Полицијски гласник

242

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 31

Та нејасност даје се објаснити гомилом нарочитих узрока, од којих су једни природни и други случајни. Пада у очи, да је скитништво као и број нађене деце, као број ванбрачне деце — нарочито развијено у индустрији развијеним и многољудним департманима. У земљорадничким окрузима сваки је више мање сопственик, или бар има начина да заради онолико колико му је потребно да може живети. У поменутим департманима живот је много тежи, и што је главно број радних снага много већи. И земља и индустрија су концентрисане, све се ради више мање парним машинама, и један извесан број радних руку остаје редовно на улицц. У једном тренутку, закони друштвеног развитка, или ма какав случај, одгуриу појединца у беду. И поред све своје воље, они се одатле не дају ишчупати. Као и сви пороци, нерад прелази у крв, и скитништво постаје неизлечиво, као и наклоност ка пијанству. За Француску питање је озбиљно. Број оних који обијају њене путеве све је већи и већи; велики број злочина, не само простих крађа но и силовања, па чак у разбојништва и убиства, пада њима на терет. За то зло је само један лек. Онима, који су у почетку, треба дати начина да се спасу, стварајући им прилика за поштен и користан рад, пруживши им руку да се истргну из блата нерада и порока. За оне који су у повратку и за које је стечено уверење да се више не могу поправити, лек мора да буде много радикалнији. Покушаји који су чињени да се окореле и непоправљиве скитнипе пошљу у земљорадничке колоније, да се један извесан број њихов силом принуди да застане на једном месту и да под надзором обделава земљу, ти покушаји нису остали без успеха. Енглеска и Сједињене Северо-Америчке Државе указале су пут; остале цивиловане државе имају да им следују.

РОБИЈАШЖ У КУПАТОУ ИЗ ЗАПИСНИКА 113 МРТВОГА ДОМА од ф. Достојевсхога ...У целоме граду била су само два купатила, једио које је држао неки Јеврејин, било је са кабинама, педесет копјејака свака кабина, и било је уређено за особе из вишега сталежа. Друго је било за прост свет, старо. гадно, тесно, и у то купатило одведоше наш завод. Било је хладно и сунчано време, робијаши су се радовали што ће изиКи из града и видети варош. Путем су се шалили, смејали. Цео одред војника нас је пратио, са пуним пушкама, на чуђење целе вароши. У купатилу нас одмах разделише на два дела: један део је чекао у хладном предсобљу док се други прао, и то се морало тако чинити ради тескобе. Но поред свега тога, купатило је било тако тесно да је тешко замислити како се половина од нас могла сместити. Но Петров ме не остави, сам, без моје молбе скочи да ми помогне и, шта више, хтеде да ме прља. Заједно са Петровом понуди ми се за помоћ и Баклушин, робијаш из засебнога одељења, кога су наши звали пионером и о коме сам споменуо да је био највеселији и најљубазнији од свију робијаша. С њиме сам већ био мало познат. Петров ми поможе да се свучем, јер нисам био навикнут; у предсобљу је било хладно, готово исто као и на пољу\ Робијаши су се тешко свлачили, требало је знати брзо откопчати доње окове. Ти се окови праве од коже, четири »вершка« дуги, навлаче се на рубље, управо под прстен који обухвата ногу. Пар оваквих подокова стаје шест гривни у сребру, и сваки их робијаш узима, разуме се, на свој рачун, јер се без њих не може ићи. Прстен не обухвата сасвим нбге, те између њега и ноге може проКи прст; због тога гвожђе бије по нози, таре је, и за један дан робијаш без подокова може израњавити ноге. Но скинути подокове још и није тешко. Теже је научити се свлачити рубље испод окова. То је права несрећа. Када скине човек доње рубље, рецимо са леве ноге, треба да га најпре провуче између ноге и прстена; затим, кад се ослободи нога, мора се то рубље натраг провући кроз исти прстен; онда све што се скине с леве ноге ваља протурати кроз прстен на десној носи ; а онда све што се провуче кроз десни прстен опет повући натраг к себи. Иста је несрећа када не облачи чи-

сто рубље. Новајлији је тешко досетити се како се то ради; први нас је томе научио робијаш Корењев, у Тоболску; бпо је негда хајдук и одседео на ланцу пет година. Но робијапш су се на то навикли и ходали без икакве муке. Дадох Петрову неколико копјејака да нам купи сапуна. До душе, робијашима се давао сваком по комадић државног сапуна, велики као новац од две копјејке а дебео као залогај сира, који се даје у вече код људи »средње руке". Сапун се продавао у предсобљу, заједно са збитњем, *] земичкама и врућом водом. Сваком се робијашу давао, према уговору са сопствеником купатила, само један суд вруће воде; ко се хтео боље прати, тај је за грош могао добити и други суд, који се додавао из предсобља у само купатило кроз нарочит прозор, који је ради тога био направљен. Када се свукох, Иетров ме поведе испод руке, приметивгли да ми је тешко ићи у оковима. — Повуците их горе, рече ми, подупирући ме; — овде опрезно. ту је праг. Некако ме беше стид; хтедох уверити Петрова да могу г сам ићи; но он не вероваше. Поступао је са мном као са дететом, малим и неразумним, коме свако мора да иомогне. Петров никако није био слуга; да сам га увредио, он би знао шта би са мном радио. За његове услуге нисам му обећавао новаца, јер их он сам није тражио. Шта га је вукло, да тако пристаје уза ме? Када отворисмо врата од самога куиатила, помислих да сам ушао у сами пакао. Замислите собу, дугу дванаест корака, толико широку, у коју се уједаред стрпало можда до сто људи, или бар осамдесет, јер су робијаши били раздељени на два дела, а свега нас је дошло у купатило до двеста душа. Пара која је замагљивала очи, нечистота, таква тескоба да си једва куда имао метнути ногу. Препадох се и хтедох окренути натраг, но Петров ме одмах охрабри. Којекако, јевда једвице протурасмо се до клупа између глава људи који су полегали на под, молећи се да се мрдну да бисмо могли проћи. Но места на клупама била су заузета. Петров ми рече да ваља купити место, и одмах се окрете погађати са робијашом који се био сместио уза ирозор. За копјејку даде своје место, одмах прими од Петрова новце, који их је носио у руци, опрезно их узео са собом у купатило, и одмах их тури под клупу,управо под моје место, где је било тамно, гадно и где је лепљива влага свуда нарасла готово за читав ирст. Но и места под клупама била су сасвим препуњена ; и ту се свет такође тискао. На целоме поду није било празна места ни за стопу, где не би седели у клупче савијени робијаши, пљускајући се из својих судова. Други су усиравно међу њима стајали, држали у рукама своје судиће и прали се стојећи. Прљава вода је цурила са њих право на обријане главе оних који су доле седели. Али мало су се прали. Прости људи се мало перу врућом водом и сапуном; они се само страшно паре и онда се поливају хладном водом — и то им је цело купање. Скоро педесет метлица дизало се и спуштало наједаред ; сви су се страшно ударали. Пара се дизала. То више није била врућииа него прави пакао. Све је укало, драло се, уз звук од стотину ланаца који су се вукли по поду... Неки су се, желећи проћи, заплетали у туђе ланце и спотицали се о главе оних што су доле седели, падали, псовали. Нечистота је цурила са свих страна. Сви су били узбуђени и као опијени ; разлегала се дрека и вика. Код прозора, одакле се давала вода, тискало се, псовало; ту је био лом. Добивена врела вода просипала се на главе оних који су седели на поду, пре него што би се донела на опредељено место. Каткада, на прозор или на притворена врата надвири се бркато лице војника са пушком у руци, који прегледаваше да ли је све у реду. Обријане главе и од паре поцрвенела тела показаше се још наказнијим. На испареним леђима појављиваху се бразде од некада добивених батина, тако да су сада та леђа изгледала као израњављена. Страшне бразде! Кожа ми се јежила када сам их гледао. Пусте пару, и густ, врућ облак покрије цело купатило; све стане цикати и врискати. Из паре се појављују изломљена леђа, обријане главе, згрчене руке, ноге; а да слика буде савршенија, Исај Томић клокоће у сав глас, нанајвишој клупи. Он се страшно пари, но чини ми се да га никаква врућина не може задовољити. Најмио је за копејку „купељника«.

*) Пиће од воде, меда и даворовога дишћа.