Полицијски гласник

302

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ЕРОЈ 39

Допустите да вам с неколико речи објасним поступак младога Виклова: Показало се, да је он ревносно читао криминалне приче и томе сличне ствари, мрачне тајне и уображена јунаштва беху с тога његове жудње и тежње. За тим је чигао у новинама о тајном долажењу и одлажењу шпијуна устаничких, и изгледа, да је ово сасвим обузело његову распаљену Фантазију. Неколико се месеци дружио са једним младим окретним и живахним Јенкијем, који је неколико година служио на једном броду, који је одржавао саобраћај на Мисисипи и од Њу-Орлеана почињући. Од овога је млади Виклов научио разна имена места, лађа и т. д., о којима се у овој области говорило, и друге појединости. Ја сам само кратко време пре рата био у том пределу, и знао сам тако мало о њему, да ме је дечко лако могао преварити. Да је имао посла са каквим човеком из Лујизијане наравно да би се за неколико минута открила лаж његовог причања. Хоћете ли да знате узрок зашто је изговорио да ће радије умрети, но што ће казати ово или оно ? Просто с тога, што то није могао казати! Није то ништа значило. Све је производ његове маште, не размишљајући ништа о целој ствари. Изненађеи гштањима, није био, наравно, спреман да даје објашњења. Тако на пример није могао призиати, шта је било написано у писму писаном »симпатичним мастилом" из простог разлога, што ништа и није било написано; то је било читаво парче хартије. Ништа није метао ни у топове, нити је штогод намеравао радити, јер сва његова писма била су адресована на уображене личности; и кад год би однео које писмо у шталу, узимао је натраг оно, које је дан пре ту оставио. За завезану узицу није ништа знао све до тренука, кад сам му је показао ; али чим сам му казао где је нађена, одмах се тиме користио да је употреби за своју романтичну измишљотину ради већег ефекта. Измислио је и господина »Гејлорда, к који се наравно није могао пронаћи у Бонд-стриту № 15, особито пак што је та кућа још пре три месеца била разрушена. Измислио је »пуковника" и страховите приче о сиротим војницима, које сам затворио и са њиме заједно окривљивао; он је измислио В. В. № 166, то јест, он није ни знао, да у хотелу код „Орла" има овај број. У кратко, он је био готов, да све измисли што би се само захтевало. Кад сам га питао за »спољне® шпијуне, описивао ми је тачно страже, које је видео у оном хотелу, а и чија је имена случајно чуо. Ах, та он је живео у тајанственом, романгичном свету за време оних неколико узбудљивих дана, и ја мислим да он то све сматра за истину и да му то ствара големе радости. Али нама је причинио безбројне неприлике и љутње. Као што сте видели, ми смо према његовим исказима ухватили петнаест до двадесет лица, довели их у тврђаву и ухапсили их и под стражом чували. Неки од њих беху из војничког реда, и ту се нисам морао много извињавати. Али други били су грађани из најотменијег сталежа, из свију крајева земље, и ту нису ни сва извињавања била довољна, да их задовоље и умире. Грдили су и викали на сва уста. А две даме — једна беше жена једнога посланика на конгресу, из Охија, а друга сестра једнога владике са Запада. Ах дуго ћу се сећати поруга, љутња и суза, које се над мојим главом излише. Стари, хроми господин био је директор једне гимназије из Филаделфије, који је дошао на погреб свом синовцу. Наравно, он нити је познавао нити је до овога случаја икада видео у своме гкивоту младога Виклова! Али не само што је био спречен да присуствује погребу и што је као шпијун устаника ухапшен — већ је морао и то претрпети, да му Виклов на саслушању каже сасвим хладнокрвно: да је ФалсиФикатор меница, трговац с робом, коњокрадица и паликућа из злогласног зликовачког гнезда у Галвестону; а то је богме било нешто, што је стари господин понајмање могао заборавити и опростити! А војно министарство! — Спустимо боље завесу преко тога!®

Примедб а. Показао сам рукопис мајору и он ми рече: Услед вашег незнања појединих војничких ствари учинили сте овде онде по коју малу погрешку; али како су то ситнице — оставимо их. Читалац војник насмејаће се на њих, други неки неће их ни опазити. Главну сте ствар добро испричали и све онако описали, као што се одиста догодило.® М. Т. Иревео Драг. Ар.

310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЛЕВС^ОГА 69 Неуздржљиви кашаљ опет јој прекрати смех, и потраја читавих пет минута. На марами остаде нешто крви, на челу изби зној. Она ћутећи показа Раскољњикову крв, па, једва, одмахнувши, опет с места стане му шапутати необично живо и с црвеним тачкама на лицу: — Пазите, дала сам јој, може се рећи, најфинију поруку, да позове ону госпођу и њену ћерку, разумете о коме говорим? У тој прилици ваља се понашати најделикатније, поступати највештијим начином, а она је то учинила тако, да ова придошлица будала, ово надуто створење, ова ништавна паланчанка, с тога само, што је она некаква тамо удовица мајора, која је дошла да ради о пензији и да обија прагове судске, што се она у педесет петој години бели и румени и навлачи обрве (то је познато)... и ето такво створење не само што не нађе за паметно да дође, него не посла ни да се извини, ако није могла доћи, као што у таквој прилици најпростија учгивост налаже! Не разумем ни зашто је Петар Петровић изостао. Али где је Соња? Куд је отишла? Једва, ево и ње! Где си била, Соња? Чудо је како си могла бити нетачна чак и данас о сахрани очевој. Родјоне Романовићу, дајте јој места поред себе. Ево твога места, Соњечка... Узми шта хоћеш. Узми питија, то је боље. Сад ће и блине донети. А јесте ли деци дали да једу? Полечка, имате ли свега? Кхакха-кха! Е, лепо, лена, буди паметна, а ти, Коља, не звецкај ножевима; седи као што доликује детету племенита рода. Шта то велиш ти, Соњечка? Соња је знала да ће то Катарину Ивановну утишати и умирити, поласкаће јој, и, што је главно, понос ће јој бити задовољен. Соња седе поред Раскољњикова, кога набрзо поздрави, и радознало га прелете погледом. Иначе за све време некако је избегавала и да га погледа и да разговара с њиме. Шта више била је као и расејана, ма да је вазда гледала право у Катарину Ивановну, да је задовољи. Ни једна ни друга не беху у црнини, јер не имађаху одела за то; Соња имађаше загасито црвену као цимет, а Катарина Ивановна своји једину платнену хаљину, мрку с пругама. Саопштење о Петру Петровићу примљено је лепо. Саслушавши Соњу озбиљно, Катарина Ивановна с истом озбиљношћу упита за здравље Петра Петровића. После тога, лагано а умало па гласно аришаи&е Раскољњикову како би заиста било чудно да такав уважени и солидан човек, какав је Петар Петровић, уђе у тако в необично друштво*, ма да је он према њеној породици врло љубазан, и ма да је стари друг њеног татице. — Видите, Родјоне Романовићу, зато сам ја вама наророчито захвална, што се нисте туђили мога гостопримства, чак ни у оваквој околини, дода она готово гласно. — Уосталом, ја сам уверена да је само ваше особито пријатељство према моме јадном покојнику учинило да одржите реч. Затим још једном поносито и достојанствено разгледа своје госте, на намах гласно и с особитом бригом упита преко стола глухога старчићу: »жели ли печења, и је ли добио лисабонског ?" Старчић не одговори, нити дуго могаше да појми о чему га питају, премда суседи, да би било смеха, стадоше га гуркати. Он се само обзираше зииувши, а тимв још више распаљиваше општу веселост. — Гле какав је то безјак! Гле'те, гле'те! Што су га звали ? Што се тиче пак Пегра Петровића свагда сам била уверена о њему, настави Катарина Ивановна да говори Раскољњикову, — а, дакако, он и не личи... оштро и јасно, а необично строга изгледа стане она говорити Амалији Ивановној, — и не личи на те ваше расфуфирене репатице, које код мога татице не би биле иримљене ни као куварице за кујну, а покојни муж, то се зна, учинио би им част да их прими, и то само зар по својој неисцрпној доброти. — Да, волели су пити; то су волели, пили су! викну одједном провијантски чиновник у оставци, па искапи дванаесту чашицу вотке. — Покојни муж, одисга, имао је ту слабост, и то већ сваки зна, закачи се одмах за ово Катарина Ивановна, — али је то човек био добар и племенит, који је своју породицу волео и поштовао; рђаво је само, што је из доброте своје, сувише поверљив био према развратним људима, и сам Бог зна