Полицијски гласник

300

ћОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИћ

ВРОЈ 39

Иостадох са свим равнодушан па врло често и небрежљив. Обично сам прва два три дана по састанку био миран и присебан, али веК четвртог дана који би настао без да се Елза јави, обузимало би ме неко нервозно, немирно узбуђење, које ме од раног јутра до мрклог мраха не пушташе и које ми сваки, па и најобичнији посао онемогућаваше. Ма да нисам био заљубљен у Елзу — у души ми тињаше чак и нека потајна жеља да је никад више и не видим — ипак сам њезин долазак очекивао са веКом узрујаношћу и душевним немиром но најзаљубљенији човек. Само са том разликом што моје нестрплење не беше нормалне природе, но нервна болећивост, тако рећи састављена из страха који ме обузимаше при помисли да ћу можда већ кроз који час морати подлећи упливу те Елзиве несите страсти која ме убија, и жеље да тај састанак што пре буде, једно уживања ради а друго свога мира ради. У расположењу у коме се ја тада налажах мора да се налази и птица коју змија својим мађијским по1ледом мами себи. Са накострешеним перјем, лепршајући крилима као да се брани од невидљиве силе која је вуче змији у чељуст, цвркутајући при том престрављеним кричућим цвркутом, скакуће несретница са гранчице на гранчицу ма да инстииктивно осећа да иде смрти у сусрет, све ближе и ближе змији, која са хладним али језовито цаклећим погледом гледа у свој плен, чекајући мирно скупљена у колут, да јој ова доскакуће у чељуст. Смртоносна љубав ове жене која ми лагано али сигурно копаше гроб, тешка алкохолна гшћа која. ме моментано крепљаху да ме после трајно упропасте, а и учестано ноћно неспавање услед нервозности и дежурања на клиници, све то учини, да после шест месеци моје љубави са Елзом, клонем и душевно и телесно изнурен у постељу; и ко зна како би се са мном свршило да ми мој прОФесор, чувени В. не прискочи у помоћ. ПроФесор В. беше чувен не само као један од првих немачких гинеколога но и са своје отворености која је врло често прелазила у грубијанство, као и са својих духовитих испада. Већ другог дана пошто сам пао у постељу дође он к мени да види шта је са мном. Без икаквог увода, само са једним кратким мумлајућим »добар дан (( , узеде он једну столицу, седе поред постеље па ме стаде пажљиво посматрати кроз своје златне наочари. Тако ћутећи и посматрајући ме, преседе неколико минути, па онда иоче: „Слушајте, драги колега. Ја вас већ четири месеца посматрам па ма да не могу да будем на чисто шта вам Фали, ипак видим да сте на сигурном путу да заглавите. Та до врага, где сте ви то чули и видели да се растројеност нерви лечи алкохолом?... Хе...? Нисам знао шта да му одговорим. Стид ме беше обузео и ја и нехотице узданух. У том тренутку дођох сам себи тако бедан да се готово заплаках, и толико сам био већ нервно ослабео да не могах задржати сузе, које ми се у крупним капљама стадоше ронити низ образе. Он се иагну над постељу, узе моју врелу, дрхћућу руку у своју, па тапћући је као каквој болној девојци стаде ми неким, само њему својственим гласом, пребацивати: »Пфуј колега, ко би плакао. До врага, ви као лекар најбоље знате да само од вас зависи да оздравите. Знате ли ви колега да газите заклетву ако даље тако продужите. Лекар који тако што чини као ви, гори је од полициског органа који краде". „Господине проФесоре, ја сам пропао". »Није него још вешто. Пропао! Деде да чујем у чему је та ваша пропаст... А да нисте ви случајно заљубљени ? ! Хе?" После десет минути знао је проФесор В. све, па и најдетаљније ситнице мојих односа према Елзи. Мирно, као да му се нешто најобичније, нешто што се сваког дана дешава, прича, слушао је историју овог одношаја, не прекидајући ме ни једном једином примедбом или питањем. „Слушајте к , прекиде он ћутање које беше после мог приповедања настало. »Данас је десети; петнаестог сешћете у жељезнички куне, па онда даље одавде. Јесте ли ме разумели? Нећу да чујем никакав изговор, а да се дотле придигнете биће моја брига.® Он узе шешир па оде брзо, мумлајући као са неком досадом своје »збогом«... И тако се нађох после петнаест дана у Бечу телесно прилично поправљен али још једнако нервно растројен, без да сам и једне речи са Елзом проговорио/ 1

Доктор прекиде своју причу, извади часовник из шпага па погледавши на исти узвикну: »Охо! већ пола један". „Не мари то ништа«, пожури се стари судија. »Попићемо још по кафу. Настави ти само к . »Кад си почео до краја прочитај..." цитираше од пијуцкања ћефлеисани проФесор, старог Кохановског. Доктор припали нову цигару па поче понова: »Шивећи строго по дијети и сасвим повучено ја, се наскоро поправих а утицај нове околине и новог друштва учини те стадох постепено заборављати на моју аФеру са Елзом. Елем једнога вечера, могло је бити годину и по дана после мог доласка у Беч, свратих прилично рано у каФану да прочитам новине. Прочитавши „Нову Слободну Пресу® и још неке бечке листове, маших се и за »Хамбуршке Вести" да по мом старом обичају који сам још у Берлину практиковао, прочитам „различности". Прегледајући летимичним погледом страну по страну овог великог листа паде ми у очи у рубрици »Судска дворана" име Гриивалд. Цео мој бреславсш живот створи ми се на једаред пред очима и са неком грозничавом нестрпељивошћу стадох читати чланак који је носио наслов: »Један интересантан процес", и који је од прилике овако гласио: »Пред бреславским судом почеће 28 овог мес. претрес Адолфу Бергеру, инспектору на добру велепоседника и резервног уланског поручника Гринвалда, а по делу покушаја тровања. Бергер је оптужендаје уз припомоћ госпође Гринвалд покушао да отрује свога господара а мужа своје саучеснице. Хапшење Бергера и госпође Гринвалд изазвало је у своје време врло велику сензацију, пошто је Гринвалд у Бреслави и околини познат као најимућнији поседник а његова госпођа као врло лепа у свима друштвима радо виђена личност." Можете замислити како је ова вест утицала на мене. Нешто ме стаде гушити; не могавши више издржати у кафани шчепах шешир па јурнух на поље на улицу, тискајући се кроз светину која врвљаше горе доле по тротоару. Елза тровачица?! Елза, оно детињасто-мило, слатко створење, тровачица? Није могуће... Тако питах бесвесно самог себе стресајући се при помисли да жена, која је мени тако близу стајала, може тако што учинити. Жагор и комешуње светине кроз коју се гурах; мењајућа, час тамнија час јаснија светлост уличног осветлења; трамвајска звонцад и зврка кочија, све то учини те стадох лагано долазити к себи и логично мислити. Пред очи ми изађе наш први љубавни састанак у Гринвалду. Сетих се њезине разуздане, ненриродне страсности; њезиног ироничног, презривог осмеха са којим би пропратила буди какву хвалу свога мужа, и њезиног мени тада неразложно изгледајућег јогунлука према овоме. Зар је то немогуће да жена њене нарави и темперамента, жена тако бујне, до крајности, страсне природе, која је у загрљају човека у сташу да заборави на себе, на околину и све остало, зар није могуће да таква жена у моменту раздражења зажели да се отресе мужа који јој можда ништа друго није до вечита сметња и препрека. У мислима се вађох на једаред у судници пуној света. На оптуженичкој клупи видех моју сироту Елзу, бледу као смрт, са сухим, увелим, некада тако свеже-руменим уснама. Велике, детињасто-безазлене, сада уплашено узверене очи упрла у државног тужиоца који са трибине оштрим декламаторским гласом чита оптужбу противу ње, не штедећи јој ни положај, ни част, ни име. Она га гледа узверено, не трепћући право у лице, али нити шта чује нити разуме. У глави јој брује неки гласови као пчеле у кошници и она ништа не зна и не разуме до једино то, да јој онај тамо што чита и мумла, одузима име, част, живот, све, све... (Наставиће се).

ЧУДНОВАТИ ДОЖИВЉАЈ СКИЦА Марка Твена (СВРШЕТЛК) »Опростите, господине команданте, али ово је најпакленија лаж, која је икад изговорена.®