Полицијски гласник

356

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 46

Сваку пукотину, свако место где би се могло што оставити прегледао сам најбрижљивије са свећом. Ни ту ништа. Матеја се смеје. — Нема, вели, код мене пара. Да ја имам пара не бих долазио у Обреновац. Вратим га у затвор. * Сутра дан доноси ми опет Илија пандур дукат. — Опет ми, вели, дао Јеротић да купим неке ствари. — Што казујеш, будало, каже ми, ваљда ће ти неко рећи : хвала. Узми овај дукат па ми купи то, а себи задржи колико хоћеш! Доведем опет Матеју из затвора. Претресем као и јуче и њега и апсану. Опет не нађем ништа. Е сад сам већ био сигуран где је новац. Матеја га је прогутао. — Али чекај ти, мислио сам ја, наћи ћу га и тамо. Пошљем пандура те купи рицинуса у апотеци. Натерам Матеју да га употреби, па онда оставим Илију пандура код њега у апсани. Чекао сам повољан ресултат. Али на велико моје изненађење дође пандур и рече ми да ништа нема! Рицинус је учинио своје али пара нема! — Ваљда је само та два дуката и имао. мислим ја. Више зацело нема... Кад, трећега дана долази и по трећи пут Илија пандур и доноси и трећи дукат. — Опет ми дао, господине, каже и смеје се. — Ама збијаш ли ти комедију са мном, шта ли? раздерем се на њ'. — Није, господине, среће ми, одговара он. Каква комедија, Бог с вама? Сад ми дао дукат. Каже: тражите ви колико хоћете али наћи нећете. Моје дукаге не могу обичне очи да виде, докле ја то не одобрим. Ви кад сте ме пре претресали дукати стоје испред вас а ви их не видите. — Ама да л' то може да буде, господине? пита Илија. — Прођи се лудорије, велим му ја, него доведи опет Матеју к мени. Доведе га. Претресем га опет. Опет ништа!... Нисам знао шта да радим од једа! Да ме један коцкар овако вуче за нос! Мене, београдског полицајца, — то је нечувено! А. пара код Матеје има још. То је сигурно. Да је он имао само та три дуката, не би се он са њима тако олако раставио. Али где су? Е нађи... * Срећна мисао паде ми на памет. У вароши живео је неки Алекса II.... који је дванаест година био коцкар, па се по смрти очевој смирио и отпочео касапску радњу. Од како је отпочео овај поштени посао, владао се беспрекорно. Позовем га. Он дође. Иснричам му све ово. — Молим те, брате, велим му ја, кажи ми, где тај човек може крити новац? Алекса се насмеја. — Па то је лако, каже. — Како лако ? — Па тако. Зар ое ви нисте могли сетити да на човеку има један џеп, који је са њим рођен? — Како то мислиш? питам ја. Па тако. Џеп као и еваки други џеп. Кад хоће метне у њега новац, кад хоће извади. Новац не може сам испасти никако. Сећате ли се сад? Свуците ви одело са њега па гледајте пажљиво по зади. Ако видите да му остраг виси какав конац, наредите нек се вуче. То је новац. Ја га гледам и чудим се. Свиће ми пред очима. Знам, велим ја, а кад тај џеп буде заузет другим послом?

Ништа то не смета. Докле се други посао врши, новац се извади и држи у руци а за тим опет метне где је и био. Алекса оде. — Доведи Матеју, кажем Илији пандуру. Доведе га. — Скини се Матеја, заповедим му. Он се скиде. — Сагни се напред. Он гледа право у очи. — Сагни се, поновим ја. — Молим, господине, ако ме можете апсити не можете ме срамотити. Ја нећу да се сагнем... Ја ћу да тужим... Ја ћу... Махнем очима на Илију. Он дохвати Матеју као перце и преви га потрбушке преко колена. Остраг му је висила једна пертла. Илија је повуче, Тако је ! Доиста нађосмо 26 дуката у злату. Тиме је била цела загонетка одгонетнута.

БОЉЕ ТИ ЊЕГА... (истинити догађај) — Заре (СВРШВТАК) Али картара је ћутала. Њу као да не коснуше ове Живанине речи, јер је и на даље непомично гледала у разбацане карте, прелазећи погледом с једне на другу и час по час бројала би их од горе на доле и обратно. После неколико тренутака који се уплашеној Живани учинише читави часови, поче : — Кад 'оћеш, а ти чуј. Неће се на томе свршити, што је до сад било. Теби предстоје горе муке, горе патње, још веће несреће. Што си пропатила, то је само почетак. Ево ова карта — и показа на једну од разређаних — прориче, да ће ти сво имање пропасти и да ћеш остати без игде ичега; да ћеш постати убога сирота. Живана Се не надаше добру, па јој се почеше сузе котрљати низ смежуране образе. — Но то није још све, продужавала је картара: биће свађе, туче, биће и крви. Тешко теби, несрећнице, ти ћеш страдати, заврши она. Живана погледа картару разрогачено и испрекидано поче понављати: стра-да-ти, стра-да-ти !... — Као што ти рекох! додаде картара. — Па шта да радим ? — Спасавај се... — Али како? прекиде је Живана зачуђено. Дед, научи ме. Не рекох ли ти мало пре, да сам све и сва чинила, па никакве помоћи. — Како то говориш! рече картара љутитим гласом и поче скупљати разбацане карте. — Има, него стоји до тебе, 'оћеш ли да се користиш ? Чула си шта ти карте проричу, да ћеш страдати, па кад је тако, онда: ,, боље ти њега ®. Да, боље ти њега, него ли он тебе. Живани се окрете соба, кад чу шта јој картара рече. Никад ни у сну није сањала такве црне мисли, од којих се грозила, од којих је страховала; уздрхта, па нагло устаде. Учини јој се да је причула, па поново упита картару, гледајући је непрестано. А кад јој картара понови малопређашње речи, додаде тужно: — 0, само то не, само то не!... Картара се наљути. Њој би криво што јој Живана њеном прорицању не поклони веровање онакво, какво је она желела, па за то устаде, погледа је љутито и рече: — Не верујеш! Оно што сам ти казала обистиниће се, па веровала или не веровала. Ово изговори и сувише оштро Живана је погледа ћутећи. Бледа, без капи крви стајала је као прикована. Ништа друго није умела мислити него о ономе што је од картаре чула. Свака реч картарина била је права оштра стрела, која се забадала у њено срце, осећала је од њих тешке болове па поче дрхтати као да је у грозници.