Полицијски гласник

270

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35

није извиђена и оцењена средством вештака, које би изабрали парничари, а у присуству парничара на лицу места, вредност спорног пута, па да се та оцена саопшти парничарима на примедбу — § 248. 253 и 257 гр. пост., друго, што се из акта не види, да је онај увиђај на лицу места, односно тужиочеве преке потребе службености пута спорног — чињен био у присуству парничара, од вештака, изабратих од парничара, који су једино и позвани за овакве увиђаје и оцене вештачке да врше, већ је сам суд од стране својих тројице судија, дакле без вештака и парничара, излазио на лице места и чинио извиђај вештачки, па и у том увиђају нису сви сагласни у мишљењу, због чега овај увиђај не вреди по закону; и треће што су ова тројица извиђача — чланови општ. суда — као вештаци уједно и судили спор овај, а то је противно § 17 и 52. тач. 5 грађ. пост. суд. са чега ни сама његова пресуда не вреди. Четврто: што суд није узео у вид и оцену — писмени доказ — пресуду изабраног суда од 22. августа 1890 год. приложену у акту № 2451, на коју су се парничари позвали, јер о њему се — пресуди — ништа не спомиње у пресуди суда нити се види да ју је суд и ценио као какав доказ, и пето, суд је требао да одреди рочиште за парничаре, па да је од њих узео реч сврх тужбе, одговора на исту, и поднесених доказа те да рекну имају ли још што да кажу и какав нов доказ да поднесу, па да је тек суд после те њихове изјаве и доказе ценио па за тим спор расправио и пресудио — § 13. грађ. пост. суд. Из ових разлога а на основу § 20 а и § 166 гр. суд. пост. суд. првост. крагујевачки ништи поменуту пресуду тога суда, као несаобразну закону и препоручује му, да према овим примедбама у свему поступи, па поново узме спор овај у извиђање и суђење. Акта се враћају № 3217. 24. Фебруара 1900 год. (М. П.) Судија. Овај писар нас моли да у нашем листу изнесемо наше мишљење по овој ствари, да ли је радња општ. суда правилна и ако није то зашто? Ево одговора. Радња општинског суда је доиста неправилна из свију оних разлога, које је првостепени суд у својим примедбама навео. Судије ни у ком случају не могу бити вештаци, а вештаци могу бити само они, које парничне стране изаберу, или ако се у томе не сложе, онда они, које суд одреди § 248 грађ. судског поступка. Вештачење се врши на лицу места у присуству једног члана суда и деловође, а вештачки протокол се саопштава одмах парничним странама, које такође присуствују при вештачењу. Затим се одређује понова рочиште, ради коначног извиђаја спора пред судом и изриче пресуда, према доказима који се имају ценити и у разлоге за пресуђење унети. Дакле у овом случају је извиђај непотпун и противзаконит, према чему је и пресуда општ, суда неправилна. Једино се не слажемо са примедбама првостепеног суда односно процене вредности пута, јер по нашем мишљењу службеност а нарочито пољска па и она варошка која улази у опсег § 336 непроцењива је. Најзад молили би наше правнике, да ово питање, које се врло често пред општ. сеоске власти појављује, расветле, у овој тачци о тражењу процене за службеност пољску.

310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 65 Петар Петровић беше тог јутра, из неких узрока, разменио неколико срећака са пет постотака, па сад сеђаше за столом и пребројаваше хартије од вредности и серије у свежњићима својим. Андрија Семјоновић, који готово никад не имађаше новаца, ходаше по соби, притворан, као да на све те гомиле гледа равнодушно па и с презрењем. Петар Петровић, на пример, не би ни за што сверовао да Андрија Семјоновић доиста може на такве новце доиста равнодушно да гледа; а Андрија Семјоновић пак са своје стране, са неистином помишљаше, да је тај Петар Петровић, можда, у стању да о њему тако мисли, па можда чак и прилику жели, да свога младога

пријатеља тим хартијама заголица и подражи, те да га подсети на његово ништавило, и сву ону битну разлику, која је, зар, међу обојицом. Овога пута налазаше да му је пријатељ неверовно раздражљив и неиажљив, ма да се он, Андрија Семјоновић, упустио као да пред њим развија своју омиљену тему о оснивању нове, посебне „комуне". Кратки поговори и напомене Петра Петровића, које му се омицаху кад престане цврка коштане справице по рачунаљци, дисаху најотворенијим и намерно неучтивим подсмехом. Али „хумани" Андрија Семјоновић зловољу Петра Петровића приписиваше утиску јучешњег раскида с Дуњечком, па је горео од жеље да што пре о томе почне говорити: багп је имао што шта да каже односно нрогресивнога и пропагандског рада, што би могло да утеши његова поштованог пријатеља, и »несумњиво® користи његову најдаљем развићу. — Какав се то помен спрема ту... код те удовице? одједном упита Петар Петровић, прекинувши Андрију Семјоновића кад је најзанимљивије говорио. — Као да не знате; та још јуче смо ја и ви о томе говорили и развијали мисли о свима тим обредима... Али позвала је она и вас, чуо сам. Сам сте с њоме о том јуче говорили... — Нисам се никако надао, да ће та убога луда на помен да страћи сав новац, који је добила од оног другог лудака... Раскољњикова. Баш сам се овог часа и чудио, кад сам прошао; каквих је тамо јестива и пива!... Позвани су неколицина — ђаво ће знати, шта је то! настави Петар Петровић распитујући и говорећи о том предмету као с неком намером. Како? Ви велите да су и мене позвали? одједном дода и подиже главу. — А када то ? Не сећам се. У осталом, ја нећу ићи. Шта ћу тамо? Говорио сам с њоме само јуче, узгред. о могућности, да јој се као сиромашној удовици чиновничкој једном изда. годишње издржање. И ваљда ме зато позива^? Хе-хе-хе! — И ја нисам намеран ићи, рече Лебезјатњиков. — Него шта! Својеручно одвалише! То је стид, разуме се! Хе-хе! •— Ко одвалио? Коме? намах се збуни па и поцрвене Лебезјатњиков. — Је л' те, Катарину Ивановну мислите, на оно пре месец дана? Баш сам о томе слушао јуче... Красна су ти та убеђења!... Па и женско питање је њу раздрагало. Хе-хе-хе! Петар Петровић опет, као умирен, узе да цвркољи по својој рачунаљци. — То је све само приклапање и опадање! плану Лебезјатњиков, кога непрестано плаше опомене на тај догађај. Није то тако ни било! То је нешто друго... Нисте ви тако чули; сплетка! Ја сам се тада просто бранио. Она ме прва напала ноктима... Сву ми је браду очупала... Мислим, да је свакоме допуштено бранити своју личност. Уз то још ја никоме не допуштам да ме напада... Из начела. Јер је то готово деспотизам. Шта сам и могао да чиним: да, ваљда, стојим пред њом? Ја сам је само одбио. — Хе-хе-хе! настави Лужин пакосно да се подсмева. — То ви само с тога пркосите и дирате ме што сте сами љути и срдити... А то је којешта, и никако, баш никако се не тиче женског питања! Ви тако не мислите; а и ја сам мишљења, да, ако је већ усвојено, да је жена равна човеку, у свему, па н у снази (што се и потврђује), то, мора бити, и ту има једнакости. Свакако, ја сам судио по томе, што такво питање не мора и да постоји; јер не мора бити боја, и да се случајеви боја у будућем друштву не могу замислити... и да је, свакако, необично тражити једнакости у боју. Ја нисам тако глуп... премер, уосталом, боја има... Хоћу рећи, да га после неће бити, али сад још има тога... пфуј, до врага! Ви можете да збугште! Али не идем ја на помен због тога непријатног случаја. Просто нећу из начела, јер нећу да участвујем у тој одвратној предрасуди о помену; ето зашто! У осталом, могло би се баш и отићи, тек само да се мало понасмејемо... Али жао ми је што попова не,ће бити. Иначе бих свакако отишао. — То јесг, засели би за туђу гостољубиву трпезу, па би тад пљували и на њу, и на оне, који су вас позвали. Је ли тако ? — Никако пљувати, него протестовати. Корисну сврху имам. Ја могу постранце потпомагати развиће, просвећивање и пропаганду. Сваки је човек дужан да просвећује и пропа-