Полицијски гласник

ВРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈГАСНИК

399

Сошр1о1г Де ћапцие хп1егпаМопа1е Вгапсћез

Шггшпд-ћат Мапсћев1:ег КеуесавИе оп Типе

Б(Ипћиг§ ВГ181:О1 БићНп

Неас! оШсев 19 Наг1еу Гогс1 81:геес1 8. Е.

Лондон, 3 децембра 1900 Поштовани госиодине! Наш агенат, госп. Бурне, послао нам је вашу мо^бу за зајам као и податке које сте му ви дали. Исти су нам потврђени са компетентне стране, те тако имамо част известити вас, да је банка готова, да вам позајми тражену суму од 1000 марака. Ова сума ће вам се с обзиром на ваш државни положај и на ваш иотпис исплатити с 5°/ 0 простим интересом, који ће се сваке године урачунавати на заостали капитал. Овде имате два уговора, од којих ћете изволети један како треба попунити и потписати и са 71 '50 у готову новцу послати банчином бележнику Вилијаму де Валмор у Пајрбрајгту, Сиреј, Енглеска. Та сума је потребна за таксарину, коју плаћају странци по енглеским законима. Чим примимо докуменга, послаћемо вам чек од 1000 марака, који ћете моћи наплатитиу бечкој банци или код неког банкера, кога вам ми одредимо. Очекујући ваш одговор, с одличним поштовањем Тће Оепега1 Мапа^ег I,. К. Мас Согпас т. р. Али капетан је био у томе опрезан. Он се најпре обрати аустријском генералном консулату у Лондону с молбом, да га обавести о дотичној банци. И одговор је дошао после неколико дана. Аустријски консулат га је известио да таква банка у Лондону не постоји и да су полицији познате те варалице. Што је најзанимљивије, консулат напомиње, како против тих људи лондонска полиција не предузима ништа, пошто је по енглеским законима потребно, да оштећена страна дигне тужбу, те да полиција чини своје. Међу тим за такву тужбу треба доста новаца, а пошто је капетан иначе потребит човек, неће варалице ни тужити.

310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА

Беше у необичном узбуђењу и напрезагае се да устане. Напослетку, гласом страшним, храпавим, загушљивим и поцепаним стаде да пева, при свакој речи узвикиваше и задушивши се, и са неким очајним страхом: У долини... Дагестана... у по врела... дана... Са зрном у груд'ма !... Ваше превасходство! намах заплаче кроз прекидано јаукање и обливена сузама. — Заштитите сироте! Сетите се пријатељства покојног Семјона Захарића!... Може се рећи и аристократског!... Х'а! стресе се она, осетивши се у један мах, и погледавши све оне у соби с неким страхом, али одмах позна Соњу. — Соња, Соња! рече она благо и умиљато, као да се зачудила што је види пред собом. — Соња, драга моја и ти си овде ? Придигоше је опет. — Доста!... Време је!... Праштај, јадниче!... Кљусе је свршено!... Оронуло и свршило! викну очајно и омразно, па главом паде на узглавље. Опет се занесе, али тај последњи занос не потраја дуго. Бледо-жуто испијено лице њено беше устурено, уста отворена, ноге се грчевито опружише. Она уздахну врло дубоко, и умре. Соња паде на њен леш, обгрли је па тако и обамр приљубивши главу упалим грудима самртнице. Пољечка припаде материнским ногама па их стаде љубити ридајући. Коља и Лења, још не схватајући шта се догодило, али слутећи нешто страшно, узеше се узајамно обема рукама за рамена, па гледајући се очи у очи, одједном заједно, отворивши уста и стадоше викати. Обоје су били још у костиму: једно с чалмом, друго с јермолком закићеном нојевим пером.

И на који начин се онај »похвални лист (( н&ђе тек на постељи, поред Катарине Ивановне? Био је ту, на јастуку. Раскољњиков га видео. Он приђе прозору. К њему прискочи Лебезјатњиков. — Умрла! рече Лебезјатњиков. — Родјоне Романовићу, имам да вам кажем две речи, потребне, приступи Свидригајлов. Лебезјатњиков се одмах уклони и деликатно се смири и ућута. Свидригајлов одведе зачуђена Раскољњикова још дубље у кут. — Сав тај посао, то јест сахрану и остало ја узимам на се. Знате кад би били новци, а ја сам вам већ казао, да их имам залишних. То двоје тичића и ту Пољечку ја ћу сместити у какав сиротињски завод побоље, и на свако ћу положити по хихаду и пет стотина рубаља капитала до пунолества, те да би СоФија Семјоновна била сасвим безбрижна. А и њу ћу извући из глиба, јер је добра девојка, је л'те тако? Еле, саопштите Авдоћи Романовној, да сам њених десет хиљада ето тако употребио. — Какве су вас намере навеле да будете тако доброчини ? запита Раскољњиков. — И-их! Неповерљиви човече ! насмеја се Свидригајлов. — Та не рекох ли вам, да су ми ти новци залишни. Е, па, просто, из човечности је, а не допуштате, а? Та она (покаже прстом на покојницу) није била В ваш <( , некаква старица зеленашица ? 1Та, сагласите се, е, „да ли да Лужин одиста живи и да чини пакости, или да она умре? (< И, да ја не помогнем, то „Пољечка на пример, пошла би истим путем...« То рече некако иодругљивим, веселим начином човеканиткова, не спуштазући ока са Раскољњикова. Раскољњиков пребледе и охладни чувши своје сопствене речи Соњи упућене. Брзо се одмаче и необично погледа Свидригајлова. — Откуда... ви знате? прошапуће он једва дишући. — Па ето, ја сам тамо, иза зида, код Мадам Реслих. Овде је Капернаумов, а тамо мадам Реслих, давнашња и одана пријатељица. Сусед сам. — Ви ? — Ја, настави Свидригајлов, клатећи се од смеха, — и могу вас часно уверити, драги Родјоне Романовићу, да сте ме зачудо заинтересовали. Јесам ли ја вама казао, да ћемо се ми приближити, — ето, тако је и било. И видите, како сам ја човек погодан. Видите, да се поред мене још може жипети... ДЕО ШЕСТИ I. За Раскољњикова настаде доба необично: као да се пред њим намах замаглило. и да га је та магла и тама ставила у неизлечну и тешку осаму. Сећајући се, млого доцније, тога доба, он се досећао да му је свест понекад као помркнула, и да је тако трајало, с неким прекидима, сасвим до крајне катастроФе. Он је био истински уверен, да се у многоме чему тада варао, на пример у времену неких догађаја. Бар, сећајући се на последак, и напрежући се да себи објасни своја сећања, он је много шта сазнао о себи самом, руковођен доказима, и знањем, које је од других добио. На пример један догађај мешао се с другим, други је сматрао као последицу догађаја, који је постојао само у његову уображењу. Временом овлада њиме болесно-мученичка бојазан, која се претварала и у панички страх. Али се он сећао и то, да је било минута, па и часова, можда и дана, пуних апатија, која би њиме овладала, као насупрот дотадашњем страху, — апатије, сличне болесноравнодушном стању неких самртника. Уопште пак, тих последњих дана он се и сам паштио да некако умакне од јасне и потпуне свести свога положаја; неки свакидашњи Факти, који су тражили неодложеног разјашњења, особиго су га теретили; али како је рад био да се ослободи и уклони од других брига, које заборавити значило је, уосталом, опасност од потпуне и неизбежне пропасти у његову положају. Особито плашио га Свидригајлов: могло би се рећи, да се некако баш и зауставио на Свидригајлову. Откако му је Свидригајлов рекао оне за њ сувише опасне и сувише јасне речи, у стану Соњину, о смрти Катарине Ивановне, као да се обичан тон његових мисли сруши. Али ма да је тај нови Факт необично узнемиривао Раскољњикова, он се некако није журио