Полицијски гласник

216

ПОЛИЦИЈСКИ

ГЛАСНИК

БРОЈ 27 и 28

кући да исплати болничарку. Ова је тражила за свој труд таман толико, колико је Ана зарадила за целу недељу. А где с.у.средства за живот, где тек за лекове? Сви накити, које је чувала још из детињства, одоше код зајмодавца. Али то неколико марака што је за њих добила, једва је достигло за пола недеље. Једнога вечера тако, стајала је Ана с узбуђетшм срцем пред вратима приватне канцеларије свога ше®а, која је била изван трговине. Пошто је неколико пута закуцала на врата, тек се после чу иромукло: »Унутра!« Господин Штајн, човек у почетку педесетих година, јако меснатих образа, малих очију и дебелих усана, седео је за својим писаћим столом и нешто је писао. Ана стаде зачуђена сјајем намештаја у канцеларији. ШеФ се најзад остави свога писања и диже главу, погледавши Ану, а на уснама му се указа подругљив осмех. Позове Ану да приђе ближе и запита је за њене жеље. Ана исприча своју молбу, да јој у овој грдној несрећи он помогне, и да јој даде тридесет марака аконто њене зараде, па ће она то у извесним роковима, кад јој мати буце здрава отплаћивати од своје зараде. Трговчеве мале очи засветлеше као муња када је почела говорити ова млада девојка. Његови погледи прелетеше лако по њеноме витоме, пуноме, младалачки свежем стасу, који је пред њим стајао, а дебеле му се усне скупише, као да срчу какав драгоцен напитак. Ана спусти срамежљиво очи и чекаше тешко узбуђена на одлуку свога принципала, од које је можда зависио живот њене матере. Господин Штајн није говорио ништа, само брзо нагшса неколико речи на парчету хартије ,и даде хартију Ани. Она брзо прочита са хартије: то је била упутница на педесет марака. Хтела је већ да падне на колена и да му љуби руке, такав је осећај превелике захвалности обузе. ШеФ јој пријатељски помилова зацрвенеле образе. »Добро је, лепо моје дете, <( рече он. в И немој се стидети да опет дођеш, кад ти нестане новаца! (( Болест се јако продуљила. То је било младој девојци у толико теже, што је морала опет да употребљава доброту свога шеФа, јер болничарку није могла да отпусти, а скупи су се лекови морали понова узимати. И овога је пута господин Штајн био пријатељ и одмах је био готов, да јој укаже помоћ. Пошто јој је дао нову упутницу — овога пута на тридесет марака — приђе јој са свим близу, метне своју меснату, велику руку на њено раме и спусти је полако око паса. »Дивна биста!" промрмља он. Ана је сва дрхтала од његова додира и једна јој суза кану од унутрашњег узбуђења. Али није смела ни једном речи, нити каквим покретом да се противи. Срећом је сада пусти господин Штајн, те је готово летећи могла да се пожури кући својој, па да се прво добро исплаче, пре но што изађе мајци на очи. Сутра дан је већ много мирније разлишљала о јучерањем понашању свога принципала. Сећала се и речи, које јој је говорио. Она није имала зањ друге важности, већ као леп модел за трговину. А разлог његове доброте ирема њој ? Њега је било лако наћи. Могао је рећи ко шта хоће, али ипак је она била код публике у трговине омиљенија него ли иједна њена другарица. ШеФ је хтео да је обавеже, да остане у његовој радњи, то је био његов трговачки интерес. Већ кроз неколико дана једва је и мислила на онај догађај, који је у почетку изазивао у ње осећај срама. К томе се још и здравље њене матере, на њену иревелику радост окрете на боље. Ма да је до потпунога опорављења била потребна још која недеља, ипак је нестало сваке опасности и болесница је била на путу опорављења. Две недеље доцније устаде болесница први пут из постеље, те је Ана могла већ да мисли на отпуштање болничарке. Ова је имала да прими за једну недељу награду, али уз то дође и рачун од лекара, који је такође морао бити изравнат. Ал и пилећа чорба, компот, вино, — све је то коштало новаца, а лекар их је препоручио као средства за окрепљење болеснице. Ана се реши невољом нагнана, да још један пут, пос-ледњи пут још, апелује на доброту свога принципала. Последњи зајам од четрдесет марака биће јој довољан; а од идуће недеље, она

ће сваки пут по неколико марака одвајати од своје зараде, да се одужи. Када је изнела своју жељу шеФу у његовој приватној канцеларији, нагласивши »последњи пут к , устаде он са свога места од писаћега стола и примора младу девојку, да седне на мекани диван. Он је имао нешто да говори с њом, да јој нешто предложи. Са неким страховитим осећањем следова она његовоме позиву, а за тим седе и он крај ње. Очи су јој биле спуштене на доле, и грозничаво је очекивала, да је шеФ ослови, и не видећи тако, каквим је изразом тријумфа, пожуде и дивљења гледао он у њу. »Госпођице Бергер®, поче најзад принципал промуклим својим гласом, »надам се, да ћете бити толико паметни, колико сте лепи, и да се нећете бескорисно одупирати моме захтеву. Ви познајете Берлински живот: непрекидни лов за добити и уживањем, те вас неће уплашити ово што ћу вам рећи (< . Ту направи говорник паузу. Млада је девојка још непрестано гледала у земљу, а само јој је у унутрашњости њеној владало мучно раздражење. Чему је то водило ? Шта ће он захтевати од ње ? Пре но што је трговац продужио прекинути говор, приљуби се уз њу и метну јој своју тешку руку на раме. Она задрхта при томе додиру, али се не усуди да се ослободи његове руке, која јој је падала као парче усијана гвожђа. »Ви ћете се већ исами®, продужи господин Штајн, »ваљда сетити, за што сам вам ја онако без речи дао она два зајма. Зар не? (< Млада га девојка погледа уплашено и зачуђено. »За то, што сте знали за моју несрећу и што имате добро срце <( , одговори она. „Та у свету има толико несрећа", одговори господин Штајн хладно. » М ој позив није, да их ја блажим. То је општински посао, а и добротворних друштава. А што се тиче срца, о њему не треба говорити, кад се тиче ствари трговачких. <( Преплашена је девојка укочено гледала у његово лице. Његове су јој речи звониле тако страно, тако загонетно. »Да бисте ме обавезали да останем у вашој трговини®, рече она после дужег размишљања. »Ваш сопствени интерес везује вас за моју трговину", одговори трговац. »Ви знате, да сте код мене за доста незнатан рад имали добру пдату, па ваљда и нисте могли друкчије мислити, већ да што дуже останете на своме месту. Сопствени вас је интерес гонио, да на моје задовољство вршите своју дужност". (Свршиће ое)

ЧЕЛКАШ — Максим Горки (наставак) — Н... не! — промуца Гаврила, упињући се свом снагом да ради, груди надимље као мехове, а руке му као челичне опруге. Ознојио се сав, али не мари. Ове ноћи претрпео је двапут ужасан страх, па стрепи да не буде и трећи пут, само једно жели: што пре да сврши овај проклети посао, да стане на суву земљу, и да оде од овог човека, докле га није убио или послао у затвор. Науми да с њиме не говори ниочем, да му не противуречи, да ради све што му он заповеди, и ако га послужи срећа да с њиме мирно раскрсти сутра ће благодарити св. Николи чудотворцу... Из груди му само што не полети страсна молитва... Али он се уздржава, брекће као парни котао, ћути, и испод ока погледа на Челкаша. А он, сув, дугачак, погнут унапред, налик тици спремној да полети, упро поглед у тмину и оштро мотри у напред својим јастребовим очима, једном руком чврсто држи држак од крме, а другом чупка свој брк, који подрхтаваше од осмејака што му сваки час развлаче танке усне. Челкаш је задовољан својим успехом, собом и овим младићем, који се тако јако од њега преплашио и постао му као роб. Унапред је сладио ваљано весеље што га сутрадан чека, а сад ужива у својој сили и власти над овим младим, свежим момчетом. Гледа како се овај пашти, па му га беше жао, и хтеде да га охрабри. — Еј ! — осмејкујући се проговори он лагано. — Шта, добро си се уплашио, а?