Полицијски гласник

220

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 28

раше ми кроз зенице у мозак тако, да мишљах да ћу од бола полудети. Свест ме стаде издавати, дисање престаде; скупивши последњу снагу одупрех се рукама о њезина рамена, руке јој стадоше пуцати али не попуштаху. Ја клонух и... пробудих се окупан у зноју. Овај сан као и узбуђење, које тога вечера владаше мноме беху ме прилично уплашили. До тада сам сматрао себе за потпуно здрава човека, али када се окупан у зноју пробудих из овога сна, стадох озбиљно сумњати у нормалност својих живаца, а познато је да се сваком човеку и најмање зло ноћу чини сто пута већим, но што је у ствари. Устадох из постеље, умих се хладном водом па узевши неки стишавајући прашак легох поново да спавам и овог пута заспах одмах и мирно. Сутра дан пробудих се тек око једанаест сати и тада ми се учини мој ноћашњи страх смешан. Непријатан осећај који је поглед госпође Гринвалд у мени ироизвео, беше ишчезао, а његово место беше заузело нестрпељиво очекивање одређеног дана обећане посете. Еле дође и тај жељени дан; сећам се да је била среда. Рано изјутра око четири и по сата, састадосмо се ја и мој колега као што смо то дан раније били уговорили, на жељезничкој станици, узесмо карте до станице Биркенхајма, па седосмо у жељезнички купе. После једног сата вожње стигосмо у Биркенхајм, где нас чекаху Гринвалдова кола. Седосмо у иста и после пола сата стадосмо пред Гринвалдово добро. Беше то велики, лепо уређен домазлук; лево и десно протезаху се два дугачка реда пољопривредних зграда: штале за краве, теглећу стоку, коње; даље амбари, кошеви, пивнице, станови за послугу и т. д. У средини између оба реда, а у зачељу стајао је двоспратни стан господара, иза којег се шираше велика, лепо уређена башта, са густим џбуновима ружа и великим алејама старих грмова. Гринвалд нас дочека весело, поздрављајући нас још из далека, а његова госпођа сигурно намамљена зврком наших кола, стајаше на отвореном прозору другог ката, у ружичастој, спаваћој хаљини, поздрављајући нас махањем руке. »Добро дошли на Гринвалд, драги докторе ! Сервус, Ото, јеси ли понео зечарку?" поздрави нас Гринвалд рукујући се с нама, кочијаш, који нас је довезао са станице, донесе сада са кола ловачку торбу и пушку мога колеге Ото-а, па је хтеде унети у стан, али Гринвалд викну: »Остави то овде! — Хоћемо ли одмах да идемо или да доручкујемо овде са доктором? Шта више?" обрати се он Ото-у. Овај одговори да му је све једно. »Е иа хајдмо да сместимо доктора и да попијеш каву, ако хоћеш, па онда да идемо", рече Гринвалд, и ми се сви троје упутисмо стану. Прођосмо кроз дугачак ходник, који је делио доњи спрат у две половине, па изађосмо на веранду, са које су широке од пешчара камена степенице, водиле доле у башту. На сред веранде стајао је, окружен столицама, велики сто застрвен скупоценим белим чаршавом, на коме стајаху самовари за каву, чај и чоколаду са потребним посуђем од белог порцелана, даље: корпица са земичкама и бисквитом, шунка, сир, масло, сардине и две три боце са ликером и шпанским вином. Тек што смо сели за сто, дође и госпођа Гринвалд у својој ружичастој јутрењој хаљини, која дискретно издаваше лепе контуре њеног маленог, али пуначког тела, па се поздрави срдачно и весело се смејући с иама. Заузесмо опег своја месга и госпођа предузе улогу домаћице; запали шпиритус под сва три самовара, стаде загледати у сваки да ли има довољно воде, па онда зовну служавку да донесе из кухиње млеко и скоруп. За то време јео је Гринвалд шунке и сардине, мажући сваки залогај хлеба маслом и заливајући све то с времена на време чашицом малаге, терајући на јело и свога рођака, јер је требало да иду. После десет минута доби мој колега шол^у каве са млеком и скорупом, коју он на двоје на троје попи, па се онда подиже и он и рођак му да иду. Ми, то јест ја и госпођа Гринвалд испратисмо их до ловачких кола, они седоше у иста, иоздравише се са нама, па онда одзврјаше. Ја и госпођа вратисмо се на веранду и седосмо на своја места. »Тако, сад ћемо ми на тенане", рече она смешећи се, па ме запита : шта више волим, каву, чај или чоколаду. Читаву недељу дана очекивао сам са највећим нестрплењем овај дан када ћу бити на само са овом женом, кројећи

при том разне планове: шта ћу и како ћу, па да дођем до каквог резултата; а сада када бејах с њом доиста на само, бејах збуњен као какво дериште. Неки нервозни, неодређени осећај беше ме спопао, осећах како ми руке почеше да дрхте и да се зноје по длановима а у себи понављах као у каквом страху по неколико пута: »Шта ће бити? <( На горње питање одговорих, ни сам не знајући зашто, да нисам ни зашта, па онда, као да се извиним за овај глуп одговор, рекох да обично изјутра пре доручка гшјем турску каву, коју сам себи кувам. „0, па то би ви могли и овде кувати; зар не? с< запита ме она гледајући ми безазлено и смејући се, у очи. <( Пробајмо, можда ће нам поћи за руком. (Наставиће ое).

К Л 0 Д Г Е Биктор Иго (нАСТАВАК) Свако вече, после објашњења, која му једавао директор, чинио је разне будалаштине, које су све зачуђавале, јер су долазиле од стране човека тако озбиљна. У часу, када је директор као обично долазио да обиђе радионицу, и када је пролазио поред Клодове тезге, овај је подизао увек очи и гледао га нетремице, обраћао му се речима, у којима је у исти мах било и молбе и претње: А Албин ? Директор се чинио да не чује, или се удаљавао слежући раменима. Овај човек није имао право, што је слегао раменима, јер је из оних чудних сцена свима очевицима било јасно, да се Клод Ге одлучио на нешто. Сви су очевици бриншо очекивали, какав ће бити ресултат ове борбе између лукавости директорове и одлучности Клодове. Константовано је између осталога, да је Клод рекао директору: —- Чујте, господине ! Вратите ми друга мога. Добро ћете учинити, ја вас уверавам; пазите, само вам то кажем. Другом приликом, једне недеље седео Клод у тамничкоме дворишту на једноме камену, са челом у рукама, наслоњенима на колена; тако је непомично седео неколико часова, док му се не приближи осуђеник Хојет и смејући се узвикну му: —■ Шта радиш ту, Клоде, до ђавола? Клод диже полако своју главу и рече : — Судим једноме! — — У вече 25. октобра 1831. године, у тренутку, када је днректор као обично обилазио радионицу, Клод силовито здроби ногом једно стакло од сата, које је баш тога јутра нашао у коридору. Директор упита откуда та ларма. -— Није ништа, рече Клод, то сам ја урадио; вратите ми друга мога. — Немогуће је. — Али требало би, одговори Клод ниским гласом и мукло, гледајући директору у лице, и настави : размислите! Данас је 25. октобар. Ја вам дајем времена до 4. новембра. Један чувар примети М. Д., да Клод прети, и да је то разлог да буде у ћелији. ■—• Не, ћелија никако, рече директор осмехнувши се арезриво ; треба бити добар са таквим људима, Сутра дан приђе затвореиик Перно Клоду, који се шетао сам и о нечему премишљао, оотавивши друге затворенике на једноме парчету земље, до кога су допирали сунчеви зраци. — Хеј, Клоде, шта то мислиш? Изгледаш тужан. — Бојим се. рече Клод, да ће се у скоро десити каква несреКа. доброме госаодину Д. Од 25. октобра до 4. новембра има 9 дана. И Клод није иропустио ни један дан, а да није озбиљно опоменуо директора на свој критичан положај, у који је стављен губитком Албина. Директору је то већ било досадило, и осудио га је на 24 часа ћелијскога затвора, јер је Клодова молба више личила на изазивање. Ето шта је све Клод зарадио. Дође и 4. новембар. Тога дана Клод се пробудио са ведрим лицем, каквога га другови нису видели још од онога дана, када је наредбом господина Д. одвојен од свога пријатеља. Пошто је устао, претурао је по једноме необојеноме, дрвеноме сандуку, у коме је било много дроњака. Из њих извуче једне мале маказе за кројење, које су биле са једном свеском