Полицијски гласник

250

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 32

гло бити, да они деценијама некажњено раде своје послове, шта више, да чак и принчеви, министри и виши полицијски чиновници стоје у вези с Камором и од ње примају годишње велике суме новаца да би је трпели и ћутали. Каква случајна издаја не би изнела много на видик. Пре свега сваки члан те дружине знао је, да свако одавање тајне има за последицу смрт; за тим полиција и судије беху тако заплашени, да су с Камористама начелно благо поступали. Напослетку била је а и данас је та дружина тако организована, да је поједини члан познавао лично само једну малу групу. Али сваки Камориста могао је тајним знацима увек и свуда да нађе дружинског члана, ако би му затребала његова помоћ за какво мрачно дело. Од седамдеоетих година талијанска влада је неколико пу-та чинила напорне покушаје, да Камору угуши. И неколико пута испадало је за руком, да се похватају читаве чете Камориста и ставе с ону страну браве, Али та дружина личи на Хидру, којој одсечена глава израшћује. Изгледа ли да је Камора неко време потпуно мртва, она на једанпут са свим неочекивано ускрсне с многобројиим члановима, било под старим или новим именом, час у Напуљу а час у другим крајевима много напаћене земље. Што је Камора у Напуљу, то је МаФија у Сицилији. Парница Нотарбартоло, која се води већ више месеца и која се неће свршити још много месеца, тек је у последње време изнела на видик читав низ невероватних догађаја. Па ипак ова парница није открила ни стоти део оних гнусоба, што их је починила Мафија. Оно што се у образованој Европи никад не би веровало, испољило се у овој парници: да министри и највиши чиновници стоје у саобраћају с МаФијом, да штите просте разбојнике, убице и лопове и да судије ослобођавају познате злочинце или их врло благо осуђују из страха од крваве освете. И МаФија је слично другим тајним дружинама производ ранијих политичких прилика у Италији. Некад је радила на добро своје земље, али сад се претворила у друштво лопова и разбојника, који својим мачевима и револверима чувају међу собом тајну, народ угњетавају и већину талијанских грађана у Сицилији чине сукривцима у својим злочинима. МаФија је дала најјачи доказ за то, како се талијанске тајне дружине пресађују на туђе земљиште. У год. 1890 био је Њу-Орлеан позорница читавог низа убистава. Једног члана талијанске колоније, који је припадао био МаФији, убио је члан једног другог талијанског друштва у Њу-Орлеану, које се зваше „Стопагера®. Тада отпоче прави осветнички рат од стране Мафије, и за кратко време отпремљено је на онај свет ножем и револвером неких четрдесет Талијана. Полицијски ше® у Њу-Орлеану, Давид Хенеси, хтео је да учини крај тим убијањима и он притвори више Талијана, који су припадали Мафији . МаФија тада дознаде, да Хенеси познаје лица и Факта, која би могла допринети хапшењу. И тако она учини кратак корак, нареди те би убијеи полицијски ше® Хенеси. По том је притворено једанаест МаФиота, који су осумњичени да су учествовали у том убиству. На судском претресу сазнало се, да су сви поротници добили од МаФије писма у којима им се прети, те тако се зби, да поротници, страхујући за свој ж.ивот, пресудише да се убице пусте. Већ су хтели да МаФијоте пусте у слободу, кад због тих стидних дела огорчено становништво њу-орлеанско нападе на тамнице и све похапшене Талијане линчова. Од тада се у Њу-Орлеану није више ништа чуло за МаФију. Али за то она бесни по другим местима Северне Америке. Сваке године дешавају се у Њујорку тајанствена убиства, чије су жртве већином Талијани — жртве каквог тајног друштва своје отаџбине. Јер и чисто политичке тајне дружине талијанске воле да раде с ножем и револвером. Код понеких од ових тајних дружина прелазак из политике у разбојништво уопште потпуно је утрвен. Примера за то дају »БесЈЗ!« (одлучни), који су почели с високим политичким идеалима, нарасли до јачине од неких 40.000 лица, а завршили као са свим проста разбојничка гомила, која је у земљи убијала, крала и изнуђавала. Нож је Талијану најмилије оружје. Мацини, тај највећи завереник у Италији, сматрао је да је нож неопходно потребан за извођење »практичне политике«. И тако нож је и до данашњих дана остао као оруђе мрачних

и пометених глава, само што су му још додали модерио убилачко оружје, револвер. Много и много говори се о међународним анархистима. Од њих се страхује. Можда се има и право. Али дела Казерија, Лукенија и Брешија не носе међународио обележје. Она имају скроз и скроз талијански тии. Она су производ многих грехова и рђавог економског стања, које је створило прилике као што их још има само у Шпанији. Проћи ће много времена, док се потамане ове тајне, убилачке и разбојничке чете. Али докле се год оне не искорене у Италији, дотле ће њииа мања одељења у иностранству увек бити опасна по саму Италију, као год и по неиталијанске земље.

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА 62 — Нећу ја вашег пријатељства, и пљујем на њ! Чујете ли? И још, узећу капу па ћу отићи. Б, дедер сад, шта ћеш рећи ако си намеран да ме затвориш? Узме капу и пође вратпма. —■ А оно изненађење, зар нећете да видите? закикоће се ПорФирије, па га опет ухвати мало повише лакта и заустави код врата. Он очевидно постајаше све веселији, окретнији и живљи, а то напокон изведе Раскољњикова из мира. — Какво изненађење? Шта је то? запита он, застане нагло и уплашено погледа на ПорФирија. — Изненађење, ево овде, иза оних врата, хе-хе-хе! (Ои прстом покаже на затворена врата у иреГратку, која су водила у његов државни стан). — Ја сам га и закључао само да не утекне. — Шта је то? Где је? Шта? Раскољњиков да приђе вратима и хтеде да их отвори, али беху затворена. — Закључана су, ево кључа! И доистаг му покаже кључ, из џепа. — Лажеш ти све ! завапи Раскољњиков већ не уздржавајући се, — лажеш, проклети полушињелу ! па насрне на ПорФирија који узмицаше вратима, али не беше нимало поплашен. — Све ја разумем, све! рече прискочивши му. — Ти само лажеш и изазиваш ме, само да се издам... — Већ више се и не може издавати, баћушка, Родјоне Романовићу. Та ви сте дошли већ до безумности. Не вичите, јер ћу дозвати људе. — Лажеш, ништа неће бити! Зови људе! Ти си знао да сам болестан, па си хтео да ме раздражиш до беснила, па да се издам, ето, то је твоја намера била! Не, не, дај ти Факте, ти! Ја сам све разумео! Ти Факта немаш, ти имаш само та жалосна и ништавна нагађања Замјетовљева!... Ти си знао мој карактер, па си хтео да ме доведеш до безумља, па онда на једанпут да ме окупе попови, и депутати... Њих ти очекујеш? А? Шта чекаш? Где су ? Доведи их! — Забога, брате, какви депутати! Уобразио човек! Па тако се и не може по Форми радити, како ви кажете, ви, драги мој, не знате ствар... А Форма неће изостати сами ћете видети то !... мрмља ПорФирије ослушкујући код врата. Одиста тада, баш код врата у другој соби зачу се неки шум. — А, иду! повиче Раскољњиков. — Ти си послао по њих!... Ти си их очекивао! Ти си то наредио... Е па дај их све овамо, и депутате, и сведоке, кога хоћеш... дај, доведи! Ја сам готов ! Готов сам! Али се ту догоди нешто необично, нешто неочекивано у обичном току ствари, тако, да доиста, ни Раскољњиков, ни ПорФирије Петровић нису могли ни помислити на такав расплет. VI. После, кад се Раскољњиков сећао тога тренутка, замишљао је овако. Шум који су чули брзо појача а врата се мало отшкрипуше. — Шта је то ? викну Порфије Петровић зловољно. — Јесам ли ја накричио. За мало не беше одговора, али се опажало да иза оних врата има неколико људи, који као да су неког отискивали.