Полицијски гласник

380

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 49

погнуте главе поврати колеби и седе снуждено на праг, а аа тим узе обе главе и јецајући поче љубити час једну, час другу, мрморећи неке неразумљиве речи; и ко зна докле би тако, да га из заноса не трже звонки глас Јована Никића — његовог сељака, који се приближиваше колеби. — Помози Бог ! довикну овај прескачући сниску ограду, па идући лагано Миленку, поче јасно говорити : — Зар немаш други пос'о, него седиш! Е баш си бадаваџија. Миленко му ништа не одговори. Јовану би загонетно ћутање његово, и замало да му и пребаци, али занеме, кад угледа две црне главе јагњеће. — Шта је ово ? упита чудећи се, и погледа Миленка. — Ето, што видиш? Зацрни ме, зароби ме! поче говорити јетко просипајући најгадније псовке, па се гласно заплака, за тим устаде нагло и управи своје влажне очи у правцу Гвозденове колибе, и поче викати, колико га глас доноси. — Уверен сам да је он, знам, посигурно знам; али ћу се осветити... Па то су главе твојих јагањаца, прекиде га Јован, оних лепих црних без белеге шиљежета, чије си коже био наменио за шубаре теби и Станку, је-ли? Миленко ћутећки климаше главом у знак одобравања, а Јован настави: — Гре'ота! Много се огрешио, па ко је — да је. — Па да ли нађе још што од њих или само главе? — Само главе, одговори Миленко тужним гласом, и заврти главом. — Ућуташе. Јован беше радознао. Њега је копкало да сазна на кога Миленко сумња, и с тога намисли да га искуша. У осталом није било тако тешко. Познавао је он Миленка и био је уверен да ће му одмах рећи, па за то прекиде ћутање. — Ти велиш да знаш? упита Јован. — Јест, знам, поче јетко Миленко. То је масло оног Гвозденовог, и ничије више. Али ако доживим, неће му бити лако... — Можда се и не вараш, рече Јован; али ово изговори таким тоном, као да му је познато а то — учини Миленка радозналим. Но Јован то не опази, већ настави: — Синоћ пред мрак враћао сам се кући. Забавио сам се око стоке, па мало задоцнио, Таман ја ено онде, сниже оне окуке, а спазим једног иде баш поред саме ограде, ето онуда, и показа руком. Испрва сам помислио неко од ваших па таман да упитам, али после спазим... — Спазиш /... упита нестрпељиво узбуђени Миленко. ...Станоја Гвозденовог... Не доврши, јер се уплаши кад Миленко еагло устаде. Усплахирен и дрхћући, а разгорачених очију Миленко поче муцати неке неразумљиве речи, да се Јован узневери ; никад га не беше таквог видео. — Шта рече? упита Миленко. Он био синоћ овде. Дакле нисам се преварио... Он је!... викао је помамно. Јован се покаја, што је и почео причати. Виде и сам да је погрешио, што се избрбљао. — Ама, човече, чекај да довршим, нисам све казао, утишаваше га Јован. И Миленко се радознао, привидно умири, а Јован иоче: — И ја сам испрва посумњао, да има нешто, кад иосле спазим овце растурене по путу, онда се уверих да се враћао с паше, па се случајно ваљда загледао... — Шта случајно?... Како случајно?... викао је Миленко огорчено. Он је!... Он је!... викаше помамно, па и не чекајући шта ће Јован да каже, као манит зграби јагњеће главе и одјури путем за село. Трчао је као бесомучан, не осврћући се на никакве препреке. Тако задуван дође судници. Кмет беше у канцеларији. — Помози Бог!... рече узбуђено и показа кмету главе јагњеће. — Видиш ли кмете ову напаст ? Чувао сам и неговао и дође несрећник да ме упропасти, те их покла. — А ко је то учинио? упита кмет тихим гласом. Виде Миленка увбуђена и озлојеђена, те беше рад да га утиша.

— Умири се, поче кмет, одмерен човек, који о свему хладнокрвно расуђиваше. Да није лепо од тога, који је могао тако што учинити, видим и сам. Али у колико ми памет допушта, у колико могу да расудим, дело је учињено из ината. Увредио си неког, и он ти се није могао друкше осветити, него на овај начин. Јер да је то била каква лопужа, он би их однео живе, а не би их клао. Уосталом то је моје мишљење. Дакле, сумњаш ли на кога? — Сумњам, кмете, рече Миленко још једнако узбуђен, и не варам се, па подиже песницу претећи њоме. Ето ту ми је застао, говорио је он, хватајући се за грло, али ћу извадити јабучицу, да ме не гуши више. Из говора Миленковог, кмет је стекао уверење, да Миленко зна виновника, па нешто и из радозналости, и као званично лице беше рад да сазна, упита, на кога сумња. — Онога Гвозденовог је масло, рече Миленко. Он је и нико други то учинио, у то сам потпуно убеђен. Кмет би пре поверовао да је чуо, да се земља преврнула, него ли да је то ма ко из Гвозденове куће учинио. Није им био сродник, али као уредан човек и домаћин, познавао је те добре душе. Како само он! То је којешта! Знало је то све село. Он вероваше да и Миленко, та позната убојица, кога је небројно пута за иступе кажњавао затвором, зна, али је праведно то његово неоеновано сумњичење, ту неоправдану оптужбу, јарошћу и непромишљеношћу, па с намером да о томе разувери Миленка, поче: — Миленко, веруј ми да грешиш душу, кад сумњичиш ту часну и поштену кућу. Зар да ти учини пакост онај седи старац, онај, што се склања и мрава да не згази? Зар да ти закоље шиљежад, онај скромни дечко, што је миран као каква бубаљка, нити коме зла мисли! ? Буди уверен, да их оптужујеш онако на памет, без стварних доказа. Веруј ми да си се преварио. А ја ти могу јамчити, ти познајеш мене, Тому Перића, имаш ваљда вере у мени, да ти нико из Гвозденове куће није учинио. — А ја тн велим да јесте и да се не варам, рече Миленко, гледајући намрштено кмета. Види се да му би криво, што се кмет толико заузима за Гвоздена и његове. — Па кад тврдиш да су они, онда сигурно имаш и сигурних доказа, додаде кмет. Да ти то они, рецимо, да ти то Станоје учини, да ти напакости, требало би да га страшно увредиш, а ја знам да то није било...

Миленко

Станко

— Ако није било увреде, прекиде га Миленко, а оно му је било криво, што он нема тако лепу шиљежад. Тражио је прилику да и мени ускрати то задовољство то... и ућута, очевидно није имао других јачих доказа, као што их заиста и није имао. Кмет одмахну главом, па рече;