Полицијски гласник

БРОЈ 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

221

Емила , једином ствари. која му је остала од жене, матере његова детета, коју је тако волео. То су биле две ствари потпуно. некорисне за Клода; маказе му нису могле служити као кројачу, а књига као књижевнику. Он није знао ни шити ни читати. У тренутку када је пролазио поред манастира обешчашћенога, бело обојенога, који је сада служио за зимње шеталиште приђе Клод затворенику Ферарију, који је иосматрао огромне нречаге на вратима. Клод је држао у руци мале маказе, и показујући их Ферарију рече : — Вечерас ћу овим маказицама пресећи те пречаге. Ферари се поче смејати, не верујући, Клод тако исто. То је јутро радио са више жа-ра но обично; никада није радио тако брзо и тако добро. Изгледало је, да се баш труди, да до подне сврши сламњи шешир, који му је већ у напред платио поштени грађанин, фосподин Бресије. Пред подне је под некаквим изговором сишао у радионицу дрводеља, који су били у приземљу, испод с.прата у коме је он радио. Клода су и ту волели раденици, као и сви други, али је ретко силазио к њима. — Гле, ево Клода, узвикивали су они. То је била као свечаност. Клод баци рапидан поглед но сали. Није било ни једнога надзорника. — Ко хоће да ми позајми једну секиру, рече он. — А шта ћеш да радиш с њом ? упиташе га. — Хоћу да убијем вечерас директора радионица, одговори Клод. Понудише му више секира да бира. Ои узе најмању, која је била и најоштрија, стрпа је у своје панталоне и изађе. Ту је било 57 раденика. Он их и не опомену на ћутање. Сви су га чували. Ни међу собом нису о томе ништа говорили. Сваки је очекивао на своме месту, шта ће се догодити. Ствар је била ужасна, правична и проста. Без сваких могућих компликација. Клоду нико није могао саветовати, нити је имао срца да га денунцира. После једнога часа приђе једноче младоме затворенику, коме је било 16 година, и саветоваше му да научи читати. У том му приђе робијаш Фајет, и запита га, шта му је то, до ђавола, у панталонама. — Секира, којом ћу вечерас убити господина Д., рече он и додаде, зар се види? — Мало, рече Фајет. Остатак дана прође као и обично. У 7 сахати у вече били су затвореиици затворени сваки у одељење у својој радионици, надзорници су били изашли из радионица, јер је то био обичај, враћали су се тек после обиласка директорова. Клод је Ге био затворен као и остали у радионици са својим друговима. Тада се догодио један догађај ванредан; догађај нити без величанствености, нити без ужаса, јединствен у своме роду, што ни једна прича не би могла испричати. Доцније је у судскоме извиђају констатовано, да је ту било 82 крадљивца, и међу њима и Клод. У тренутку, када надзорници изађоше напоље, Клод се попе на клупу и рече, да има нешто да говори. Сви ућуташе. Клод тада подиже глас и рече: — Ви знате сви, да ми је Албин био брат. Знате и то, да ми је недовољно оно, што ми овде дају за јело. Чак када бих само хлеба куповао за оно мало цркавице, што овде зарађујем, и то ми не би било довољно. Албин је делио свој део са мном. Ја сам га у први мах волео што ме је тражио, а за тим за то, што ме је волео. Господин Д. нас је раставио, и ако му ништа не би било, да нас је оставио заједно. Али то је зао човек, који ужива да мучи. Ја сам тражио од њега да ми врати Албина. Сви сте ви то чули и видели. Ну он није хтео. Ја сам му дао времена до 4. новембра, да ми врати Албина, и он ме је за то стрпао у ћелију. Данас је 4. новембар. Он ће нас обићи кроз два сата. Извештавам вас, да ћу га убити. Имате ли што да ми калсете на то ? Сви занемише. . Клод продужи. Говорио је ваљда јединственим говорничким даром, што је у осталом било код њега природно. Изјавио је, како добро зна, да чини жестоко дело, а мисли да је у праву. Нозвао се на осамдесет и једнога крадљивца, који су

га слушали, да је био нагнат на ову свирепу крајност. Да је потреба, да човек сам себи учиии правду ћорсокак, у коме се човек по кад и кад нађе. Истина је, да он не може одузети живот директору а да за њ не да свој сопствени, али га он радо даје за праведну ствар. Да је о свему зрело промислио у току од месеца. Да он мисли, да га на то не гони никакав осећај мржње, али ако би то било, он преклиње да му кажу. Да он подвргава чисто.своје разлоге правичним људима, који га слушају. Да ће он убити господина Д., али ако ко год има какву примелбу, он је готов да га саслуша. Један се једини глас подиже и рече Клоду, да пре но што убије директора и последњи пут покуша да му говори и да га умилостиви. — Имаш право, рече Клод; учинићу. Осам сати изби на великом звонику. Директор ће доћи у девет сати. И када је овај чудновати касацнони суд у неку руку одобрио пресуду, коју је Клод изрекао, доби овај понова сву своју ведрину. За тим метну на сто све рубље и одело што је имао, [једине затвореничке дроњке, и позивајући једнога по једнога од својих другова, које је највећма волео после Албина, раздели им све, а задржа само маказице. За тим се изгрли са свима. Наки су се заплакали, а он се смешио. У томе последњем часу било је тренутака, када је он ћеретао са толико присебности и веселости, да се више његових другова у души надало, као што су доцније изјавили, да ће можда напустити своју намеру. У том опази једнога младога затвореника, који је блед, посматрајући га упртим очима, дрхтао, очекујући, бесумње, шта ће се догодити. — Деде храбро, младићу, рече му Клод благо; то је ствар једиога тренутка. Пошто је расподелио све своје дроњке, са свима се опростио и свима стискао руке, прекиде неколико брижних ћеретања, која су се водила тамо амо но мрачним угловима тамнице, и заповеди друговима да се врате послу. Сви послушаше ћутке. Радионица, у којој се ово догађало, била је дугачка сала, правоугаона, на обема дужим странама били су прозори, а врата једна према другима на краћим сранама. Тезге су биле понамештане крај прозора. Клупе су додиривале зид под правим углом и између два реда тезги био је са свим слободан простор, као дуги пут, који је водио кроз средину сале од једних врата другима. То је био тај дуги пут, доста узан, којим је директор пролазио. Он је улазио на јужна врата, а излазио на северна, прегледајући рад десно и лево. Обично је пролазио брзо, не застајкујући. И Клод се био наместио на своје место и прегао раду. Сви су очекивали. Моменат се приближавао. На један мах се зачу удар звона. Клод рече: — То је последња четврт. Тада се подиже, пређе озбиљно један део сале и отиде па се наслони на тезгу нрвога раденика с десне стране, са свим поред улазних врата. Лице му је било са свим мирно — доброћудно. Откуца девет часова. Врата се отворише и директор уђе. У том се тренутку створи ^гробна тишина у радионици. Директор је био сам као и обично. Ушао је весео, задовољан и неумољив. Није ни видео Клода, који је стојао с десне стране врата, са руком у џепу од панталона; прошао је брзо поред првих тезги, говорећи, бацајући погледе тамо амо, и не примећујући, да га сви погледи раденика негремице посматрају због неке грозне идеје. На један пут се окрете живо, изненађен што чује кораке за собом, који су га пратили. То је био Клод, који му се тихо приближио пре неколико тренутака. —■ Шта ћеш ти ту? рече директор. За што ииси на своме месту ? Човек није више човек, већ псето кад му се каже ти. Клод одговори са решпектом: — Желим да говорим с вама, госнодине директоре. — 0 чему? — 0 Албину! — Још!