Полицијски гласник

БРОЈ 27 и 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

213-

све дотле, док се оно редовним законим путем не измени, и да се нико из савесне државине каквог имаКа не може истиснути док се на то прес.удом судском не осуди. Пресудио је: Да се тужени заузимачи казне за самовлашће са по десет дана затвора и да се одбију од заузете земље, а уједно их је упутио, да грађанском парницом, код надлежнога суда, доказују јаче право својине заузетог имања, ако хоће и успеху се надају. Овај писар пита нас сада, да ли је ова пресуда општинског суда правилна или није? На ово питање мн му одговарамо следеКе: §. 375 а. казненог законика јесте једна превентивна мера, да се сукоби, који могу произиКи између појединаца око својине каквог непокретног имања, иривремено код општинских и полицијских власти расправе, док се код надлежнога суда спор о својини коначно не реши. Заузимач, за самовласно ааузимање туђег имања, може бити кажњен по горњем законском пропису, ако од дана учињеног заузећа до дана ноднешене тужбе није протекло више од три месеца дана, за које време овакве кривице, по §. 396 казненог законика, застаревају. Ако је кривица застарила, онда полицијска или општинска власт, страни јачој у праву, оставља имање на уживање, а слабију страну упућује на парницу. При решавању питања о јачем праву својине, на првом месту долази, као најјачи доказ о својини, тааија, где тапије нема државина спорнога имања. И, кад ни једна ни друга страна немају уредну тапију од дотичног^а имања, онда је у праву слабији онај; који имање не држи, или, јачи је у праву онај који га држи — §.§. 201, 202 и 223 грађанског законика. На том основу треба и расправљати питања о пречем праву својине, и, према томе, општински суд, у коме је овај писар, који нам је ово питање упутио, правилно је донео пресуду о којој је горе реч, оглашавајуКи араве држаоце имања за јаче у праву и упућујући оне друге на парницу, за доказивање ирава својине заузетог имања.

ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА Г. М.... Ђ писару полицијском у В На ваша питања одговарамо вам : I. Уредбом од 28 Фебруара 1852 године, В№ 155 (зборник VI. страна 86) која је и данас у важности, прописано је: како ће се поступати са депозитима који некоме припадају па их он, на понуду власти, неће да прими; II. Највишим решењем од 1. августа 1845 године (зборник IV. страна 85) које и данас важи, прописано је: да се приватни депозити који се налазе по касама среским и државним не смеју у каси задржавати за дуже време од петнаест дана: и, III. Законом о уређењу Управе Фондова од 8 јула 1898 године прописано је : да се све готовине : среског и окружног приреза, манастирске, црквене ит.д. имају предавати Управи Фондова на руковање, * * * На питање једног полицијског писара, депозитора, одговарамо му: Дз је расписом Господина Министра Унутрашњих дела од 28 новембра 1897 године ГШ 22720, најстрожије забрањено издавати из депозитних каса а-конто досуђене бранилачке награде адвокатима, док се т'е награде Фактички и не наплате од осуђених лица. Ако би који чиновник, дротивно овоме наређењу, учинио из касе овакав привремени издатак, са њим ои се, према горњем распису, имало поступити најстрожије по закону, за неуредно вршење своје дужности.

ЕНГЛЕСКИ 0УД0КИ И ПОЛИДИЈОКИ ОБИЧАЈИ НЕ^ОЛШ^Е ЦРТИЦЕ*) Енглези са својим слободним установама не дају својим чиновницима власт, да над њима суде. У свима случајевима, криминалним или грађанско-правним, увек су поротници они, који одређују правац судске пресуде, ноји одлучују о кривици или невиности, дају за право тужиоцу или оптуженом и у случајевима у којима се ради о накнади штете, утврђују величину суме. Судија се само односи на закон и изриче пресуду.**) Ако он у своме закључку, који треба да је јасан и слободан свакога утицаја од сведока за и против, даје слободна маха своме властитом мишљењу, онда се може видети, како ће га новине сутрадан дохватити. Такав осуђеник постаје предметом општега учешћа, и појава јавнога мишљења у његову корист прибави му често одмах смањивање казне или оштету. Сећам се једног случаја, кад су четворица била осуђена на смрт. Казна тројице била је на тај начин иреобраћена непосредно у заточење, а четврти је сместа био пуштен у слободу. У Француској смо, — писац је Француз, — дали ми нашем легиону рђаво плаћених чиновника, од којих су већина, бар у унутрашњости, бивши пропали адвокати, готово неограничено пуномоћије, да суде по своме нахођењу. Ја јамчим, да једна Француска варош од 50.000 становника има више судија него цела Енглеска, укупно узевши. Нма мало земаља, у којима су демократска начела више истакнута него у Француској; али се јавно мњење не узнемирује много судским суђењима, јер се власти ни у једној земљи мање не респектују ; ну ипак зато ја не познајем ни једну земљу, где је се више боје и где јој се драговољније потчињавају. Поводом најмање сумње може чиновник на своју одговориост да нареди у сваком приватном стану преметачину или хапшење. Али се лична сигурност другаче схвата код слободних народности, на пример у Сједињеним Државама. Два. члана њиховога устава овако гласе: 1.) Неприкосновено је право сигурности, које грађани уживају у својој особи, своме стану, својим хартијама и стварима, противу неоснованих претраживања и узапћења; никаква се наредба за хапшење или преметачину не може издати без основаних, заклетвом поткрепљених закључака. 2.) Ни једно се лице не може натерати, да одговара на тужбу, ако стављање у оптуженички положај не потиче од пуноправног с.уда. И у Енглеској ће затвореник, одмах, чим чује за шта га оптужују, рећи: „То морате да докажете.® А полицијски комесар ће му одговорити: »Ви немате ништа да говорите; морам, шта више, да вам саопштим, да ће сваки поједини исказ, који можда будете учинили, служити судији као доказ противу вас. к Је ли у Француској неко оптужен, да је украо сахат, истражни судија ће му насигурно рећи: »Најбоље, што ћете моћи да учините, јесте да признате. Оптужени сте, да сте украли сахаТ ; докажите, да сте невини.® У Енглеској се обично каже оптуженоме: »Оитужени сте за крађу једнога сахата; да нисте речи проговорили, наша је ствар, да то докажемо.« Таква је, отприлике, разлика у поступку. Оптуженик се пушта и у слободу на јемство, изузимајући сасвим тешке случајеве; он излази један дан после притвора јавно пред чиновника. Ако призна, да је извршио какав преступ, судија му саветује, да своје доказе задржи за одбрану и да се представи невиним. С таквим се не чини никакво претходно саслушање и радо се гледа, кад се он сам издаје за невинога, па да се на тај начнн дође до прилике, да га независним сведоцима открију као преступника. Овде ћете, даље, свакога тренутка наићи на људе, који се сами предају суду под изговором, да су ма какво замишљено злочинство извршили; то је неки чудноват обичај, који се врло често дешава. Ако је, на пример, какво убиство остало потпуно неоткривено, с.ве бекрије уврге себи у главу, да су они учиниоци тога дела, и предају се као такви полицији. Иредузме се истрага и пусте их, разуме се, у слободу. *) Из деда Мнкса 0'Рела: <,Џон Буљ и његов оотрвски завичај.« **) Осуда се изриче само онда, ако поротници једногласно донесу своју одлуку; у противном, они се растурају и ствар се износи пред нов суд.