Полицијски гласник

ВРОЈ 10 и 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Упитала би, да ли је бар његова газдарица код куКе, али се уздржа... из поноса. Уз то још и друго, несразмерно веће страдање, него страх за себе, беше јој у срцу. Мучила се неиздржљиво. — Ево вашег писма, почне она и спусти га на сто. Зар је могућно то, што ви пишете? Ви напомињете о злочину који као да је мој брат извршио. Ви то сувише јасгго напомињете, сад не смете одрицати. Па зиајте, да сам ја и пре вас о тој глупој причи слушала, и не верујем јој ни једну реч. То је одвратна и смешна сумња. Ја знам како и зашто је та историја измишљена. Ви не можете имати никаквих доказа. Обећали сте доказати : сад говорите ! Али знајте унапред, да. вам не верујем ! Не верујем !... Дуњечка то изговори брзо, хитајући, и за тренут јој изби руменило у лице. — Кад не би веровали, зар би се могло догодити то, да се ви усудите доћи сама мени? Па зашто сте онда дошли? Само из радозналости ? — Не мучите ме, говорите, говорите! — Не треба ни казати да сте ви храбра девојка. Тако ми Вога мислио с.ам, да ћете замолити господина Разумихина да вас допрати овамо. Али њега не беше ни поред вас, ни блпзу вас; ја сам одмах видео; то је смело, желе дакле да поштеде Родјона Романића. У осталом, све је у вас божанствено... Што се пак тиче вашег брата, шта да вам кажем? Сад сте га видели и сами. Какав је? — Не оснивате ви све па томе само? —и Не, на томе не, већ на његовим сопственим речима. Ето долазио је два вечера узастопце овамо, Софији Семјоновној. Показао сам вам где је он седео. Он се пред њом потпуџо исповедио и нризнао. Он је убица. Он је убио стару чиновниковицу, која је давала на зајам и залоге, и у које сам ја залагао ствари; убио је и њену сестру, трговкињу, по имену Лизавету, која је изненадно ушла у собу док је убиство њеие сестре извршивано. Обе их уби секиром, коју је собом донео. Уби их да их опљачка, и опљачкао их; узео је новац и неке ствари... Све је то сам реч по реч саопштио Софији Семјоновној, која једина и зна ту тајну, али није имала учешћа у убиству ни речју, ни делом, него напротив, ужаснула се, као и ви сад. Вудите мирни, она га неће издати. — То не може бити; мрмљаше Дуњечка кроз бледе пребледе усне; дисала је тешко. — Не може бити, нема никаква, ни најмањег узрока, никаквог основа... То је лаж, лаж! — Он је опљачкао, и ту је сав узрок. Узео је новце и ствари. Истина, он се није кориетио ни новцем, ни стварима, тако је сам признао, него оставио их негде под један камен, где се и сад налазе. Али то је учинио с тога, што се није усудио користити се том својом крађом. —• А зар је вероватно, да је могао украсти, онљачкати? Зар ли је могао на то само и помислити ?. завиче Дуња и скочи са своје столице. — Јер ви га знате, видели сте га? Зар он може бити крадљивац? Као да мољаше Свидригајлова; заборавила на свој сграх. — Ту су, Авдоћа Романовна, хиљаде и милиони комбинација и врстања. Крадљивац краде, па зато зна и сам, да је иодлац; а ја сам, ево, слушао о једном нлеменитом човеку, да је пошту онленио; па, ко га зна, може бити, мислио је одисга да је учииио поштено! Разуме се, не бих ни ја сам поверовао, као ни ви, кад бих чуо тако од других, са стране. Али сам поверовао својим сопственим уншма. Сам је Софији Семјоновној и све узроке разјаснио; али она испрва пије ни својим ушима веровала, ни очима, својим очима напослетку је поверовала. Јер је он сам лично све јој признао. — А какви су то... узроци? — То је ствар опширна, Авдоћа Романовна. То је, како да вам кажем, теорија сво.је врсте, то је та иста ствар, по којој налазим, например, да је једно злочинство допуштено, ако је главна сврха добра. Једно зло а сто добрих дела ! Оно, доиста, то је такође кривица за младиће од вредности и неизмерним самољубљем, знати, да кад би било само три хиљаде гб■грва новца, па и каријера и будућност сврхе његова живота да добију други облик него иначе, а међутим те три хиљаде нема. Додајте томе раздраженост услед гладовања, од тес.кобна стана, од изношена и подерана одела, услед бистре свести о леноти свога социјалног положаја, а уједно е тим положаја сестре и

и матере. А што је најгоре таштина, ионос и таштина; него уосталом, бог би га знао, може бити и с добрим наклоностима... Али ја га, ето, не окривљујем, немојте то мислити, молим вас; нити је то моја ствар. И овде је само једна сопствена теоријица, — тако своја теорија, — по којој се људи, видите, деле на материјал, и на људе посебите, тојеот на такве људе, ради којих, према њиховом високом пеложају,: закон није писан, него напротив, који сами закон граде за ос^але људе, за онај материјал, за онај смет. Ништа зато, тек само тако, то је теоријца: име Шеопе котте ипе аи(;ге. Наполеоном се веома занео, тојест, занело га уираво то, што врло много генијалних људи нису се обзирали на појединачна зла, него су ишли папред, не омишљајући се. Он је. чини ми се, уобразио да је и сам генијалан, — тојест, био је неко време у то уверен. Веома је патио, и сад иати, од мисли, да је умео теорију створити, али да тако прекорачи не размншљајући, није ни могао, мора бити да и иије генијалан. Ну, али то је већ понижљиво за човека самол.убива, нарочито у нашем овом добу... — А немирна савест? Ви му, мора бити, одричете свако морално осећање. Зар је он такав? — Ах, Авдоћа Романовна, сад је све смућено и збркано у њему, тојест, уосталом, никад ни.је ни било у особиту поретку. Руси су уопште људи простране ирироде, Авдоћа Романовна, пространи као земља њина, и необично су наклоњени свему Фантастичном, нередовном, замршеном; али је невоља бити тако широке природе без особите генијалности. Него сећате ли се пак, како смо ми баш о таком чему и по тој истој теми разговарали седећи увече на тераси у баџттн, сваки пут после вечере. Још сте ме ви баш укоравали за ту широкост. Ко зна, можда сте баш у оно време говорили, док је он овамо лешкарио и своје мисли нремишљао. Јер код нас у образованом друштву особито светих предања нема, Авдоћа Романовна: осим што их когод некако сам себи створи по књигама... или штогод из летописа изведе. Но то су пак више учени, и, знате, све сањалице неке, а то чак и не личи човеку светском. Уосталом, ви уопште знате моја мишљења; ја просто никога не осуђујем и не окривљујем. Ја сам човек господских руку, без рада, и тога се иридржавам. И о томе смо нас двоје не једном разговарали. Имао сам шта више среће интересовати вас својим мислима... Ви сте веома бледи, Авдоћа Романовна! — Ја знам ту његову теорију. Читала сам његов нанис о људима, којима све прашта... Разумихин ми је доносио лист у коме је шгампан. — Госнодин Разумихин? Напис вашег брага ? У листу? Зар има такав ианис? Нисам знао. То је мора бити занимљиво ! Али куда ћете ви, Авдоћа Романовна? — Хоћу да видим СоФију Семјоновну, нроговори Дуњечка слабим гласом. — Куда се иде њеној соби? Можда је већ и дошла; хоћу одмах, овог часа, да се с њоме видим. Нека она... Авдоћа Романовна не могаде довршити; дисање јој се буквално прекрати. — СоФија Семјоновна неће се до мрака вратити. Тако мислим. Она ће морати доћи врло брзо, ако ли не, онда ће доћи врло касно... — А, тако ли ти вараш! Ја видим... ти си варао... Ти си све варао... Не верујем ја теби! Не верујем! Неверујем! виче Дуњечка у правом наступу узбуђења, сасвим губећи присебност. Готово онесвесла паде на столицу, коју Свидригајлов похита поднети јој. — Авдоћа Романовна, шта вам је, приберите се! Ево воде. Попијте једап гутљај... Прсне на њу воде. Дуњечка се стресе и освести. — Јако је утицало на њу! мрмља Свидригајлов за се, мргодан. — Авдоћа Романовна, умирите се! Знајте, он има пријатеља. Ми ћемо га спасти, ослободићемо га. Хоћете ли да га испратим ван земље? Ја имам новаца ; за три дана добићу билету. А што је убио, загладиће јер ће починити много добрих дела: па умирите се. Још може он постати велики човек. Па, како је сад? Како се осећате? — Ви опаки човече! Још се подсмевате. Пустите ме... — Куда ћете ? Куда ? — К њему. Где је? Ви знате? Зашгб су та врата затворена? Ми смо туда ушли у собу а сад су та врата закључана. Кад сте успели закључати их ?