Полицијски гласник

ВРОЈ 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

241

Он је њу опазио још кад је ушао у стан, али је миолио, да је жена или каква рођака или пак љубазница несрећникова. С обзиром на њено очајање говорио је био полако. Али ако је убијени јуче први пут стугшо у ову кућу, онда она није стајала ни у каквом ближем односу према њему, те се према томе није могло тако лако наћи ни објашњење за њен бол и њену утученост. Он се, дакле, обрати Берти Моклер; а како је изгледало да га она не види, дотаче се њезиних рамена. Она се престрави, окрете главу и погледа га укочено. — Принуђен сам, госпођице, — рече комесар нежно, да вам ставим неколико питања, и молим вас, да ми одговорите. Ја сам полицијСки комесар. — Ах! оте се њеним устима. Изгледало је, као да је тај назив будио у њој успомене или оживљавао њену моћ мишљења, јер се она брзо подигла и чекала. — Мени су потребна нека обавештења, — настави комесар, — о зЛочину, који је извршен у овој соби, можда пред вашим очима.. Како се зове особа, што лежи тамо испружена? — Ја не знам, рече она. — Вп не знате ? Зар примате посете и таквих особа, чија вам имена нису позната? Она је одговарала промукло, као да су јој грчеви стезали гркљан — али без запињања, не мучећи се много с речима, пре са нервозном пренадраженошћу, али јасно и одређено, да се човек морао чудити, кад помисли на одоуство духа, у којем се она још пре неколико минута налазила. — Било је око девет сахати с вечера, кад је зазвонило. Отворила сам. Неко се представио и хтео са мном да говори. Ја сам мислила, да је нозоришни агенат или директор из провинције; — јер се старам да нађем ангажман. На то сам онога господина одвела у моју собу. Он се посадио тамо у наслоњачу... и онда... Она прекиде. Било је, као да је грч опет спопао, као да је хтела да ћути, не могући да издржи ћутање. Па? молим, даље ! рече полицијски комесар, посматрајући је оштрије. — Онда... и... онда, — отпоче она опет, пошто је од једног последњег грчевитог напада готово била савладана, — онда не знам, шта се са мном десило, каква ми је мисао пролетела кроз главу; али сам обишла иза столице, на којој је он седео, као да сам хтела да одем вратима и да се закључам... затим... сам дохватила некакав мач... пришла сам томе човеку и... пробола сам га. — Шта? Ви? Ви... сте убица? изненади се полицијски комесар. — Да! ја сам убица! ја! ионављала је она епергично, као да јој до тога Нарочито стало, да утврди веровање у њено злочинство. — Тако без икаквог повода не убија се човек, кога не познајемо! Шта вас је гонило, да га прободете ? — Нисам могла друкчије. Нешто ме је дражило да то учиним, и то дражење је било у мени јаче од разума. Комесар је прво погледа зачуђеио, као да има посла са душевно оболелом особом ; а затим рече : — Та ви сте морали начинити прво план! Како сте дошли до овога мача? Откуда вам он ? Је ли то била ваша својина? Да ли се увек налазио овде у салону ? — Не! нисам га овде гшкад видела. Кад сам зашла за столицу, отклопила сам кутију, што је сад тамо на столу... некакав се предмет унутра засијао... оружје... је сам зграбила и... ударила... ударила... Моклер паде уназад на столицу, на којој је малочас седела; али је све чинило такав утисак, као да су јој ужасна признања прибавила олакшање; њене притиснуте груди дахнуше слободније; образи јој се поново обојише; поглед јој изгубио укоченост. Исто тако је изгледало као да ју је њена околина стала поново занимати, управо онако, као што се дешава с неким, који се после дуга сна враћа у стварност. — Ја нисам ту девојку, — рече лекар полако комесару, — губио из очију, док сте се ви с њоме занимали и не верујем, да је при чистој свести... али сасвим насигурно се не находи у потпуној власти својих душевних моћи. — И ја сам у први мах исто тако мислио, — одговори комесар, — али њени су одговори тако јасни, тако тачни... и какав би је разлог руководио, да се сама окривљује за такво

дело?... Истражни ће судија, — додаде — расветлити ту тајну; а ја се морам постарати, да констатујем личност убијенога. Он претури све по оделу покојниковом у нади, да ће нешто наћи, што би могло прибавити обавештења. У први мах не нађе ништа, иити новчапик, нити бележницу нити, уопште, ма парче хартије. Али кад је још једном завукао руку у прслук, извуче једно изгужвано писмо, које се налазило у оцепљеном завоју. На завоју је стајало: „Господину Шарлу де Живреју, предати у његовој кући. Парк Монсо« — Шарл де Живреј, понови комесар, — мени се чини, господине докторе, обрати се он лекару, да ми ово име није непознато. — Одиста не, одговори овај, — господин де Живреј се оженио јединицом ћерком великога индустријалца Лораптеја, онога десетоструког милиунара, који је умро пре неколико недеља. — То би онда, дакле, било име убијеног човека, узе опет реч комесар, — судећи бар по адреси у његовоме џепу нађенога писма.... И он разви писмо : „Поштовани господине!« стаде комесар читати. „Веле, да сте исто тако добри и племенити, као што сте и богаги... Немојте се чудити што се у моме ужасном положају, који ме спречава да излазим и радим, вама обраћам! Ако би хтели да будете тако добри, да ме посетите, ја бих вам исповедила своје јаде и открила патње своје — ах? а ви — ви би се сигурно сажалили на мене, па би ми помогли! Ја ћу од данас свако вече на вас чекати, као што се чека на свога искупитеља. Са пуно преданости ваша Берта Моклер; Ри Бланш Бр... Кад је комесар прочитао писмо, ириђе опет госпођици Моклеровој. — Ви тврдите да не познајете своју жртву? упита је без околишења, а ипак сте му писали ? Ја? писала? томе човеку? Не! никада! — Али ово је ваш рукопис? упита је, показујући јој иисмо. Она погледа хартију и одговори: — Да! то јесте мој рукопис... и моја хартија... и мој потпис... — Па ето видите! и опет хоћете да одричете? — Кунем вам се, господине, — рече она свечано —■ ја не могу да се сетим, да сам написала то писмо. — Али оно је ваше, јер ви признајете свој рукоиис... А оно, што стоји у писму, је ли истина? Дрхћући целим телом, прочитала је писмо и рече: — Оно садржи понешто, што је истинито; али и гаквих ствари, које не постоје. Ја јесам у невољи, сама сам у животу, — али нисам болесна. Могу да радим, могу да излазим... па онда — ја нисам никога молила за помоћ... Навикнут на лаж и притворство, полицијски комесар није знао шта да мисли у овом случају и како да се овде понаша: девојка се са много мање енергије бранила, него што је сама себе оптуживала; поглед њених очију био је јасан, провидан, њен глас природан; тон, којим је говорила, издавао је само отвореност. Али једно ново огкриће порушило је добар утисак, који је на њега учинила девојка. Полицијски инспектор приђе му, одведе га на страну и рече: — Господине комесару, ја сам претражио стан, нарочито спаваћу собу. Један ми је јастук изгледао сумњив. На једноме је ћошку био шав распаран; разгледао сам јастук и нашао сам у дерју овај новчаник. И он предаде комесару мали, елегантан портфељ од јухта. Комесар извуче једну гомилу банака и неколико посетница, на којима је било име господина Живреја. — То даје овом догађају сасвим други изглед, шаггну он, приђе Берти Моклер и изнесе јој пред очи новчаник. — Овај вам је портфељчић познат? упита. — Не, одговира она, пошто га је огледала, — нисам га никад видела. — Одиста? Па ииак је овога тренутка нађеи у вашем јастуку.