Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 5

И Платон и Русо у своме Соп1;га(;-80с1а1 имају извесне нринципе који данас служе као принципи Анархизма. Фихте је код Немаца био други Русо, и из његових сииса човек мора доћи до закључка, да „право јачега® није ништа друго до глорифициран злочин. Ограничити олободу индивидуа немогуће је. Али ко Ке означити базу њихове слободе? Право. А извршити? Држава. Држава пак, која се само ослања на своју власт и страх од ње, не може се одржати; добровољно потчињавање остаје и данас још — као и у време Аристотелово — циљ државника. Анархизам је могућан и то нико не може порећи; и данас има народа који живе под тим принципима, али само докле? Наука има за циљ, да из прошлости извлачи норме за будућност. Бацимо само један поглед на прошлост и ми ћемо видети, да је успех у сваком послу био само онда, ако је и држава учествовала... Не варајмо се анархистичким Фразама у поесији и прози и држимо се чврсто принципа, до којих је само наука дошла, да је спас човечанства једино и само у добро организованим државама.

ТАЈНА МОРА — С РУСКОГ На тихом океану била је чудна тропска ноћ. Небо је осуто звездама, које су се огледале у бескрајној површини воде. Дувао је тихи ветрић, који је био таман довољан да се наш »Делфин (< може полако у напред кретати. Путници се беху искупили на палуби да уживају у природи, којој нема равне. Недалеко у страну од мене, стајао је пар заљубљених Едмунд Пелисје и Леонора Валтер — и дивили су се мору и небу. — Како не личи јужно небо на наше европско, — примети Леонора после кратког ћутања. — Једва познајем моје најмилије звезде. »Јужни крст" се врло добро види — погледајте, како је леп, но друга сазвешђа не видим. „Велика медведица 1< је ишчезла, а „мала" се готово и не види. У то време, у њихов се разговор умеша један од путника, по имену Адолф Фелнер, који је чуо само последње речи из њихова разговора. — Није могуће, ви сте видели медведа, т-11е Валтер? упита он. — Дабогме, видела сам и мајмуна такође, — одговори она најдобродушнијим тоном. Ми се сви насмејасмо, а Фелнер начини глупу гримасу, бесмислено се насмеши, и хтеде нешто врло оштро да каже, на се предомисли. Ја сам лежао испруживши се на палуби 5-6 корака од места на коме су заљубљени стајали, не ради тога да прислушкујем, већ просто за то, што сам дошао ту раније но они и наместио сам се тако згодно, да нисам имао вољу да се мрдам одатле. Тек што сам почео да се опорављам после тешке болести, од које сам патио много година, и био сам лен, к'о и сваки који оздравља. Лежећи на палуби ја сам с насладом пушио цигару и гледао на звезде. Тако сам пролежао читав сат у слатком полудремежу, кад од једном чух звук, сличан удаљеном звоњењу звона. Ја се придигох и с дивљењем се обазрех. •— Чусте ли? — упитах ја ■— као да звони. — Без сумње звоне, — одговори Леонора. — Ја сам баш сад говорила о томе Едмонду, али он не верује... — Лакше! — рекох ја, учинивши руком знак ћутања, и у том моменту наступи потпуна тишина. У даљини чуо се звук звона, тихо но јасно. Од тог тренутка ми смо ћутали не дишући, звон се чуо одмерно, свечано, као да звони патник који изнемогава, или као да су вали, морски вали сами били покретач тога. — Ми мора да смо близу обале. — рекох ја. — Не, одговори капетан, најближе острво удаљено је сада од нас на 600 миља, и у сваком случају звон се не чује отуда. — Па шта је онда то? упита неколико људи од једном. — Звон се чује отуда, рече т-11е Валтер показујући руком у нравцу ка екватору. — На крају крајева, сигурно, — звоне на палуби неког брода рекох ја. — Ко то зна, рече капетан, замишљено одмахнувши главом.

— Па шта онда може бити друго ? упита т-11е Валтер. У продужењу неколико тренутака, одговор на то питање не дође. Међутим звон се чуо све ближе и ближе и г. Адолф Фелнер, који је био заспао, пробуди се и поче зевати и теглити се. — А-а! — отеже он, — а ја сам мислио да звоне на вечеру... Он је од једном умукао у смућењу приметивши, да ми сви гледамо преко ограде са напрегнутом пажњом. — Каки је ђаво тамо? — упита он. — Звоне на страшни суд, — викну му са крме Бекстег Боб, темељан, загорео матроз, Енглез. — Причајте —- примети капетан, — али звон се приближава, и то врло брзо: чујете ли како је јак? Заиста, звон се чуо с југа, сваког минута све јаче и ближе. Капетан узе свој ноћни доглед, и дуго је гледао у том правцу одакле се чуо звон, затим спусти доглед и рече: — Ја могу само да разликујем некакав таман предмет, који се снушта и подиже заједно с валима, и више ништа. —• Бекстер Бобе, твоје су очи најбоље: погледај нећеш ли ти разабрати нешто ? Боб је предао крму другоме матрозу, пришао капетану, узео од њега доглед, нагао се нреко ограде, и гледаше дуго дуго, не говорећи ни речи, и као да није смео да дахне. Ми смо га сви окружили, и с нестрпљењем очекивасмо, шта ће он рећи. На послетку, он дубоко уздахну и спусти доглед. — Нека ме растогге као китово сало, — рече он, — ако ово није сам стари Деви-Џон, који плови к нама својом персоном... Они од нас, који су успели да се познаду са матроским језиком, одмах су појмили да је он под тим разумевао самога сатану. — На кога он личи? — упита неколико њих. — Нека ме обесе, ако сам у стању да га опишем! Он нема ни одељења за крму, ни... При овим речима он поново метну доглед на очи и продужи : - Ни једрила, ничега, апсолутно ничега!... - Али ипак нечега мора бити! — Е-е, разуме се, е-е... Нешто мора бити, ако оте ви е-е, уопште нешто видели, — отеже г. Адолф Фелнер. — Није могуће да ти чак ни једрила не видиш? — упита капетан. — Ни трага, капетане, чак ни места, где би могло бити једро... Чекајте!... Сад га добро видим... Он нема ничега, ама баш ничега. Он личи на велику незграпну кулу. Чекајте! Сад видим и звоно. Оно виси на врху катарке и љуља се тамо и амо заједно са трупом. — Зар на палуби никога не видиш ? — Ни једну мачку ни живу ни мртву! — Управите лађу на ту комендију! викну капетан крманошу и овај послуша; ми се брзо приближимо тајаиственом броду, иа који су били управљени сви погледи. Многи од путника већ почеше исказивати своју бојазан, говорећи, да по њиховом мњењу ту има нешто в нечисто <( . Капетан их је са досадом слушао и напослетку рече: — Немојте млатити празну сламу! Мора бити да већ уображавате, да је то заиста сам сатана —- и са читавом гомилом потчињених му ђавола иде са товаром сумпора у пакао! Причекајте једно 'Д, сахата, и ви ћете дознати у чему је ствар. Ја сам намеран да прегледам тај брод, па ма био он „волшебни брод <( или чак адмиралски брод његове мрачности. И за доказ тога, да он не говори не шалећи се, одмах идаде наредбу да се спусти чамац. Сада је већ чудновати брод био на видику свима. Он је личио на стари, неспретан лађин труп, са једном катарком на стени. На врху њеном висило је звоно, које је звонило сваки пут чим су га вали покренули. Пре но што смо успели да сврнемо наш брод, ми смо већ прешли прилично растојање поред тајанствене лађе, тако да кад смо се ми, напослетку, зауставили, између нас и њсга било је око 1000 метара растојања, и лађа се једва видела. Чамац су спустили, и капетан, узевши са собом неколико матроза, завеслао је загонетној лађи. Ја сам га молио за допуст да и ја пођем с њиме, но он не пристаде говорећи, да је мени, као човеку, који се тек опоравља, потребно чување.