кад буде предмет свршен, дотични чиновник има тај предмет нредати свом старешини, који рукује контролником, да се овај увери, да ,је предмет доиста свршен и како је свршен, иа ће у одређеним рубрикама све то развестн, и тиме одужити тога чиновника са тим нредметом. Овим контролником извршних предмета замењује се списак новчаних предмета на извршењу налазећих се, који је раснисом Министра унутрашњих дела од 24 децембра 1879 год. ПБр. 10130. заведен. Препоручујем Начелству — Управи — да нареди, да се, ио обрасцима шиљућим, спреме такве књиге, и да се сви предмети, како кривичних ислеђења, тако и извршни, тачно по реду доласка у контролиике уведу и даље по предњем поступа. ПБр. 9364. 17. маја 1900 год. Београд. Министар угоутрашњих дела, ТЕ>. А. Генчић с. р.

У стварима кривично-правним треба тежити само правој истини Право, које је држави дато Кривичним Посгупком, такво је, да га се она не може одрећи; држава по правилу ие сме, кад се зло.чин догоди, одрећи се да казни. Тако исто ни оптужени се не може одрећи права, која му Кривични Поступак даје. То је с тога, што Кривични Поступак хоће да изнађе материјалну, ираву, стварну истииу, онаку каква историку треба за иотврду неког факта из ирошлости. Да би се то ностигло, тражи се, да има нарочитих органа, којима ће бити дужност и задатак, да све што се злочина тиче истрагају и испитају онако, како ће се моћи уиотребити и што вредети. То је дужност свих истражних власти, на име криминално-полицијских чиновиика, истражних судија и државиога тужиоца, с једне, оптуженога и браниоца му са друге стране. По ту дужност сасвим је све једне било или не било тужбе приватног тужиоца, повре1)еног или оштећеног лица. Ако и нема тужбе такога лица, мора се за учињено кажњиво дело применити казна, у закону изречена. У том случају, као и кад така тужба постоји, мора се утврдити да је оптужени доиста учинио оно, што му се иа терет ставл.а. А онда не треба се никад задовољити самим признањем оптуженога, него се мора испитивати вероватност и нарочито утврђивати истинитост тога што се признаје. Према овоме, нризнање оптужепога изгубило је своју некадању важност као доказ. Ако још који иследпик иде путем да силом изнуди иризнање од оптуженога, то мозке значити само откривање, управо признање своје иследничке слабосги чак и пред једним оптуженим, значи доказ неподобности иследнЦка за посао који му је дат у руке, значи, у опште, неспремност његову за место на коме је, недораслост позиву своме. На овој потреби данашњега Кривичнога Поступка, да изнесе само чисту и праву истину, оснива се тако звано оитужно начело његово, као противност истражног начела ранијега Кривичнога Поступка. Код поступка основапог на начелу истражном, судија, који ће и пресуду изрећи, узима да сам собом похвата и истрага све конце иекога дела, и на основи тога што сам прибере и испита у циљу сазнања и.стине изриче пресуду о томе: има ли кривице, каква и колика казна да буде. То је тако звани инквизициони поступак. Ту имамо у истој личности и иследника и тужиоца и браниоца. Такав постуггак нема ни нрав .ЈГ онтуженога, јер онога, који се узима на одговор за кажњиво дело, сматра само као једно средство за сазиање, па се тако и иостуиа; иследиик и судија ту ставља под истрагу и пушта испод истраге, како му кад и ко затреба ради потребе простога сазнавања, и онога, кога држи за кривога, гони на признање, јер сматра да је, у случају кривице, обавезан и дужан да призна. Код ноступка, основаног на оптужном начелу, имамо са свим друкчи положај судије. Није судија који суди тај, којн има да и истражује сву ону грађу за сазнање истине, него је то ствар странака. Где је поступак оптужни, ту мора бити ових странака две: странка тужиоца и странка оптуженога. И једна и друга пред судијом су равноиравне. Странка тужилачка има да утврди, да је учињен злочин, који тужбом