Полицијски гласник

348

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

В К>Ј 45

тељства, јер су најгори, само су теби добри пријагељи и другови... Узмеш се с њима па пијеш до неко доба ноћи, а кад се напијеш дођеш кући, нађеш ма какву зачкољицу, почнеш ми пребацивати, тражиш само повода свађи и тучи, да нам се смеје комшилук и народ, да се чуди и крсти шта нам је сад по старост!... Јован је ћутао и стајао, а кад Живана преста, он поново седе крај огњишта. — Двадесет је и неколико година од како смо се узели — поче Живана поново, бришући уплакане очи. Децу смо изродили и удомили, па сад у место да живимо лепо и мирно на овом нашем имању кога смо заједнички и ти и ја, стекли; да је срећом да се подједнако радујемо унучићима, кад нам их је Бог дао; да је да проживимо ово кратко време што нам је остало, а нашима да оставимо пример мирног и сложног ншвота; пример на узајамну љубав и договор, а оно као за несрећу почели смо горе, него и цигани!.. погледа Јована који је непрестано гледао ватру, која је на огњишту горела па настави: — Ако Бога знаш, што не седнеш једног дана, па сам да размислиш: да ли је лепо што тако радиш? Уздахну, а очи јој се поново засузише, загрну рукав, приђе мужу и показујући ми голу руку, поче: — видиш ли ове модрице? То је од твојих удараца; носим их већ неколико дана. Па је ли то лепо? Од како смо се узели, па до пре кратког времена не запамтих да си ми ма кад и »по тамо се к казао, а још мање какву опору реч или ти да си ме ударио. А од како се као за несрећу поче дружити са оном двојицом несрећника, оном двојицом проклетника... Али не доврши. — Ко несрећници?... Ко проклетници ?... викаше Јован, па скочи са столице која се претури, засветли очима, шкргутну зубима, замахну батином коју је непрестано у руци држао и удари жену тако немилосрдно, да се она поведе и паде јаучући. — Почела си ми ваздан загонетати: те ово, те оно, само те слушам и чекам докле ћеш!... Вртећи главом уђе у собу и не осврнув се на Живану, која је лежала на земљи и јаукала. — Ја сам газда и шта ћу и како ћу радити моја је ствар. Ја сам сгекао, па ћу и растећи, и то се никога не тиче, па ни тебе, је — си ли чула, ни тебе! викао је Јован кад уђе па ућута. У кући наста тишина, прекидана јецањем Живаниним, која је непрестано лежала, јер јој болови у леђима — преко којих је муж мало пре ударио, не дадоше да устане. Она кроз плач поче се молити Богу, склопивши руке више уста: — Ох Боже! Шапутала је она, шта ли сам ти згрешила те си допустио да се овако мучим п злопатим сад, под седим власима?... Молим ти се Боже, спаси ове беде, узми ме код себе, опрости ме мука јер... а не рече шта; јер је загуши јецање. Беше јој досадно да лежи. Осећала је потребу да изађе на свеж ваздух, чинило јој се да ће јој он чинити добро, па и ако је болови савлађиваху, она милећи и погрбљено изађе, па пипајући по мраку седе на један камен близу кућњег прага подними се обема рукама на које наслони своје смежуране старачке образе, па даде мислима на вољу. Поветарац је ћарлијао и хладио њену врелу главу,а она ћуташе, непрестано ћуташе. Час по час допрло би јој до ушију монотоно жуборење реке која протиче недалеко од куће, и то јој поче годити; но и оно би прекидано по који пут лавежом паса, који су догЖрали са разних страна варошице, у којој је — бар се њој тако чинило — све мирно било. Живана се поче сећати давио минулих, за њу тако срећних дана. 0, како ли лепо беше док јој се муж не поче опијати, док се не поче дружити са оном двојицом. Увек су дотле имали једно другом лепу реч да кажу. Често би иути она нешто предложила и то је било усвојено одмах, без речи. Па кад се сети свадбе прво једне, па друге ћерке — мушке деце нису имали, — па кад добише унучиће. Радост и весеље на сваком кораку, осмех пун задовољства. А сад? Шта то би! Као да је неко бацио чини! Не прође дан, не прође вече, да није пијан. Људи га почеше исмејавати. Ушао је већ и узречицу „пијани Јова!" тако га почеше звати. Поче да продаје шта стигне, шта му до руке дође. Испрва овце и другу ситву стоку,

па онда и рогату марву! А кад се то умањи, кад већ местаде, отпоче земљу. Како је почео, дотераће да скапају од глади, под туђим плотом. И прену се из тих црних мисли. — Па зар да допустим да до тога дође? упига се шапатом и вртећи главом додаде: — Не, никако! а очи јој некако љутито сенуше. Али како да стане томе на пут? Како да до тога не дође ? Та јој се п-етања натурише и она поче о томе да размишља. Да молбе и преклињања не помажу, с тиме је била на чисто, с тога је почела тражити друга средства. И као да се сети, јер промрмори: „сутра." Тога дана беше радила тешке послове по кући и осећаше умор у целоме телу, трепавице јој се и нехотице почеше оклапати и она лагано, погрбљено уђе у кујну, где нађе свећу и запали је, а бледа светлост просу се по мрачној просторији, те обасја и Живанино лице, на коме се огледаше мука и патња. Очи црне, које су некад сјајиле пуним сјајем, сада су болно гледале из дупља, у које беху упале. Јабучице јој на лицу искочиле, џ средина се образа угнула, те је то сувоњаво дугачко лице са кукастим носем чинило прилично одвратан утисак; управо то је била појава достојна сажаљења нарочито за оне, који су Живану познавали из раније. Па и поред свега тога што јој се спољни изглед лица, па и тела и услед старости, а и услед пропаћених мука и патња беше искварио; и ако беше изгубио негдашњи држећи изглед, опет њено срце није клонуло; оно је било исто онако као и ранијих година; оно није умело да помисли зла никоме; па и самога Павла и Мирка, за које беше уверена да су јој оном садањем њеном очајном стању прави виновници, све до скоро није мрзела. Колико је само пута Јован онако ггијан довео обоје у неко доба ноћи код куће, а Живана би без речи устала, наложила ватру, па им кувала: каву, ракију или би им спремила што за јело. Све то она је трпељиво, без гунђања радила и никад да се потужи. Али у послед<не време виде, да ће то отићи у бескрајност, покаја се, па за то једном згодном приликом примети Јовану. Али кад овај намргођено одговори: »да гледа свој посао®, она се ућута и предаде судбини; јер шта је и знала друго да ради ! Од тог доба ћутала је, не говорећи никоме, какве муке пати. Па и ако је склањала да то, што се у њеној кући дешава остане за остали свет тајна, беше канда узалуд; јер од уста до уста и ускоро су сви мештани знали. Њега је свако осуђивао, а њу пак жалио. Но то је било све. И ћерке и зетови говорили су старцу да се окане пића, али б.ез успеха. Он је и на даље пио, шта више, како који дан све страсније. Дотерао је био већ дотле, да је по некокико дана и ноћи узастопце пио и, за све то време не би кући долазио. Кад му је нестајало пара, узајмљивао је, па би после продао по које парче земље пошто-зашто, само да дугове измири; а оно шго би преостало, одмах би пролумповао са својим највернијим друговима: Павлом и Мирком. Са Живаном није престајао да се свађа, и она је често пута била принуђена да бега код Фамилије, где је остајала по неколико дана све дотле, док се он не би умирио и колико толико истрезнио, па тек тада враћала би се. Живана с упаљеном свећом уђе лагано у собу, у којој је Јован онако обучен спавао. Она га и не погледа, већ се шћућури на један крај клупе застрвене поњавом, пошто је претходно утулила светлост. Сутра дан пре зоре била је на ногама. А кад Јован онако мамуран устаде, она га поли да се умије, па се изгуби у дворишту где оста све дотле, док он не замаче за ограду. Мало после и она се упути једном кућерку на крај варошице, где затече једну постарију жену. Види се да су биле и из раније познаге, јер се пријатељски поздравише и на понуду домаћице у{)Оше у кујну а из ове у собу. — Дошла сам код тебе, поче Живана кад седе на понуђену столицу, да ми даш савета: шта ћу да радим; јер се овако више не може. У место да је сваким даном боље, а оно све горе.. Шта нисам набављала, шта му нисам давала да пије, не би ли било од помоћи; па ништа! Ето пре неки дан рекоше ми, да купим ракије — јер то пиће најволије — за онај но-