Полицијски гласник

30

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 4

— Ето ти сад, питање! Одговорићу вам у тачкама: лрво, да вас одмах тако узмем у затвор није ми згодно. — Како вам није згодно? Ако сте уверени, оида сте и дужни... -— Ех, па шта, ако сам увереп? Међутим све су то моје магдтарије. Па што и да вас у мир стављам ? Сами знате, ако ли само питате. Доведем ја, на пример, онога ћифтицу за уверу, а ви му кажете: »Јеси ли ти пијан, или ниси? Ко је мене видео с тобом? Ја сам те просто држао за нијана, а ти и јеси био пијан", —- па, шта тада на то да вам кажем, тим ире нгго више има вероватноће то што ви кажете, него оно гато он каже, по томе, што је у његову исказу само психологија, — што његовој њушци чак и не личи, — а ви ипак налазите праву тачку, јер тај неваљалац пије горку, а познат је и сувише. Него и сам сам неколико пута већ искрено вам признао, да та психологија има два краја, и да ће други крај бити већи, па и много истинитији, а осим тога, ја и сада немам нипгга противу вас. И ма да вас инак ставим у мир, а ево сам и сам дошао (не баш сасвим уљудно) да вас о свему унапред известим, ипак отворено вам кажем (пгго такође није уљудно), да ће мени то бити незгодно. Е, друго, дошао сам вам с тога... — А, јест, друго ? (Раскољњиков још једнако тешко дише). — С тога, што, како вама рекох мало пре, ја сматрам себе за обвезана да вам се изјасним. Нећу да ме држите за чудовиште, тим пре, што сам ирема вама искрено расиоложен, иа веровали или не. Услед чега, треће, ја сам и дошао к вама с отвореним и непосредним предлогом — да ви изјавите своје кајање. То ће вам бити много и много угодпије, а такође и мени, — с тога доле. Па, како, је ли то с моје стране искреио или не?... Раскољњиков се мало нромисли. — Чујте, ИорФирије Петровићу, ето ви сами велите, тек је то психологија, а међутим, ви сте ушли у математику. Па, шта онда, ако се сад и ви сами варате ? -— Не, Родјоне Романићу, не варам се. Имам једну таку цртпцу, једаи знак, један кончић. Ту сам цртицу ја и онда нашао ; Бог је послао ! — Какву цртицу? Нећу да кажем какву, Родјоне Романићу. Али у сваком случају, сад више немам ни права да одлажем; затворићу. Па ви размислите; мени је сад свеједно, а разуме се, ово чиним само ради вас. Бога ми, биће боље, Родјоне Романићу. Раскољњиков се злобно осмехну. — Али није то само смешно, него је и бестидно. А и да сам ја крив (што никако и не кажем), онда зашто да вам се јављам кајањем, кад већ и сами кажете, да ћу код вас у мир ? —■ Ех, Родјоне Романићу, немојте речима сасвим веровати : можда и неће бити сасвим у мир! Та, то је само теорија, и то још моја, а зар сам ја за вас какав ауторитет? Ја, можда, и сад још скривам што шта од вас. Нећу ја све тако узети и дати вам у руке, хе-хе-хе ! Друга је ствар: каква је то угодност? И је ли вама познато, каквих ћете олакшица за то имати? Јер кад ћете се ви јавити, у који мах? Тек само расудите о том! Када је други већ на се примио злочин и сву ствар заплео ? А ја вам се ево кунем Богом јединим, да ћу ствар »тамо« тако урадити и удесити, да ће се ваша пријава узети као сасвим изненадна. Сву ћемо ту психологију потпуно да унинггимо, све сумње на вас претворићу у ништа, тако ће ваш злочин изаћи као дело заслепљености, помркнуће свести, јер, ако ћемо ио савести, оно и јест заслепљеност и помркнуће. Ја сам частан човек, Родјоне Романићу, и одржаћу своју реч. Раскољњиков невесело заћута и спустиглаву; дуго је мислио, па се напослетку опет осмехну, али тај осмех беше кратак и тужан: •— Ех, није иотребно! проговорн, као већ не тајећи се пред ПорФиријем, — не вреди, не треба ми ништа ваша олакшица!... : — Е, ето, тога сам се и бојао! ватрено и као нехотице узвнкну Порфирије. — Ето чега сам се бојао, да вама пе треба наша олакшица. Раскољњиков тужно и прекорио га погледа. — Их, немојте живот презирати! Настави ПорФирије. још ће много имати у будуће. Како да вам не треба олакшице, како да не треба! Ви сте нестрпљив човек! — Чега има много у будуће?

— Живота! Јесте ли ви пророк, зар ви многознате? Тражите и добићете. Можда ,је Бог на то и чекао. А неће бити довека ни оии, окови... Биће олакшица... засмеја се Раскољњиков. — Па шта, ваљда сте се понлашили од грађанскога стида, шта ли ? Може бити да сте ее и иоплашили, а да то и сами не знате, — јер је младо! Па инак ви не треба да се бојите, ннти да се стидите признања с кајањем. —■ Е-ех, нрезрети ! прошапуће Раскољњиков нрезриво и с гнушањем, као да и говорити не жели. Опет устане, као да хоће некуда да оде, па опет седне с очевИдним очајањем. Баш презрети! Изгубили сте поверење, а мислите, да вам грубо ласкам; а зар сте ви већ много и живели? Зар ви баш много схваћате? Теорију измислити, а и стидно је што се срушила, што није испало веома оригиналпо! Испало је подло, то је истииа, али ви ипак нисте крајње подли. Нисте такав подлац ! Бар се нисте дуго обмањивали, у маху сте дотерали до краја. Па за каквог вас ја сматрам? Сматрам вас за једнога од оних, којима и кожу макар дерите, а они ће трпети и још ће, с осмејком гледати на мучитеље, —- еамо ако налазе веру илр? Бога. Е па, и нађите, и живићете. — Бама, прво, и одавно треба ваздух да нромените. Шта, и страдање је добра ствар. Страдајте мало. Можда тај Миколка има и ираво што жели страдања. Знам, да се не верује, — али ви не мудрујете лукаво; предајте се животу право, не размишљајући; будите спокојни, изнеће вас право на обалу и усправити на иоге? На какву обалу? А откуда ја то знам? Ја само верујем, да ви имате још много да живите. Знам, да ви сада сваку моју реч примате напамет, а можда ћете се доцније њих сетити, десиће се кадгод; зато и говорим. Још је и добро, што сте само старицу убили. А измислите другу теорију, па ћете, бојим се, још и сто милиона иута ружније дело учинити! Још се, можда, има Богу захвалити; шта ви знате: можда вас Бог нечег ради и чува. Него ви будите храбри и имајте велико срце, а мање се бојте. Уплашили сте се од великог извршења које предстоји? Не, већ ;је стидно плашити се. Кад сте учинили такав корак онда. се и држите, снажите се. Ту је нравда. Ето, иа извршите што нравда тражи. Знам да не верујете, али хвала Богу, живот ће се изнети. После ће вам и самом омилити. Сад вам треба само ваздуха, ваздуха, ваздуха! Раскољњиков се стресе. — Али ко сте ви, повиче, — јесте ли ви пророк? Са висине каквог то величанственог мира ви ми изричете свезнајућа нророштва ? — Ко сам ја? Ја сам човек који је свршио своје, више ништа. Човек, рецимо, који осећа и саосећа, који, рецимо, штошта можда и зна, али већ сасвим свршио. А ви сте друга врста; Бог вам је живота наменио (а, ко зна, можда ће и вама проћи само као дим, неће ништа бити). Ну, шта, да ви пређете у други ред људи ? С тим вашим срцем да не жалите комФорта! Што, ако вас, можда, сувигае за дуго нико не опази. Ствар није у времену, него у вама самим. Будите као сунце, па ће вас и видети сви. Сунце пре свега треба да је сунце. Што се ви опет осмејкујете: гато сам ја неки Шилер ? И, опкладио бих се, ви сад мислите да ја вама сад ласкам ! Па шта, можда се доиста и умиљавам, хе-хе-хе, ласкам. Немојте ми, Родјоне Романићу, веровати, ако ћете баш иемојте ми никад ни веровати сасвим, — то је већ моја парав таква. пристајем: тек само ево шта још имам да кажем: уколико сам ја човек и уколико поштен и честит, мислим, да можете и сами оценити! Кад мислите да ме затворите? — Дан и по или два могу вам још допустити слободно да ходате. Промишљајте мало, голубићу, Богу се помолите. А и згодпије ће бити, бога ми, згодније тако. — Ако ја побегнем? запита Раскољњиков осмејкујући се необично некако. — Не, нећете утећи. Мужик бежи, модерни сектант бежи, — лакеј туђе мисли, — јер њему треба показати само врх малога прста, па ће за сав живот веровати у што хоћете. А ви ни у вашу теорију више не верујете, — па с. чиме ћете да бежите? А и гата ћете у бегству? У бегству је ружно и тегако, а вама нре свега треба живота и одређеног положаја, ваздуха који ће за вас, е, а је ли тамо ваш ваздух? Побегните, па ћете се вратити сами. Ви без нас не можете. А да вас метнем под кључ