Полицијски гласник

БРОЈ 31. У БЕОГРАДУ, НБДЕЉА 13. АВГУСТА 1900. ГОДИНА 1У. ос/о суу оууг с/у- ссоо с/у? оу обо осс е/т; оос сос оуу~ с/у с<уј ооо соо с^-г с^д с/ур ооо ооо с.ос ооо суур аоо ооо о оо ооо аоо <&оо ооо а^с^ ао^с/уд с/л с//: слс су/јс/тгс/л ППЛИЦИЈСКИ глдсник СТРУЧНИ ЛИСТ 3 А СВЕ ПОЛИЦИЈСКЕ РАДЊЕ 0ху2 С^РО ООО С/УР 090 ООО СУОО ОУО С/Уз СОО СУ?Р сг>^ СУУРОбО ООО С^2_^2.ј у?, * ) 060 0,00 0,100 в' 6 * 0 000 С"^ ооо Об>Р СУУ (УУ^ сЈоо

ОДЛИКОВАЊЕ НАШЕГА УРЕДНИКА Његово Величанство Краљ Александар I. благоволео је превисоким указом својим од 2. ов. м., на предлог Г. Минисгра просвете, одликовати уредника нашега листа г. Наума Димитријевића — орденом Св. Саве V редом.

ОКИТНИДЕ од Е. Каруа. ПРЕВОД С ФРАНЦуСКОГА Скитница, онакав како га деФинише закон*), заузима место између преступника у иоврату и просјака; али ипак има особених црта које га одликују. Као и преступник у поврату, он је луталица и беспосличар; али, обично, није ни по потребама ни по инстинктима убојица. Као просјак, он делимично живи од прошње, али није тако апатичан и лен. Просјак је непомичан и нерадо се креће; кретање је неодољива потреба код скитнице. Та двострука аналогија дала му је извесне ниансе које се сливају; скитница пружа једну руку злочинцу, другу просјаку. Скитница је са врло мало задовољан, облачи се у саме рите, рани се као тица небеска оним што му дође до руку, спава под ведрим небом и по кужним рупчагама, путује пешице, и концентрише сав свој сенсуализам у чамотињи беспосличарства и оживотињавању у пијанству. Непријатељ је рада, и цела његова активност састоји се у томе што се с времена на време мења место становања, Цео његов њивот само је вечито путовање. Према природи његових инстинката или потребама које стварају прилике, он живи: од момоћи коју му даје држава или као сиротном грађанину или апсенику, од просјачења, крађе, нарочито крађе по баштама и њивама. Просјак и осуђеник у поврату лако се везују са женскима, и многи од њих се жене, или случајним спаривањима, улазе у нешто налик на брак. То је ствар веома ретка код скитница, које скитају и живе готово увексами. Особеност тога Факта објашњава се различитим правцем коју исти пороци дају навикама оба пола. Жене које се својим карактером приближују скитници, баве се другим послом, горим али привлачнијим; проституција је скитање жена. Скитање још није преступ, али оно значи наклоност, навику, као неки предговор преступу. И због тога, у свима епохама, скитање је било кажњавано и противу њега су предузимате нарочите мере. Под старим — Француским — законодавством, скитницама се веома брзо судило, и то за најмање иступе долазиле су најстрожије казне. Најпростија крађа кажњавана је смрћу, и то без икакве Формалне истраге; за једну претњу, увреду, преку реч каквом званичном лицу, или обичном грађанину, могли су бити кажњени на вечито робовање на галерама. Ново законодавство, и ако много блаже, према њима је нарочито строго. Просто скитништво кажњава се од три до шест месеца затвора. Скитнице које се нађу ма како преобучене, или да иосе орул^је, чак и да. га никако и не употребе, или кад имају оруђа којима се може учинити убиство, или када се код њих нађе сума новаца у вредности више од 100 Франака, за коју не могу да кажу одакле је, — у свим тим случајевима закон казни скитнипе са затвором од шест месеци

*) Скитнице или људи без кућишта јесу такви који немају сигурно место становања ни средства за живот, и који обично не упражљавају нпкакав занат иди занимање, (Кривични Законик, чл. 270.).

до две године. Сваки акт насиља, које они учине, казни се са робијом. Шта више, кривични законик од 1810, године, пошто издрже казну , ставља их на расположење влади, која их привремено може слати у колоније. Под изговором човечности, и из теоријских обзира које је стварност утерала у лаж, закон од 28. априла 1832. године, то право, које је влада имала да шаље скитнице у колоније, преноси на полицију. По њему, полиција је остављала на вољу скитницама да бирају по својој вољи место становања, као и да га могу како хоће мењати, али они су на три дана у напред морали извештавати полицију о своме одласку, и полиција им је давала путну исправу са означењем којим путем смеју ићи. Та измена укочила је закон скитништву, и од скитништва створила један вешт занат. Проучавајући законе који их се тичу, скитнице су откриле једну чудну комбинацију која је ишла на руку њиховој наклоности према нераду и кретању, и многи од њих су према томе удесили свој живот. Док још нису осуђивани, они се владају строго по закону. После ггрве осуде, они редовно означују за место становања ону варош, која је најдаља од вароши у којој се находе. Када дођу у опредељено место они траже ново место и тако у бесконачност. После тога, они се не знају зауставити. Тражење рада је изговор за то беспрекидно кретање. Ради тога у!;у по који дан у какву радионицу, а редовио изилазе одатле после неколико дана рада. У осталом и локалне полиције гледају да их се што пре отресу, да изиђу из њиховога реона, и оне иду на руку тим вечитим селидбама. Када скитници буде потреба да се подуже одмори или проведе зиму, гомила начина стоји му на расположењу. Он цепа свој пасош, потуче се негде, или још простије, сам се пријави полицији — и на тај начин долази до крова и зимовника. У пролеће, када роде и ласте долећу, скитнице излећу из затвора. Оне наново предузимају своју стару Одисеју и проводе даље тај за њих безбрижан и весели живот. Више њих, када су их испитивали зашто су прешли целу Француску од крајњега Југа па до крајњега Севера, одговорили су да су пропешачили тај пут само с тога што су чули да је на Југу добро и јевтино вино. Разуме се да су такви људи потпуно немарни према казни, коју ни највећи број преврата не може пооштрити. Дешава се да су љути када су судије биле благе према њима. Само их се једна ствар тиче, то је избор затвора. Како имају велико лично искуство и како су редовно добро обавештени, они знају где су чувари питомији, куће боље, храна јача. Ако су се преварили, или ако им се што год не свиди, они апелују, и то не да би оборили прву пресуду него да их преместе у други, бољи затвор. Тешко је утврдити њихов број, јер је немогућно одвојити их у криминалној статистици од њихове браће која су суђена и осуђена као саучесници или јатаци. Али толико је сигурно, да је њихов број знатан и да се стално увећава. 1831, под режимом необавезне транспортације, није било више од 9180 осуда за њихове обилне преступе (скитање, просјачење, враћање из прогонства.) Од 1846 па до 1869 године, под режимом полицијског иадзора, њихов број износио је на 19601, данас пак може се приближно узети број тих јадника на 90 или 100.000. Скитништво није подједнако развијено у свима крајевима Француске. По једној старијој статистици (Оиеггау, 81аН$Ндие тога1е <1е 1а Ргапсе), у 1831 години Корзика није давала ни једног скитницу; Источни Пиринеји, 5; Воклиз и Лозер, 6; Дром, 7 ; Горњи Алпи, 7; Север их је давао 555; и Сена, 701 !