Полицијски гласник

БРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

М1

штитна мера против целокупног имања, и повлачи искључиво ту законску последицу, да заштити породицу земљоделца од сиротиње. Појам дакле поменуте одредбе није личан, но општи, т. ј. као право прелази и на породицу земљоделца, под којом се у смислу §§ 55 и 115 грађ. зак. подразумевају његова деца. Како се дакле по наведеном законику за дугове земљоделца не може продати пет дана земље са кућом и окућницом за његова живота, онда то право важи и за његову децу као јемство за њихово уживање. Противно тумачење осујетило би намеру законодавчеву, јер би у сваком случају смрти задуженог земљоделца, остала породица без икаквог имања, а тиме би у основу био поткопан правилан опстанак земљорадничког реда. * * * Један општински писар обратио нам се са оваквим питањем : Како се има сматрати општински писар који је у општинској служби, а има кућу и пет дана ораће земље, коју поред своје службе зирати, а на имању има дуга. Може ли му се ово имање за дугове продати или се и на њега односи § 471 тач. 4 грађ. суд. поступка. Ово питање је расправљено решењем Касационог суда и општом седницом истог суда. од '23|Х1 1898 год. Бр. 9360 и 8ј1 1899 год. Бр. 10464. Види „Бранич« година VI стр. 447 бр. 10, по једном оваквом питању : »Н. Н. тужио је првостепеном суду Н. II. жандарма из Београда, да му изда тапију на купљено земљиште, пошто му је куповну цену исплатио. Тужени је у одговору призпаа уговор куповине и продаје, али не пристаје да изда тапију, јер нема довољно земље, пошто му жандармска служба није стално занимање но земљоделство. По свршеном извиђају на рочиштима по овој парници, првостепени је суд иашао : да је уговор куповине и продаје спорне земље доказан... односно навода туженог, да је он земљоделац, и да сем продате земље нема довољно за уживање према § 471 грађ суд. поступка, те према томе не може издати тужиоцу тапију, суд је нашао: да је исти навод без вредности, зато што се из писмених квита и суду упућених акта од стране туженога види, да је тужени у време продаје био жандарм у Београду а од тога доба био служитељ — према чему није земљоделац у време продаје нити је то сада, те да би се могао користити благодејањем, које је законодавац установио само за земљоделце, или оне којима је земљоделство главно занимање, и пресудио је: да тужени тужиоцу изда тапију. По жалби туженог Касациони суд је на ову пресуду дао овакве примедбе: Погрешни су разлози првостепеног суда да тужени продавац у време продаје — као жандарм, служитељ — није земљоделац, јер дух законског прописа § 471 грађ. суд. поступка је тај: да се под земљоделцем сматра и сваки онај који не живи у селу већ у вароши и који ради какав занат, али му исти не докоси такав приход, да себе и породицу издржавати може, но поред тога обрађује и земљу, према чему се и тужени — као жандарм — служитељ — има сматрати за земљоделца. Ово у толико пре што се из акта види да има непокретног имања, које му доноси приход и што му данашња служба није стално и главно занимање — но привремено. Према томе тужени није ни могао отуђити имање, када нема онолико земљишта колико § 471 тач. 4 земљоделцу штити. Првостепени суд је на ове примедбе дао своје противуразлоге: Правилом Господина Министра Правде од 4|П 1874 год. № 354 у тач. 1 објашњено је: ко се разуме под земљоделцем, и суд сматра да нема разлога противно томе објашњењу тумачити закон и изналазити, да је дуг његов тај, да се за земљоделца има сматрати и лице које земљу никако не ради Што му служба није стална већ привремена, то није разлог да се тужени користи благодејањем, које је само земљоделцу дато, када је он и за време закључења уговора а и данас у служби, а имање није радио у то време нити га и данас ради. После ових противуразлога општа седница Касац. суда, нашла је да су примедбе њеног одељења на закону основане

и да не стоје противуразлози првостепеног суда, и одржала је у сили примедбе свога одељењал' Дакле када се у овом конкретном случају има служитељ — жандарм — или онај који у вароши живи, али му приходи нису довољни да издржава себе и породицу, уподобљава земљоделцу, онда следствено, да се и општински писар, који у селу живи има сматрати да је земљоделац и да му је то главно занимање, а да му је општинска служба привремена и споредна. Према чему не може ни он сам отуђити оно имање које захтева пропис § 471 тач. 4 грађ. пост. за земљоделца нити му се исто за дугове може узети у попис и излагати продаји. * * * На задатак, за које време вреде издати сточни пасоши, одговорили су правилно ови општ. писари: Лука Н. Петровић писар општ. глибовачке Рад. М. Јовичић писар општ. пожешке Обрен Н. Бојић писар општ. жабарске Велимир Животић писар општ. рипањске Радиша И. Анђелковић писар општ. лесковачке Светозар М. Гајић писар општ. дебрчке Милан Рајић писар општ. кучевске Радисав М. Ђорђевић писар општ. сибничке Коста Стојановић писар општ. обреновачке Симеон Д. Вилимановић пиоар општ. градачке Љубомир Јовановић писар општ. градачке Пера А. Радојевић писар општ. голобочке М. М. Зарић писар општ. горњо-милановачке Милија Ј. Ерић писар општ. текиске Јован С. СтеФановић писар општ. сиколске Михаило М. Јовановић писар општ. степојевачке Петар Чавић писар општ. дубљанске Обрад II. Гвозденовић писар општ. приличке Јован М. Марић писар општ. косовичке Јаков Л. Јаковљевић писар општ. бело-поточке Живојин Ј. Шобић писар општ. липолишке Ђорђе Т. Станисиљевић писар општ. власотиначке Владимир Милојковић писар општ. орешковачке Ђорђе Лукић писар општ. лужничке Михаило Зекић писар општ. засавичке који су се изјаснили, да општински сточни пасош важи за годину дана, дан почетка трајања овога рока има се рачунати онога дана када је издат и по истеку сваке године има се мењати. Овим је законодавац хтео да сточни пасош увек носи у себи и изглед стоке и године њене старости, што се лако да ценити и отуда што нарочито рогата стока, а и коњи мењају своју старост а и боју, својим узрастом. На задатак, могу ли општински судови судити изазивачке иарнице, чија вредност не прелази суму од 200 динара, одговорићемо у идућем броју, где ћемо ово питање по мишљењу наших правника третирати. Том приликом ћемо изнети и имена оних који су на постављени задатак правилно одговорили.

Б0ЉЕ ТИ ЊЕГА,,, (истинитн догађај) ^ — Заре — Жено... једну мање!... — Шта једну мање?... Јесам ли роб, шта ли?... У место да приносиш, а ти односиш. Није те ни стид сад под старост, тако! Почео си ми имање продавати, само да би имао пијанчити... Мислиш нисам чула, да си и ону земљу... — Ама ућути пос'ти твој, или ћу сад... викну љутито Јован, па устаде са троножне столичице на којој је седео крај огњишта, дође до угла кујнског, одакле узе подужу батину и претећи њоме, гледаше намргођено жену Живану тако се она звала. Али она не ућута, већ продужи и даље, само сад плачући: — Јес" наумио си и да ме тучеш. То те ваљда научили пијани Павле и онај пробисвет Мирко, што је дошао из бела света, а нико не зна ко је, ни од куда је!... Сви честити људи избегавају њихово друштво, и ратосиљају се њиховог прија-