Полицијски гласник

86

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10 и 11

—- Није требало' викати да се по свима собама чује то, што смо ми овде говорили. Ја се ни мало не подсмевам; мени је само досадно говорити тим језиком. Али куда Кете ви отићи гаква? Или хоћете да га издаге? Ви ћете га довести до номаме, иа ће се предати и сам. Знајте, да већ трагају за њим, већ су нашли траг. Ви ћете га само издати. Причекајте: ја сам га сад видео и говорио с њиме; можемо га ипак спасти. Причекајте, седите заједно да нромислимо. Зато сам вас и позвао, да о том насамо поразговарамо и добро промислимо. Та седите само. — Како га ви можете спасти? Зар је могуће спасти га? Дуња седе. Свидригајлов поред ње. — Све то зависи од вас, од вас, од вас саме, почне он, са усветљеним очима, готово шапћући, збуњујући се и чак не могући друге речи, од узбуђења, изговарати. Дуња уплашена одмаче се од њега. И он сав дрхташе. — Ви... једна ваша реч, и он је спасен! Ја... ја ћу да га спасем. Ја имам новаца и пријатеља. Ја ћу га одмах отпратиги на пут, сам ћу узети пасош, два пасоша. Један за њега, други за мене. Ја имам пријатеља; имам људе од посла, вредне... Хоћете ли? Узећу и вама пасош... за вашу мајку... шта ће вам ту Разумихин? И ја вас волим... Ја вас бескрајно волим. Дајте да пољубим поруб ваше хаљине, дајте! Дајте! Не могу да чујем како та хаљина шушка. Реците ми: учини то, и ја ћу учииити! Све ћу учинити. Учинићу и што би немогућно било. ПГго ви верујете, и ја ћу веровати. Све, све ћу учинити! Не гледајте ме тако, не гледајте ме! Знате ли, да ме убијате... Почне бунцати. С њиме се одједном учини нешто, као да га је у главу ударило. Дуња скочи и појури вратима. — Отворите! Отворите! викаша она да се чује кроз врата, дозивљући, и дрмаше врата рукама. — Та отворите! Зар иикога нема? Свидригајлов устаие, прибрао се. Зао и подсмешљив осмејак лагано се оцртаваше на његовим још дрхтавим уснама. — Тамо нема никога код куће, проговори он тихо и застајкујући, — газдарица је отишла, и залуд вам је тако викати: само се узнемирујете напразно. — Где је кључ? Одмах отварај врата, одмах, питкове! — Изгубио сам кључ и не могу да га нађем. — А! То је онда насиље! завиче Дуња смртно бледа и полете у кут, где се брзо заклони столићем који јој случајно дође под руку. Није викала; али се погледом упила у свога мучитеља и опггро је пратила сваки његов иокрет. И Свидригајлов се не мицаше с места и стајаше наспрам ње у другом крају собе. И савладао се чак, бар спољашње. Али му је лице као и пре било бледо. Подсмепшив осмејак не скидаше му се с лица. — Ви малочас рекосте „насиље", Авдоћа Романовна. Ако је тако, онда можете и сами мислити, да сам ја мере предузео. СоФија Семјоновна није код куће, Капернаумови су врло далеко, пет соба затворених. Напослетку, ја сам свакако два пут јачи од вас, и осим тога, немам се чега плашити, па се после тога ви не можете тужити: јер, хтели бисте ваљда брата свога да издате? Не би вам нико ни веровао да се потужите: јер зашто је једна девојка сама отишла у стан човеку самцу? Па шта, баш да је то и пожртвовање према брату, ипак нећете гиме ништа доказати: насиље је врло тешко доказати, Авдоћа Романовна. — Подлац! прошапће Дуња с гнушањем. — Како вам је воља, али пазите, ја сам говорио још једнако само кбо у иредлогу. А ио мом личном уверењу, ви сте нотиуно у праву: насил.е је неваљалство. Говорио сам само, да на вашој савести просто ништа не остане, ако би ви чак... ако би чак и хтели да спасете вашег брата драговољно, као пгго сам вам предлагао. Ви сте се, то ће рећи, просто покорили околностима, иа, напослетку рецимо и сили, ако се већ без те речи не може. Промислите о томе: судбина вашег брата и ваше матере у вашим је рукама. А ја ћу бити ваш роб... на цео живот... Ја ћу ево овде чекати. Свидригајлов седе на диван, на осам корака од Дуње. Она више ни мало није сумњала у његову тврду одлучност. Осим тога и познавала га. Намах она извуче из џеиа револвер, заине га и спусти руку с револвером на столић. Свидригајлов скочи :

— Аха! Дакле тако! завиче он задивљен, али осмејкујући се злобно. — Е то сад ствар сасвим мења! Ви ми сав труд необично олакшавате и сами, Авдоћа Романовна! Али како сте набавили револвер? Да није ту господин Разумихин? Ва! Али то је револвер мој! Сгари знанац! А како сам га онда тражио!... Наши сеоски часови стрел.ачке вештине, које сам имао част давати вам, нису пропали узалуд ! — То није твој револвер, иего Марте Петровне, коју си ти убио, зликовче! Ти у њеној кући ниси ништа свога имао. Ја сам ово узела кад сам почела сумњати и увиђати на што си способан. Само се усуди једном да коракнеш, и, кунем ти се, убићу те! Дуња беше у наступу. Раволвер држаше спреман. — Ну, а брат? Питам из радозналости, — загштаће Свидригајлов стојећи још једнако на месту. — Потказивање, ако хоћеш! Ни с места! Не прилази Пуцаћу! Ти си жену отровао ја знам, ти си сам убица! — А ви сте тврдо уверени, да сам ја Марту Петровну отровао ? — Ти! 'Ги си ми сам то назначио: говорио си ми о отрову,.. ја знам, ти си отнутовао по њега... код тебе је било готово... Ти си то учинио... иросто ти, и нико други... подлац ! — Па, да је го баш и истина, то је све због тебе... ипак, ти си била узрок. — Лажеш! Ја сам те мрзела увек, увек... — Ехе, Авдоћа Романовна! Ви сте очевидно заборавили кад сте се оно у ватри пропагандској нагли и клонули... Видео сам по очицама вапшм; сећате се, оне вечери, при месечини, још је славуј певао? — Лажеш (безумна љутња севаше из Дуњиних очију), лажеш, опадачу! — Лажем? Па, лепо, можда и лажем, можда се варам. Слагао сам. Не треба женама о тим стварчицама ни напомињати. (Осмехну се). Знам да ћеш пуцати, лепа зверчице. Е па, пуцај ! Дуња подиже револвер, и смртно бледа, са побелелом, дрхтавом доњом усном, са пламтећим, као ватра, крупним црним очима, гледаше га, одлучна, мерећи и очекујући његов први покрет. Никад још није њу видео толико лепу. Пламен, који севну из њена ока у маху кад је револвер подигла, као да га опече, а само га срце заболе. Он коракну, а одјекну нуцањ. Зрио се очеше о његову косу и удари иозади о зид. Ои застане и насмеје се лагано. — Опекла осица! Циља правб у главу... Шта је ово? Крв ! (Наставиће се.) т

ИЗ ПОЛИЦИОКОГ А1БУМА

Нема ни пуна три месеца од када је пуштен са осуде а већ је по нова допао затвора, ма да се излазећи са осуде свим на свету клео и зарицао: како ће бити поштен човек. Томе се, у осталом, не треба много чудити, јер он нити је био први, нити ће бити последњи од оних, који тако говоре. Отидите у ма који од наших казнених завода, па ће те видети, да међу његовим осуђеницима има г / 3 који су на другој или грећој осуди, а ми. на основу дугогодишњег искуства, јамчимо, да се сваки од њих, улазећи први пут у казамат и излазећи из њега по издржању осуде, зарицао и у себи и пред другима, да ће бити најпоштенији члан друштва. Ако би их доцније упитали: зашто своју реч нису одржали, они вам не би ншпта од говорили, већ би само слегли раменима и промумлали, више кроз зубе, „судбина". - — — —