Полицијски гласник

248

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32

строго по закону и нашем упутству поступају, те тиме да отклоне оне жалбе оштећених и оно хотимично чињење штета од стране оних људи, који су склони на то, нарочито када је и власт према њиховим испадима лабава.

ЈЕДАН НЕОРЕТНИ С1УЧАЈ прича франсоа Копе-а, превео Г. ГершЉ Сен-Медар, стара црква у улици МуФтар, која је негда била знаменита по ђакону Парису и по калуђерима грчевницима (конвулзионерима), веома је сиромашна парохија. »Предграђе Марсо®, као што га обично називају, није баш много одано религији и унравно веће црквено мора имати доста муке да састави крај с крајем. Недељом, у време службе, веома је мало света у цркви и то махом или бар већином еамо женскиње: једно двадесет грађанских жена из предграђа и служавке с округлим капама. Од људи наћи ћете три до четири старца у сељачком прслуку, који клече на каменом патосу, близу једнога стуба, држећи своје качкете под пазухом и пуштајући крупне бројанице кроз прсте, мичући при томе уснама и подижући очи шиљатим сводовима на прозорима с изразом лица као у оних светитеља којима се поклањају и посвећују прозори. У радие дане нема никога, Зими свакога четвртка побочни ходници цркве за треиутак одјекују од клепета ципела с дрвеним ђоновима кад долазе и одлазе ученици катихизиса ; још понекад каква сиротица вукући за собом једно или два детета и носећи одојче на рукама, долази да запали малу воштаницу и да је натакне на троугаоник, у капели свете богородице; или се с оне стране, где је крстионица, чује врисак новорођенога детета које крсте; а још чешће буде погреб неког јадника, храстов мртвачки ковчег, покривен црпом чохом, положен на двоје ногаре, свећеник га опојава на брву руку пред малом гомилицом жена, ношто су људи слободни мислиоци те чекају крај церемоније пред винарницом, која је спроћу цркве, коцкајући се за боце вина. И стари је абат Фабер, један од духовника те парохије, потпуно уверен да, у три маха бар двапут, неће наћи ниједног покајника пред својом исповедаоницом и према томе скоро кроз све време има само да слуша мало занимљива признања и исповести неколико добрих жена. Али је стари абат човек савестан у дужности и уторником, четвртком и суботом, тачно у седам часова, он долази у капелу св. Јована да бар очита мало молитве и да се врати ако нема никога. * % * Прошле зиме једиога вечера стари абат Фабер, борећи се против буре својим кишобраном, мучно се пео улицом МуФтар идући у парохију и, рачунајући скоро извесно да се подигао и потрудио без потребе, он је жалио за лепом ватром коју је оставио у своме скромном стану у улици Ломон и за великим Фолијантом (књига у фолио Формату) који је остао отворен на столу а на њему наочари. Али то беше једнога вечера у суботу, дан кад старе удовице, које грискају своју малену ренту у околним грађанским пансионима, долазе по некад да се исповеде, и траже опроштај грехова, да би се сутра могле причестити. Добри и савесни свећеник није дакле могао изЈСтати него је морао да се смести у своју храсгову кућицу (исповедаопицу) и да, као тачан благајник, спреми онај отвор, у који верни и побожни, за које је исповест нека врста штедионице за рај, полажу своју недељну уплату за опростиве грехе. Абату Фаберу беше тога дана тим кривље и теже да се крене и пођа_у цркву, што је баш та субота била једна од оних у којима се исплаћују зараде и наднице и што тада обично у улици МуФтар врви и га^иже свет и то свет који је доста рђаво расположен према његовој мантији. Ма колико се неко трудио да буде светац, ипак му није нимало пријатно морати спуштати очи испред мргодних противничких погледа и запушавати уши од ружних увредљивих речи, које чујемо у пролазу. Беше ту неко дућанче једнога ликерџије које је абату нарочито мрско било, оно је бљештало од светлости гаса а мирис алкохола продирао је кроз отворена врата, кроз која се могла видети једна перспектива буради окићених натписнма : апсент, горка, мадера, бермет и т. д. Ту је пред тезгом вазда стајала

једна гомила напите и раскалашне веселе браће у дугим блузама и високим качкетама, који поздрављаху јаднога старог абата, који је журно грабио тротоаром, веома увредљивим узвицима : » Круа! круа! *) Но тога вечера рђаво је време очистило и опустило улицу, те је абат Фабер без сметње и неприлике стигао до своје цркве. Он умочи прст у кропионицу, прекрсти се, поклони се пред главним олтаром и пође својој исповедаоници. Ну данас бар не беше дошао дошао узалуд, јер га је очекивао један покајниК. * * * Један мушки покајник! То беше нешто сасма ретко и изузетно у Сен-Медару; ну кад је абат Фабер спрам црвене светлости лампе, што висаше на своду капеле , расиознао кратку платиену белу реклу радничку и дебеле ексере на ђоновима човека који је клечао, он је нагађао да је то неки радник који је још сачувао своју негдашњу веру сељачку и добре обичаје верских обреда. Нема сумње — мислио је абат да ће исповест, коју ће сад чути, бити онако исто отрцана и обична као што беше исповест оне куварице из улице Монж која је саму себе оптужила, да је газди скуиље наплаћивала намирнице, но што им је цена била на пијаци, али је при томе непрестано викала и протестовала против саме речи »реституција" (враћање више узетога новца). Стари се свећеник чак и осмехнуо, кад се сетио на ону општу Формулу коју је употребио један становник предграђа дошав да добије исправу о исповести ради женидбе, он рече: „ Ја нисам ни убио, ни украо. Претурајте и истражујте оно остало." И тако стари 1 абат сасвим мирно уђе у у своју исповедаоницу и, пошто је шмркнуо подобру порцију бурмута, он без икаквога узбуђења разгрну малену завесу од зелене полусвиле која је покривала прозорче на исповедаоници. — Господине попо... мрмљао је један суров глас који се усиљавао да говори тихо. — Ја нисам парох, пријатељу.,. Кажите своју исповест и зовите ме: мој оче. Човек, коме абат Фабер није могао сагледати лице у сенци, муцао је полако молитву на коју се с муком сећао, а за тим отпоче тамним гласом: — Господине попо... не, не... мој оче... Најзад молим вас да ми опростите ако не говорим како треба, али има већ двадесет и пет година како ге нисам исповедао, да, да, откад сам отишао из завичаја... Ви знате, шта то значи... једаи човек, у Паризу... У осталом ја нисам био гори но ма који други п ја сам сам себи говорио: Добри бог мора да је добар дечко... Али данас, то што имам на својој души и савести одвише јекрупно, да бих га могао носити сам и ви треба да ме чујете, господине попр... Ја сам убио човека! Абат скочи са свога седишта. Убијца! Ту сад није било питање о некој немарности и збуњености у служби, о злим речима против свога ближњега и другом сличном бенетању старих жена, које је тек у пола слушао и давао им разрешење и опроштај у пуном поверењу. Убијца! Иза тога чела, које је тако близу његовоме, могла је да се зачне и носи мисао о једноме злочину; те руке, прекрштене на његовој исповедаоници, можда су још биле умрљане крвљу! У својој великој узбуђености, у којој беше помало и страха, абат није могао да нађе друге до ове већ уобичајене махиналне речи: — Исповедите се, сине... Милост ]е божја безгранична. — Е па чујте моју историју, рече човек нагласком у коме дрхташе дубок бол. Ја сам по занату зидар и дошао сам у Париз пре више од двадесет година с једним мојим земљаком, другом из детињства. Ми смо заједно вадили тиће из гнезда и учили читати у школи... Он ми беше скоро као брат, зар није?... Он се звао Филип, а ја се зовем Јаков... То беше висок и леп дечко; ја сам увек био незграпан и ружнога склопа.,. Од њега не беше бољега радника, а ја сам међутим увек био сметењак... беше и добар, и поштен и искрен... Ја сам се поносио што сам му био друг и пријатељ, што сам ишао поред њега, поносио сам се кад ме је гладио по леђима називајућн

*) У Француској попове и кадуђере зову гавранима (због црног одела), кад хоће да им се наругају и узвик „круа! круа!" треба да је подражаваље гаврановом гакању.