Полицијски гласник

БРОЈ 39

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

301

Наредио сам да га опет затворе, и да другог доведу. Сличан случај. Такође и са трећим. Дечко описиваше најтачније живот свакога, не противречећи себи ни у чему. Али ови људи оглашаваху све за лаж. Не хтедоше ништа признати. Затворих их опет, и приводих друге ухапшене. Виклов причаше о свакоме из кога је ко места с Југа и сваку појединост њихних веза са завером. Али сви одрицаше, и не хтедоше ништа признати. Људи псоваху, жене нарицаху. По њиховим исказима сви беху невини људи са запада, који су волели Унију више од свега на свету. Ипак поред свега тога наредих да их све воде у затвор, и продужих саслушање Виклова: »Где је № 166 и ко је В. В? к Ту сам морао застати. Не помогоше ни лепе речи нити претње. Време је пролазило — морало је се прибећи најоштријим средствима. Тако наредих да га вежу за палац на руци, па да га дижу у вис. Болни узвици дирнуше ме силно, да сам једва могао остати на своме месту. Ипак морао сам се савладати, и одмах дечко викну тужним гласом : »Ах, молим вас, спуштајте ме, признаћу све. к »Не, мораш признати пре но што те спусте." Сваки му је тренутак задавао самртне муке. Он викну: № 166 хотел код „Орла". Ово беше гостионица последњег реда, коју посеКиваху сумњиви људи. Наредих да га спусте и позвах га да каже циљ завере. »Да се ове ноћи заузме тврђава," одговори он јецајући и дрхтећи. »Јесам ли похватао све коловође завере?" »Све сем оних, који су у № 166. (( Шта значи „Кететћег ХХХХ? К Пишта не одговори. »Каква.је лозинка за № 166?" Опет не одговори. »Шта значе слова Е\ Р. Р. Р. Р. и М. М. М. М. ? одговори иначе ћеш опет горе. с< »Нећу да говорим. Радије ћу умрети. Радите шта хоћете." »Промисли што говориш, Виклове! Је ли то твоја последња реч ?" Он одговори чврстим и поузданим гласом: »Последња. Ја жарко љубим моју потлачену отаџбину, ја мрзим силно све оно што сунце Севера обасјава." Ја ћу пре умрети, но то открити." Заповедих да га опег подигну. Срце ми се стезало слушајући болне јауке сиротог дечка, али он ипак не хтеде ништа признати. На свако питање одговарао је промукло: »Ја могу умрети, хоћу да умрем, али нећу никад признати." Морали смо се дакле одрећи тога. Вили смо уверени да би пре умро, но што би истину казао. За то га метнусмо у најстрожији затвор. За овим се занимасмо отправљањем телеграма војном министарству и припремама за изненадни напад на № 166. Вила је узбудљива ова мрачна, хладна ноћ. Беше се прочуло о целој ствари и цео гарнизон био је узбуђен. Страже беху утројене; нико се није могао ни споља ни изнутра маћи, а да га тане из пушке ие састави са земљом. У осталом ја и Веб билц смо мање узнемирени сада но пређе, пошто смо имали разлога држати, да. је завера сасвим осујећена услед хапшења већине завереничких вођа. Одлучих се да благовремено посетимо № 166, ту да В. В. ухватимо, па за тим да будемо спремни за друге, кад буду један за другим доЛазили. Беше један и четврт после поланоћи, кад изађох из тврђаве са дванаесторицом мојих људи и са Викловом, коме беху руке на леђима свезане. Ја му рекох, да сада идемо у № 166, и ако би се показало, да нас је преварио, и да нас не води куда треба, то ћу га ја умеги приморати, да нам покаже прави пут. Лагано и неопажени приближивасмо се крчми. У каФеџиској соби горела је светлост, иначе у целој кући беше мрачно. Покушах да отворим капију, брава попусти и ми уђосмо лагано унутра, закључавши за собом капију. За тим смо изули обућу и ја приђох каФанској соби. Овде је седео успавани Немац, каФеџија, на једној столици. Ја га пробудих опрезно, и позвах га да изује обућу и да иде с нама, опомеиувши га, да не пушта гласа од себе. Он послуша без противљења, али без сумње био је непријатно изненађен. Заповедих му да нас води

у № 166. Лагано као мачке успужасмо се уз степенице. Прошавши кроз дугачак ходник дођосмо до једних врата, кроз чији се горњи стаклени део пробијаше нека слаба светлост. КаФеџија ми шапну у помрчини, да је ово № 166. Пробах да отворим врата, била су закључана. Саопштих једном од мојих најснажнијих људи поверљиво заповест, и једним покретом његових снажних леђа врата беху отворена и ми уђосмо унутра. Опазих једну људску прилику у постељи, и ова, баш кад ми ступисмо, дуну у свећу, тако да се опет нађосмо у густом мраку. Једним скоком бејах до постеље и притискох коленима непознатог. Он се бранио снажно, али ја га левом руком стискох за гушу, и то ми поможе, да га укротим. Затим извукох револвер и притискох хладну цев на његов образ. »Сад брзо светлости!" викнух. »Сад је наш!" Упалише свећу. При слабој светлости погледах ухваћеног. Господе Боже! То беше једна млада женска!" Ја је пустих, и скочих са постеље; осећао сам се мало будаласт. Сваки посматраше свога оближњег с чуђењем. Нико не умеде рећи ни речи, тако изненадно и заирепашћујући дође ово изненађење. Млада женска отпоче викати, и покри кошуљом лице. Гостионичар благим гласом проговори: »Моја је кћи учинила нешто што није добро, је л' те?" »Ваша кћи? Је ли то ваша кћи?" »Да. то је моја кћи. Она је ове ноћи дошла из Чинчината, мало је слаба." »За цело, дечко ме је опет преварио ! То није истинско № 166 и овде није В. В. Сад ћеш нам, Виклове, казати право № 166 али — гле, где једеран?" Стругнуо је! И што је још горе, без њега нисмо могли наћи траг. Проклињах своју глупост што га не ставих под присмотру једног од мојих људи. Али за то сад не беше времена. Шта је се могло у таким приликама чинити? — То је било питање. На крају ће опет девојка бити В. В. Истина нисам веровао у то, али ипак једно саслушање није излигпно. За то пустих моје људе у једну празну собу спроћу № 166 са заповешћу, да свакога, којн се приближи девојчиној соби, ухапсе, и да на гостионичара строго пазе, док не добију нове заповести. За овим се пожурих у тврђаву да се уверим: је ли све у реду. Да, све је било у реду. И све је остало у реду. Остао сам будан целу ноћ, да се о томе уверим. Био сам неисказано радостан, кад свану и кад сам могао телеграФисати војпом министарству, да се застава Уније још једнако вије над тврђавом Тримбилом. Скиде ми се с груди грдан терет. Али још сам наређивао да се буде у приправности, јер је ствар још била озбиљна. Иозвах притворене преда се и покушавах да их нагоним на нризнање — али беше узалуд. Они су шкргутали зубима, чупали косу, али ништа не хтедоше признати. Око подне добих извештај о несталом дечку. Видели су га на друму за Заиад у шест сати из јутра на даљини од прилике осам миља. Послах једновремено у гоњење за њим једног коњичког поручника и другу једну личност. На даљини од двадесет миља опазили су га. Беше прескочио једну ограду и уморно се вукао преко једног мочарног иоља у правцу на једну кућу у старом стилу, на крају села. Гониоци су одјахали кроз једну шумицу, да дођу на опу другу страну куће. Ту одјахаше и уђоше у кујну. Пиког није било. Ступише у собу, где такође никог не беше. Врата пак која су водила у другу собу, с предње стране, беху отворена. Баш кад хтедоше ући, чуше тих глас: неко се Богу молио. Заусгавише се са страхопоштовањем и поручник провири унугра и спази једног старог човека и једну стару жену где клече у једном углу собе. Он се, стари, молио, и баш кад сврши молитву ступи Виклов у собу кроз предња врата. Обоје стари пожурише му на сусрет, загрлише га и миловаху: »сине наш, љубимче наш! Богу нек' је хвала! Изгубљени је опет нађен. Умрли је опет оживео !..." Ну, господине, шта велите на ово! Овај млади изданак овде је рођен и одгајен и целог века свог није се ни пет миља удаљавао од куће, док није једнога дана дотрчао до наше тврђаве, те да ме упропасти својим будалаштинама. Ово је истина као јеванђеље! Старац, један учен свештеник, који се иовукао од своје службе у миран живот, био је његов отац, а стара госпођа његова мати.