Полицијски гласник

378

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 49

утисак и ствар причају као потпуно вероватну. Овакви случајеви, да их назовемо патоФормнима, дешавају се највише код људи, жена и деце богатих маштом. Интересантан пример даје нам немачки песник Гете, који сам за себе вели, да је чешће пута измишљене бајке причао као да их је сам доживео. Оваквој врсти лагаша нарочито су наклоњене хистеричне жене. Иследник ваља да строго мотри на жене у другом стању, ако их саслушава, јер оне доста пута причају ствари, које се никад нису десиле, ма да су те жене иначе потпуно поштене и ма да љубе истину. Напослетку ја кажем и то, да иследник ваља да добро пази да не начини несрећу приликом саслушавања бојажљивих и ако савесних сведока. Многим гштањима доводи он таква сведока дотле, да овај заиста мисли да је доживео много што шта, што се није ни догодило. (Свршиће се). , . ■» 4|» ОПШТИНСКИ П0С10ВИ Један општински писар послао нам је један овакав спорни случај, који је на расправи за суђење био иред књажевачким првостепеним судом. Књажевачки првостепени суд, пресудом својом од 2 новембра 1899 год. Вр. 2915, одбио је од тражења Н. Н. као неумесног, који је тужбом својом тражио, да суд пресудом својом, нагна туженог продавца једне воденице са плацем, да му изда тапију од овога имања. Исту пресуду, која је по жалби одбијеног послата Апелационом суду, овај је суд пресудом својом од 25 априла 1900 год. Бр. 1892, одобрио као на закону основану. Но по поновној жалби тужиоца Касациони суд је у своме II одељењу, примедбама својим од 28 августа 1900 г. Вр. 6474 поништио пресуду Апелационог суда из ових разлога: »Воденице не долазе у ред оних имања које законодавац по § 471 грађ. судског поступка штити земљоделцу, и зато је Апелациони суд погрешно одобрио пресуду првостепеног суда, којом је на основу поменутог законског прописа тужилац одбијен од тражења. Апелациони суд усвајајући примедбе Касационог суда, осудио је туженог на издане тапије, од спорне воденице са плацем, пресудом својом од 6 септ. 1900 год. Вр. 3333, пошто поменутим законским прописом законодавац не штити земљоделцу и воденицу, а уговор о продаји и куповини према пропису § 644, 621 и 652 постоји. Дакле када Касациони суд овакве своје примедбе доноси, које Апелац. суд и усваја, а тужени међутим подноси о томе у овоме спору доказе о томе, да по отуђењу спорне воденице са плацем нема онолико земљишта, које § 471 тач. 4 грађ. суд. поступка за земљоделца штити и забрањује му отуђење, онда настаје питање о томе, да ли се у овом конкретном случају искључује благодејање земљоделчево, када на оном земљишту, које му овај законски пропис даје, земљоделац има воденицу било по старини или је сам на истом по својој потреби или ради што веКег приплода за себе и своју породицу сагради. Пошиљком ове судске расправе тражи се од нашег уредништва мишљење по овој ствари, а поводом тим, што је у нашем листу а у бр. 39 у рубрици „општински послови" и у расправи § 471 тач. 4 грађ. судског поступка, о благодејању које законодавац земљоделцу даје, дато мишљење: да земљоделац ни у ком случају не може отуђити воденицу са плацем, ако нема сем исте, да му остаје онолико имања, колико горе поменути законски пропис тражи. Доиста о овоме питању треба добро и озбиљно размислити, и доћи до тих резултата шта је законодавац овим својим законским прописом хтео. Наше је уверење, да му је била чиста и прецизна намера. да наш земљораднички сталеж заштити од пролетаријата — бескућништва. Ову своју девизу засновао је поглавито на тим резонима, што је наша држава земљорадничка земља, јер од земљорадње живи читаве 2 /» на_ шег народа. Осиромашавање овога сталежа грози правилном развијању нашег државног уређења, јер стварањем пролетаријата, падају и стварни државни приходи а да и не говоримо о беди и невољи, које овај доноси. Но у овом конкретном случају ми се морамо ставити на такво становиште, да се упустимо у расправу само на основу

јасних и прецизних законских одредаба. А када то учинимо онда се морамо изјаснити, да је Касац. суд по своме устројству § 1 највећа и последња инстанца у свима спорним правним питањима. Он је подељен у три одељења. У случају противупримедаба нижих судова на примедбе Касационог суда у разним споровима, расправља сваки конкретан случај, општа седница истог суда. — § 16 тач. 4. Када се ово зна, онда су доиста и довољно и јасно прецизирани, правни односи држављана — грађана, који своја права са тражбама износе пред судство. Дакле Касациони суд решава у последњем степену, али законодавац је сваком грађанину дао право и на то, да у сваком случају при помисли, да му се законо право крњи, апелује на мишљење и решење опште седнице нашег највеКег суда у земљи, дакле на мишљење целе правничке групе овога највеКег суда. Према овоме, у овоме конкретном случају, тужени је имао права на тај апел тиме што би се својом жалбом противу пресуде Апелац. суда жалио понова Касационом суду, када Апелациони суд није хтео дати своје противуразлоге, протуву примедаба Касације, но их је усвојио, и на основу истих своју нову пресуду донео. Но како § 332 грађ. суд. поступка гласи: »ка д нижи суд буде имао разлога ост&ти ари арвашњој својој аресуди, он Ие у сароводном аисму Касационом суду разложити, зашто ари арвом суђењу остаје. Ако Касациони суд разлоге нижег суда не уважи, учиниће му са разлозима друге иримедбе ао којима је нижи суд дужан у свему иостуиити." Међутим § 16 тач. 4 о устројству Касац. суда гласи: »Оишта седница решаваће оне иредмете, у којима нижи суд не 6и усвојио иримедбе, које би му учинило на аресуду једно одељење Касационог суда. Дакле у сваком конкретном случају решавање у општој седници, долази, ако нижи суд да своје противуразлоге на примедбе. Но ако их он усвоји, онда и право онога грађанина, који би са новом пресудом био незадовољан остаје у оном положају, какав је за исто усвојио нижи суд по примедбама највишег суда и пресуда је извршна, јер се нигде не наводи, да ће и по жалби жалиоца, на ону пресуду која је донета на основу примедаба једног одељења Касац. суда, решавати општа седница. Кад овако стање ствари стоји, онда је коначно решено и то питање, да се земљоделцу може продати воденица са плацем, и ако нема онолико земљишта колико прописује § 471 тач. 4 грађ. судског поступка, и према оваком окончању ове ствари, пропис овога законског прописа за заштиту и благодејање остаје илузоран. Ми ово питање не би третирали, да овде не улази у акцију и једна радња општинског суда, јер је ова рубрика само за општинске послове и за упут правилног кретања у општинским судовима, но би исто оставили нашим правницима и зато позваном правничком листу „Враничу". Но како се при сваком у опште убаштињењу код суда, тражи и учашКе општинског суда у томе: да продавцу изда уверење о томе, да сем продатог имања, има још на наглавицу поред куКе и куКњег плаца и по пет плуга ораКе земље рачунајући сваки плуг по 3600 квадратних метара, без кога уверења неће извршивати потврду ни полициска власт ни суд тапију потврдити, то сматрамо за своју дужност, да се упитамо: шта би се имало у овом погледу чинити? Општински суд, и да је продавац хтео тапију купцу издати, дужан је изаћи на лице места и метром премерити све продавчево имање, и онда се у своме уверењу изјаснити, да он доиста сем продатог имања има још онолико земљишта, колико закон за њега као земљоделца тражи. Овакво уверење, потврђује надлежна полициска власт када се о истинитости потписа и печата па и садржине, коју општински суд у уверењу наводи, лично увери. Ни општински суд, ни полициска власт у овом случају не могу издати тако уверење, и онда следствено, да не може бити ни речи о потврди тапије на купца, од стране надлежног првоотепеног суда. И шта онда? Настаје питање како ће се и на који начин ово убаштињење код суда извршити, кад