Полицијски гласник

168

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 21

»Човек чека на пољу." Устадох и изађох. Беше један убица, који ме је походио. Преда ме стаде широких плећа, крушељаст, риђ човек. Лице му се запурило од недоумеваља, али му као челик суве хладне очи чврсто и поуздано беху упрте у мене. Паклин, то му беше N0111 с1е ^иегге, којим се беше служио при својим злочинима. Био је због ^биства архиепископа осуђен на двадесет година тешке робије. Благодарећи његовом добром владању, последњих пет година заменили су му обичним заточењем. У своје време све су новине писале о том убиству преда мном је био као неки славан муж. — Шта те управо доведе до мене ? — Чуо оам, да сте ви песник... човекољубац. А ја, ја волим певце... они нам у срцу читају и причају дела великих јунака. А ја сам некада хтео да будем велики јунак.... какав Риналдо Риналдини. — Па зашто баш разбојиик? — Јер сам само онога држао за слободна, који иркоси закону. Ја сам, господине, козак, слободан син пустаре. Срце ми је било широко и велико, као и иоље по коме сам јурио. Када се коњиц пода мном пушио, када је олујина око мене беснила, а зелени вали нустиње нада мпом се склапали, тада, госнодине, ликовала ми је душа! — Зар ти та слобода није била довољна? Шта ти је дало повода да лијеш људску крв ? Са прекорним нокретом, као да сам дирнуо какву беспослицу, одговори он: — Зар вам не рекох: Ма хтео сам да будем славан... али не... први узрок није баш то било. Женска је била... Сотона у девојачком облику... била је најлепша у селу. а ја нисам био вичан да ласкам и да молим. „Вјерка," рекох, ходи седи на мога коња, па буди царица у пустари." Али она смејући се показа на моју риђу косу: — Зар ти цар на пустари са том риђом главом ?" ругаше ми се. »Сувише си ми дивљи... Можда пијеш и човечију крв ?" А мени се закрвави пред очима и реч јој ни јекнула није са усана... А она лежаше мртва преда мном. Имала је ираво... та пио сам људску крв, али тек од тога часа... Онда настави : -—Прво дело, рече. брзо повуче за собом и друго. Премлатих црнокосога драгана Кјеркина, који је хтео да ме прокаже. Али сада ми у завичају не беше више станка. Побегнем у планину и назовем се Паклин и стадох живети као права скитиица. Сада ми се мисао на харање све чешће наметаше. Та читао сам у новијим књигама, како је добро разбојницима, како живе у сваком изобиљу. Што не бих и ја тако покушао? Јарост ме обузе. Толики људи благују... а ја горе се патим, него нас. И иочех мрзети на богате. Сиромаху никада нисам учинио на жао, никада му ни копјеке нисам отео, напротив, номагао сам му у невољи. Ето видите, господине, ја сам бпо великодушан разбојник, јунак и добротвор у исто време... Моји помоћници били су добро уређена чета, а ја сам им био страшна поглавица. — А да ли је бивало, заиитах, да нису одмах давали новце... Да ли је онда ваљало употребнти принудиа средства ? — Како где... Такав чудан човек био је, на ирилику мој архиепискон. Зато га зовем тако, што сам њега убио, за то морам да сам против воље на овому острву... Како рекох био је чудан човек. Када ноћу па њега нападосмо, поче поилашени старац да се тресе целим телом. Хоћаше да виче, али један мој друг стеже га за гушу... тек што га нусти, стаде он онет дерати се. Ја му леио говорим: Немојте, господине, да вичете, немојте да нас приморате на злочин, боље одмах покажите где су новци!... Ајак!... Залуду су моје речи код његова јогунства... »Кољи!® викнух најпосле мом другу. — Па швић! севну му нож кроз архиепискоиов врат. Из врата шикну поток крви... Код ових речи Паклин погледа на страну. На лицу му се појавише угасито црвене пеге и одмах их опет нестаде. Лице му се искриви на неприродан смех. Грчевито трљаше руке и већма муцаше но иначе. Несцосно дуга почивка.

— Било нас је четворица, настави. Двојицу ослободише јер сам могао да сву кривицу скинем са њих и да је узмем на себе. Било ми је мило, што сам верним друговима у мојим злочинима могао ту љубав да укажем. А мене осудише на заточење... Свакако на Сахалину... али ми је тада милије било, да своје путо носим у дивљачини, где нема људи. — А што то ? упадох му у реч. — У дивљачини сам свој господар. А овде човека псују и бију, а пређе без освете нисам могао да примим ни најмању увреду... — А сада ? — Сада, рече, трпим све. Можда бих се и светио... али ме задржава мој синчић код куће... то је син једне робијашице, која је иедавно умрла... ја не зиам, како је то, али увек ми је на уму то дете... И из његова погледа севну зрак чуђења, где се у њему пробудило чуство, које му је дотле тако непознато било.

П 0 Т Е Р А Радован Миловановић, из Бошановца, округа пожаревачког , осуђеник београдског казненог завода под осудним бројем 23. оиог месеца побегао је из Топчидера са рада. Осуђен је иресудом првостепеног пожаревачког суда на десет година робије, зато: I., што је 31. маја 1893. године провалио зид на кући Радосава Јовановића из нстог села и покрао му и однео разпе ствари. 2., што је 2. јуна исте године око подне упалио салаш Ивана Милосављевића из истог села и тиме га оштетпо са 120 динара. Радовап је високог раста, смеђ, нма му 25 година. Управа београдског казненог завода актом од 24. ов. м. № 2995 моли све полиц. власти у земљи да бегунца у своме кругу потраже и нађеног њој стражарно упуте. Исти се може спровести и Упр. гр. Београ.да, с позивом на Бр. 11852. Игњат Бечки^ чиновник нештанске поште, као што смо и у прошлом броју на страпи 160 јавили, проневерио је 10.000 круна државнога новца и иобегао. Доносећи сад и његову слику, коју смо накнадно добили од пештанске полиције преко овд. аустро-угарског консулата под. № 2993., понова молимо све власти у земљи да обрате пажњу г на овога бегунца и на случај проналаска да са њим учине оно што се у потерници прошлога броја тражи. — Игњат је висок 108 см., смеђ, јако богињав у лицу, виеоког стаса, косе црне, има мале бркове црне и увијене, очију дубоко упалих, носи цвикер и брија се. Игњату је 26 година; ка^ц га је нестало имао је на себи сако одело браун боје, црни мекани шешир и ципеле на шнирање са високим штиклама. Пронађеног ваља стражарно спровести Управи града Београда, с позивом на Бр. 10.900.

ИЗЈАВЕ, П0РУКЕ и 0ДГ0В0РИ УРЕДНИШТВА У току идуће нодељо разаодаће ое укоричени компдети ирошдогодишљег „По.шц. Гдаоника". Ко их не буде добио а сматра да му ирипада нека се обраги уреднишгву.

ШТАМПА КРАЉ. СРП. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Н. ДИМИТРИЈЕВИТ