Полицијски гласник

214

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 27 и 28

Саслушања и испитивања врше обично адвокати, судија руководи суђења и одржава равнотежу. Оптужени седи мирно на својој оптуженичкој клупи и слуша; сведоци су они, који имају да проживе једно непријатно пб сахата и да се покају, што су се појављивали. Забрањено је, и то с правом, да се поротницима говори о ранијем начину живота оптужениковог, ако овај није оезпрекоран; боје се, да би то могло утицати на њихов суд, који имају да донесу. Ако се огласи оптужени за кривог, тек онда ступа члан полиције и објави, да је оптужеии веК више пута био кажњаван, и затим употреби судија потпуну законску оштрину. Што се тиче сведока. ту се чини све могуће, да би се показало, да се не може на њихове исказе ослонити. Постављају им се најнезгоднија питања. Тешко онима, у чијем се прошлом животу налази каква тачкица, око које се труде, да је одрже у тајности. »Јесте ли с човеком, са којим живите, законито венчани? запитали су једну жену. „Јесте ли му верни? Је ли истина, да сте се одали пијанству?« И она мора на све то да одговара. По неки се због тога разљуте, и онда нема боље шале за слушаоце. Највиђенијим члановима адвокатског сталежа допушта се ступање у судску каријеру. Судијом се у Енглеској тешко постаје, али судије имају огромну плату и не могу бити смењени, то су за њихову независност и непристрасност две подједнако важне ствари, једна као и друга. Енглез плаћа своје слуге добро, али очекује и да буде добро послужен. Кроз све промењене уставе Француске за последњих сто година остао је један стари члан, који гласи: „Државни чиновници, изузпмајући министре, могу због погрешака у служби само на основу одлуке државног савета бити позвани на одговор. к У Енглеској дохватиш полицајца, који те је увредио или те се дотакао, за јаку и предаш га стражи; сутрадан оптужиш га пред судом, и он ће бити осуђен, ако можеш своје оптуживање и да докажеш. Па ипак се он, ма да само један мали штап чинп његово свеколико наоружање: више респектује него полицајци и жандарми осталих земаља са њиховом целом ратном опремом. Овакав се случај десио недавно у Енглеској. Два полицајца на коњима водила су између себе једног човека, кога су били ухватили. Овај се опираше да с њима иде; један полицајац сјаха и веза га за седло; несрећник, не могући да иде с коњем, паде на земљу и тако је био вучен отприлике петнаест до двадесет метара. Раздражен народ заустави оба полицајца и одведе их у затвор. Они буду саслушани и осуђени на седам година робије. У колико је у Енглеској брза и одлучна кривична судска расправа, у толико је она спора и скупоцена у грађанским парницама. Један правозаступник, ма не био ни мало познат, неће метути своју власуљу*) на главу за мање од 500 динара. Саветник Краљичин (Оиееп'8 соппзеГ) тражи баснословне суме. 8оНсИог, познавалац права уопште, обавља овде посао бележников, заступнички и извршитељски, па чак и правозаступнички код полицијских судова. Његови су рачуни вештачки посао своје врсте. Ево једнога: 1.) Једно писмо од Вас примио и прочитао • дин. 4,40

2.) На исто одговорио дин. 4,40 3.) Узео Фијакер дин. 6,50 4.) У Фијакеру размишљао о Вашој ствари • • дин. 4,40 5.) Ваше примедбе саслушао дин. 4,40 6.) На њих одговорио дин. 4,40 7.) Вашега таста срео и с њиме о Вашој ствари разговарао дин. 4,40 8.) 0 једној се тачци предомислио дин. 4,40 Итд. итд...

Овде само још недостаје за претрпљени страх и за замерање већим личностима; а могли би се запитати, колико би овакав 8оНсИ;ог тражио од свога клијента за евентуално сањање о његовој ствари, јер ове ситнице од по 4,40 дин. пуне читаве стране у рачуну.

*) Судије и правозаступници носе у Енгдеској још влаеуље са. кикама, као што је био обичај пре више векова.

Енглез воли своје старе споменике, дворове, замке и стародревне обичаје. Још и дан дањи може се видети лондонски Таур исти онакав, какав је био пре стотинама година, недотакнут, са својим стражарима уношњи из XVI столећа. II народ, који разгледа своје тавнице, може сам да расуди, какве је напретке учинио род човечански! У Енглеској се веша више преступника него у свима осталим европским државама укупно узевши. Енглез не допушта никакве олакшице у кривицама за убиство; довољно је, да се докаже, да је кривац некоме намерно одузео живот, па да буде осуђен навешала; он има само једну казну за онога, који изврши убиство. у тренутку раздражености или љубоморе, као и за разбојника, који је о смрти своје жртве много раније промислио. Остане ли учинилац каквога преступа у Енглеској непознат, полиција излепи варош објавама и нуди награду од 100, 200, 500 Фуната стерлинга (12,500 динара), ценећи ирема тежини преступа, свакоме, који прокаже преступника и полицији помогне, да га ухвати и његов злочин докаже. Ово средство има често успеха, нарочито у Ирској. Потказивач, нарочито ако је и сам оптужен и издајом се својих сакриваца извуче, арргоуег од вајкада је играо важну улогу у преступничким аналима ирским. Енглези веле, да обешени не претрпе никакве болове, смрт наступи тренутно; лако је могуће, али се често и конопац кида, а више пута сам видео, — вели писац, —■ да се и џелату смути око срца; а он је при том већ тако дуго у томе вежбању, требао би дакле свој занат добро да разуме. * Да завршимо једном малом причом о вешању: Кад је године 1873. Шах персијски посетио Енглеску, хтео је да види, на који се начин извршују смртне пресуде. Праћен многобројном свитом упути се у Њугет (^елу^а^е). Веома се ту изненадио, кад је чуо, да конопац изазове смрт тренутно брзо. С тога се реши, да лично разгледа руковање вешалима у таквим приликама, те замоли тамничког директора, да. буде тако добар, па да. каквог преступника обеси у његовом присуству. Одговорише му, да, на жалост, моментано немају никаквог при руци за тај посао. Шах се већ хтеде због тога снуждити, али се присети и рече: »Ах! то не мари ништа, даћу ти ја једног из моје пратње." О томе се после у Лондону дуго говорило и смејало. Ј. У. —

ПОЛИЦИЈА НАДМУДРИ1А ПОЛИЦИЈУ — Мах ТгаизП Познато је да је нрво царство било дело једног од највећих авантуриста, па и творац његов, велики Наполеон, готово целог свога века имао је посла са људима таквог калибра, који су често његово стрпљење постављали на тешку пробу. Частољубиви колос са челичним нервима, који је само пет часова спавао, непрекидно је био у послу, и оно мало слободнога времена, што му је преостајало, употребљавао је за одмерене и кратке аудијенције. Једнога дана године 1805, када је посвршавао на брзу руку текући посао, имао је да ирими неке у аудијенцију. Три човека очекиваху у великој дворници у Тиљеријама на миг маршала., који их је требао спровести до кабинета за примање великога цара. Али цар, мора да је још једнако био у великом послу јер су ордонанси непрекидно долазили и одлазили, а маршал двора још се никако није дао видети, и ако је сказаљка на великом часовнику показивала да је десети час давно прошао, које је време било одређено за аудијенције. Сва три молиоца нису имали једно с другим ничег заједничког до ли само то што су им се презимена почињала једним истим словом, јер се први, Тиролац по рођењу, звао Карло Фоголари; други, Американац, звао се Роберт Фултон*), а трећи, Фрацуз звао се Жан Фен. Могло је се сваком од њих, тако рећи по носу познати порекло и одакле је. Докле је Фоголари нестрпљиво корачао тамо амо по сали, Фултон је по-

*) Проналазач пароброда. прим. Ур.