Полицијски гласник

БРОЈ 44

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

341

Хеј, Бело, куд си нагла... ХоКеш да ми истргнеш ову лепу ручицуУ... — Ово је рекла млађој сестри, која хтеде да се скрије час пре у кола и већ стала на прву степеницу, па и заборавила, да је привезана за сестру. — Сиђи доле и пусти ме, да ти покажем пут! — И пошто је силом свукла тако, да ова мал' те није пала на тротоар, попе се она прва у кола а за њом њена несрећна сестра. Обе девојке отерала је од куће њихова покварена и себична мати и предала их пропасти на лондонској калдрми. Што је млађа девојка, то је била и старија некад. што је пак старија сад, то ће тек млађа постићи. Жалостан изглед, па ипак, колико се пути остварио; трагична драма али много пута одиграна. Завиримо сада у затворе и полицијске управе и квартове лондонске — не, погледајмо по улицама. Ово се догађа пред нашим очима из дана у дан, готово сваког сата — па то нико и не узима на ум, јер изгледа сасвим обично. Напредовање ових девојака у греху, у неморалу, тако је брзо, као и ма која заразна болест. Колико је њих, које су корак по корак и неприметно падале у грех, који је: у свом почетку — неизлечив, у свом току — одвратан и грозан, у свршетку — жалостан. Било је још и других осуђеника — деце од десет година покварене као и људи од педесет — неки бескућник, скиталица, који је радосно ишао у затвор, привезан за неког другог човека, који је сад ггрви пут изгубио поштење, разорио своју срећу и породицу. Моје љубопитство бејаше задовољено. Прва група учинила је на мене утисак који бих ја рад био избећи, избрисати из своје душе. ...Гомила се разиђе; кола одјурише са својим грешним несрећним теретом; и осуђеничка кола нестадоше испред мојих очију.

ЗЛ.0ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М, ДОСТОЈЕВСКРГА 74 На њеном лицу се оцрта страдање. — Само немојте да са мном говорите као синоћ! прекрати му она реч. — Молим вас, не почињите. Мучења је и онако доста... Она похита да се осмехне, уплашила се, да му се тај приговор неће можда свидети. — Ја сам из глупости оданде отишла. Шта је сада тамо ? Хтела сам одмах да одем, и све сам мислила... ви ћете доћи. Он јој исприча како их Амалија Ивановна отерала из стана, и да је Катарина Ивановна отрчала некуда »правде да тражи«. — Ај, Боже мој! узвикну Соња. — Хајдемоте што пре... Узме свој огртачић. — Вазда једно исто! завиче Раскољњиков раздражено. — Ви само о томе мислите, шта је с њима, нгга ће они! Останите са мном. — А... Катарина Ивановна? — А Катарина Ивановна, свакако, неће вас мимоићи, доћи ће вам и сама, кад је већ отумарала из куће, с презиром дода ои. — Ако вас не загекне, ваљда ћете ви остати криви... Соња у мучној нерешљивости приседне на стоиицу. Раскољњиков ћуташе, гледаше у земљу и о нечем премишљаше. — Рецимо, да Лужин сад није хтео, започе он и не гледајући у Соњу. — В, али ако би он хтео, или кад' би некако по рачуну изашло на то, зар вас он не би послао у затвор, да не бејах ту ја, и Лебезјатњиков! А? — Јест, рече она слабим гласом. — Јест! понови она расејано и са немиром. —- А ја доиста могао сам и не бити ту ! А и Лебезјатњиков је сасвим случајно сврнуо. Соња ћуташе. — Па, кад би било затвора, шта би онда? Сетите се, шта сам ја синоћ говорио ? Она опет не одговори. Он очекиваше. — Ја сам помислио да ћете опет повикати: »Ах, немојте да говорите, престаните!" насмеја се Раскољњиков, али некако с натегом. — П 1 ^. опет ћутање? упита он мало после. — Та ваљда треба о чему разговарати? Ево мене баш инте-

ресује да чујем, како би ви расправљали сад једно „питање", како вели Лебезјатњиков. (Он се као почне губити и заплетати). Али, одиста, говорим озбиљно. Замислите, Соња, да сте ви раније знали за све Лужинове намере, ви би знали (и то поуздано) да би због њих Катарина Ивановна сасвим пропала. па и деца; а и ви такође, приде (пошто ви себе не смаграте ни зашто, онда ви сте ирпде). И Нолечка... с тога, што је и њој исти тај пут намењен. Еле, кад би се намах оставило све вама, да ви решите: овај или онај да живи на свету, то јест, да ли да живи и да чини неваљалства Лулсин, или да Катарина Ивановна умре? — како би ви то решили? Које од њих да умре ? Питам вас! Соња га узнемирено погледа: у том говору непоузданом, и издалека нечему сличном, причуло јој се нешто. — Ја сам већ унапред осећала да ћете ме ви тако нешто упитати, рече она гледајући га радознало. — Лепо, нека је и тако; али опет, како би ви то решили? — Зашто питате омо што бити не може? упита Соња с одвратношћу. — Мора бити да би рекли: боље је да Лужин живи и да чини неваљалства. Ви се не усуђујете ни да то решите. — Па ја не могу да знам Божји промисао... А зашто ви питате оно, што се питати не да ? Нашто таква празна питања ? Како би могло бити, да тако што од мојега решења зависи? И ко мене за то судијом поставља; ко да живи, и ко да живи? — Та чим се ту Божји промисао меша, ту се ништа неће моћи ни учинити, суморно промрмља Раскољњиков. — Боље, реците отворено, шта вам треба! завиче Соња патећи се — Ви опет на нешто наводите... Да нисге ви само зато и дошли, да мучите? Више не могаде да се савлађује, и намах горко заплаче. Он је гледаше суморан и жалостан. Прође пет минута. — Имаш право, Соња, тихо рече он напокон. Намах се промену ; његов извештачено дрски и и немоћно изазивни тон ишчезну. Па и глас му намах ослаби. — Па ја сам ти сам јуче рекао да нећу доћи опроштаја да молим, а ево сам тиме готово и почео, што молим опроштаја. . То о Лужину и Промислу говорим себе ради, за себе... То ја молим за опроштај, Соња. Он као хтеде се осмехнути, али нешто немоћно и недовршено се појави у његовом бледом осмејку. Саже главу и покри лице рукама. И одједном, необично, неочекивано осећање некакве јетке омразе према Соњи прође га. Као да се сам задиви и уплаши од тога осећања, он одједном подиже главу, погледа је дугим погледом. Сусрете се са њеним на њ упртим погледом узнемиреним и до муке забринутим ; ту беше љубав; мржња његова игпчезну као привид. То није било оно ; он је узео једно осећање као друго. Ово је само значило, да је онај тренутак прошао. Он опет покрије лице рукама и спусти главу. Одједном побледе, устане са столице, погледа на Соњу, па не говорећи ништа, седе махинално на њену постељу. Тај тренутак беше страшно сличан, у његову осећању, ономе, кад је стајао иза старице, скинувгаи већ сикиру са узице, и осећао, да се ту већ „ни минута више губити не може." — Шта вам је ? запита Соња страшно уплашена. Он не могаше ништа одговорити. Ни лајмање није мислио да јој оно тако саоашти, нити је сам схваћао, шта то сад би с њиме. Она му тихо приђе, седе поред њега на постељу, и чекаше, не скидајући ока са њега. Срце јој лупаше и обамираше. Веше већ несносно; он јој окрете своје самртнички бледо лице; усне му се немоћно мицаху, напрежући се да нешто искажу. Соњу обузме страх у срцу. — Шта вам је? понови она одмичући се мало од њега. — Ништа, Соња. Не бој се... Маленкост! Одиста, кад се размисли, маленкост, мрмљаше он подсећајући на човека који бунца. Само зашто ли сам ја ово дошао да те мучим ? дода он намах, гледајући је. — Одиста, зашто? Ја се то једнако питам, Соња... Можда се тако питао пре четврт часа, али сад је говорио потпуно немоћан, једва знајући за се, и осећајући непрекидну дрхтавицу по свему телу. — Ох, како се ви мучите! рече она са саучешћем погледајући га.