Полицијски гласник

БРОЈ 27 и 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

215 •/

сматрао модел, који је са собом носио, а Фен је опет бележио нешто у страну. На један пут се врата отворише и на прагу се појави маршал Наполеонова двора, који позва сињор Фоголари, да за њим пође. Цар је седео за својим писаћим столом и када се Фоголари појави промерп га он од главе до пете, па онда рече достојанствено : — Ви сте Италијан ? — Да!... Вели... — Говорите на вашем матерњем језику, који је и мој. Али, само, кратко! — Сире, — отпоче молилац у неколико тремиран први.м утиском, •— ја сам провео више година као трговац у Инђији, и тамо, у близини Храма Џагернаутског имао прилике да видим тако зване свете крокодиле. Ја сам убеђен да се крокодили могу издресирати за ^јахање! — Али, шта ми вреди то ваше чудно убеђење ? — Више, него што ваше величанство може и замислити. — Како?... — Неколико коњнчких пукова, који би на крокодилима прејахали канал Ла-Манш, били би у стању да омрзнуту Бнглеску за тренут ока освоје. — Господине, — рећи ће за тим Наполеон а лак му осмејак зангра на фино исеченим уснама, — ако сте ви у стању да и крокодила дресирате за јахање, можда ћу се онда и заинтересовати за вашу идеју! Па затпм јасним покретом руке даде знак, да је аудијенција свршена. На скоро се поново отворише врата и у кабтшет уће сада Роберт Фултон држећи у руци и свој модел. — Говорите ли Француски... или да зовнем тумача? — Није потребно сире. Ја сам Американац, али у Канади у Монтреалу научио сам поред градње разних машинерија и уобичајени Француски језик. Дошао сам, ваше величанство, да вам један важан проналазак покажем... То је брод који тера иара, и коме више не може ни бура ни ветар да досаде. Цар устаде нестрпљиво. — Са том машином коју тера пара, моћиће врло лако Фрарцуска Марина освојити Енглеску. — И ви мн долазите с предлогом да освојимо Енглеску. Ова будала која је мало час изашла препоручила ми је, да узмем кро.кодиле, а ви бисте по свој прилици хтели да на моје ратне бродове упрегнем кцтове. •— Величанство, мој је проналазак и ако у моделу остварљив. Мени Фале само срества да га и остварим. Само из тога разлога ја сам предузео овај велики пут из Филаделфије за Париз... — Кам' срећа да сте се поштедили. Ја немам новаца за којекакве лудорије! — Зар ми неће ваше величанство допустити, да вам модел објасним ? — Немам времена за то. — Величанство ће се можда доцније кајати, што је одбило овај проналазак! — Још једну реч и ја ћу вас послати у лудницу! Американац је изашао, јер је аудијенција била свршена, и свој проналазак доцније и остварио; а Наполеон се доцније јако кајао, што није овај проналазак употребио за своје цељи, али је било већ — доцкан. Али и ако су ова два молиоца тако зло прошла трећи је на послетку нашао одјека, и ако га је Наполеон у први мах непријатно као и његова два претходника дочекао. — Ви сте Француз, — отпоче цар, — али немојте као и сви Французи да дате језику на вољу, већ ми у кратко реците шта вас је к мени довело? — Величанство, ја сам пронашао срество да Бнглеску уништимо. — Зар опет?... Та зар се цео свет зарекао да једнако мисли, како да се Енглеска освоји? — Ја не мислим на осватање Бнглеске, већ... — Већ ? — Већ на уништење њеног кредита. — Како?... Којим средствима? — ФалзиФиковањем огромног броја њених банкнота.

•— Тхе, на то до данас још нисам помишљао. А јесте на чисто и са средствима како да ту идеју остварнте ? — Јесам величанство, овај меморијал садржи све принципе мога плана. —■ Добро, дајте ми га; ја ћу га поверити стручњацима да га проуче. Али је то проучавање прнлично дуго трајало, јер овај ФалзиФикаторски план честитог господпна Жана Фена би тек године 1812 остварен. Разуме се да је остварење овога тајна била »свјатаја свјатих" за све. Ради тога основана је нарочита полиција која је имала да пази на раденике. Сам атеље налазио је се на булевару Монпарнаском и дубока тајанственост обвијаше целу кућу. Раденици су у њој и спавали и нису се смели ни куд маћи нити с киме долазити у додир. Сем тога и нарочита полиција чувала је непрекидно све излазе и улазе. Ну поред свега тога треба знати, да је у Паризу у то доба било неколико полиција која је једна на другу пазила. Остављајући муниципијалну и државну полицију, које су биле обе униФормисане, на страну, било јејош тројаке полиције: Наполеонова тајна полиција, која је пазила на фушеову тајну полицију. а ова опет на све, па и на онај одељак који је пазио на ФалзиФикаторе. Али овај одељак тајне полиције који је пазио на ФалзиФикаторе поред све опрезности није био приметио од неколико дана на овамо једног човека, који је аргусовим очима све осмотрио. И једне бурне ноћи испадоше на један пут врата и директор штампарије, исти господин Шан Фен, који је и предложио Наполеону ову идеју о ФалзиФиковању, би ухапшен као и свп његови раденици. Овај лукаво извршени препад била је извршпла Фушеова тајна полицмја, којом је управљао један инспектор коме је лукавством и издржљивошћу најпосле испало за руком, да открије тајну. II не слутећи под каквом високом протекцијом ово мрачно предузеће просперише, надао је се, јадник, на сјајан аванзман овим ловом — ну, његова и сувише жустра преданост послу избацнла га је на улицу и на послетку је н службу изгубио, као што је обично свугде. До душе званично ФалзиФиковање Енглеских банкнота овим је догађајем за неко време прекинуто, али не сасвим, јер је Наполеон после неколико месеци преместио атеље и штампарију у један од својих царских дворова, где полиција није могла полицију да надмудри. По паду Наполеоновом престала је и ова Фабрика банкнота лажних, и тек после педесет година јавност је случајно дознала о овом догађају, када је нађена једна стара Фасцикула у чијем је свежњу мирно почивао меморијал честитог господина Жана Фена!

БЕДНА АНА СЛШКА ИЗ БЕРЛ.ИНС^ОГ ^ИВОТА од Артура Цапа Ана Бергер била је свежа, лепа девојка од осамнаест година. Отац јој је умро пре годину дана, и оставио је њу и матер без икаквих средстава за живот. Стара је жена била болешљива и слаба. те је сва брига за насушни хлеб пала на Анина младалачка плећа. Ана је била висока, стасита и окретна, те је томе имала да захвали, да је убрзо била примљена у једну велику трговину. Плата, коју је ту имала, таман је дозезала за издржање матере и кћери. Тако је живело њих двоје са тим скромним средствима срећно и задовољно, док се на један пут тај њихов срећан живот не прекрати озбиљном болешћу матере. Првих је дана Ана остала код куће, да најсрдачније чува драгу болесницу. Али одмах јој из трговине поручише, да ће јој место бити уступљено другој девојци, ако се она не врати. И тако Ана мораде узети код болесне матере стручну чуварицу, ма да је знала, да се ова ни приближно неће бринути за њену матер, као она. Недеља дана прође, како је мати болесна и дође дан исплате. Ана је примила у трговини своју зараду, и дошла је