Полицијски гласник

БРОЈ 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

•г 259

— Онда ми пресуда оотаје у толико непојмљивија, мишљаше барон Роберт. —• Такав надимак, као што је једне госпођице Алфонз , који је поротницима насигурно био познат, требао је пре да одведе блажој осуди. — Како то ? — Јер девојка доброга васпитања, какво се Моклеровој не може одрећи, мора да буде морално поремећена и разум јој не може бити прибран, дакле, као што ви рекосте, није урачунљива, чим такав надимак с правом носи. — Да вам ове речи не изазивају почем чуђење ? — Из ваших уста на сваки начин, господине бароне — Молим, зашто? — У колико ја знам, ви сте са господином де Живрејом стајали у блиским одчосима. — Још више; јер сам господина де Шивреја волео као рођена сина. — А изгледа да жалите, што је његова смрт освећена. — Свакојако, али само зато, што освета није погодила правога кривца; јер ова неурачунљива Моклер мора да има сукривца, који је више него урачунљив... Ви на то ћутите? Зар не делите ово мишљење ? А у своме сте га говору ватрено истицали ! — Јуче сам ја, како сам вас већ уверавао, испунио своју дужност, како сам најбоље умео. — Онда вам се клањам! Ваша речитост ме је убедила да Берта Моклер има сукривца... — Који, и поред свега трагања није пронађен, — Али који се можда још може наћи. — Да нећете да га тражите ? — Нећу; стало би ме можда узалудног труда; али се уздам у случај; ја верујем у случај, који ми је у мојем пустоловном животу често чинио чудновате услуге! И ако ми помогне у овом случају, доведе ли ми у руке ниткова, који је убио мога штићеника, онда ћу га сам казнити. То ми је поузданије. Он устаде, поклони се и изађе из собе. * * * Противно својим обичајима, остаде бароп Роберт де Верније у Паризу; али га његови пријатељи нису виђали, ниги чланови академије наука, нити они географскога друштва. Он се посветио искључиво госпођи Лаури де Шивреј. Будућност младе жене спремала му је озбиљне бриге, иошто је остала у животу сама, без оца и мајке, без мужа и детета. Од те усамљености хватао га је страх, па ипак се није усуђивао рећи јој, да се у таким животним приликама не сме остати удовицом, него је најбоље што пре се удати. С једне стране изгледало му је још рано, да о томе са њоме говори; с друге пак стране хтео јој је одстранити људе, који су према њој осећали интересовање само као према богатој наследници; та она је познавала живот управо толико, колико ни мало, пошто никад није била самостална, него је била вођена прво својим оцем, па онда мужем. Зар се, дакле, не би нашла изложена разполиким опасностима, кад би се одлучила, да се опет уда? Једнога вечера, кад је барон Роберт, после јела, поред ње седео и дивио се савршеној чистоти линија на њеноме лицу, очима провиднога плаветнила и наивности, којој равне нема; дивио се дугој, плавој коси, која је била и сувише бујна, да би могла стати под удовичку кагшцу, дивио се под црном хаљином, у пркос њеног првог брака, још увек девичанским грудима; кад је она љубко и духовито по што-шта причала из живота њенога оца и њенога мужа, причала онаким језиком, каквим се у цркви говори, причала гласом тако мелодичким и ритмичним, да је изгледало као да се чује певање духовне песме какве, остао је он до после поноћи код ње, те је слушао и гледао. Кад је дошао кући, за његове очи не беше сна; мислио је само на њу. „Можда би било најмудрије«, говорио је у себи, »успомену на њенога оца и њенога мужа тиме освештати, што бих се сам потрудио око те удовице, којој је заштита тако потребна! Наука ме се може, најзад, лашке одрећи! Кад је био заспао, сањао је, да се оженио њоме, а кад се пробудио, стајао му је тај сан тако живо пред очима, да се готово уплашио. Да се ожени удовицом човека, којега је сматрао за сина! У његовим годинама, да се ожени женом од

двадесет година! Какве ли је само мисли могао имати преко дана, па да ноћу сања о таквим лудоријама? Не носећи се даље тим мислима, он устаде, седе за, писаћи сто и написа госпођи де Шивреј ове редове : »Писмо, које сам баш сада примио, приморава ме, да одмах отпутујем, тако да ми не остаје чак ни времена, да се опростим с вама. Али ако зажелите од мене савета или помоћи какве, ја ћу се, ма како био удаљен, на први знак с ваше стране одмах вратити.« Онда зазвони Курјеу, који је био његов пратилац на свима путовањима. — Ми ћемо отпутовати, рече кратко — за један сахат... Лијонска станица. —. Летња или зимска гардероба? — Летња гардероба... за Индију. — Врло добро, господине бароне. VII. Десет милијуна у готову, односно у земљама и непокретиом имању; сироче од двадесет година, удовица, лепа, стасита, отмена, интелигентна, сјајнога васпитања, — одиста диван залогај за племиће, које су упропастили претци или коцка и који су у свако доба спремни, да уситне име и титулу; за. многе »из друштва искључене«, који, до душе, не располажу никаквом племићском дипломом, али не презају ни од чега, ни од скандала ни од завођења; најзад за многе »заводе за удадбу и женидбу", који чине једну он најружнијих установа париских! Овим хијенама су, у крајњем случају, сва средства добра, да би уловили дивљач, чији су траг нањушили, да нађу пут ка наследници, која треба да падне у клопку... Писма за писмима јој се пишу; на њу се чине јуриши молбама, изазивањима, претњама; ни корака не сме учинити из куће, а да је ма која од тих креатура не нресретне. Њима није стало ни до обмане, ни до преваре, нити пак до лажнога имана, само да прибаве себи приступа. Госпођа Лаура де Шивреј страдала је целе зиме од таква гоњења. Кад је дошло лето, предузе она, да им се склони с пута на тај начин, што ће напустити свој париски стан и утећи у какво склонито местанце, где је хтела да живи тако скромно и повучено, да нико у њој не наслути богату особу. Као најзгодније склониште, одакле би у исто време уживала и поље и море, изабрала је околину Сен-Валери-сир-Сом, где је имала кућу с вртом, што је господин Лоренти купио у доба, кад се почео богатити. Лаура је Овде становала као мала девојка са својим оцем, а то је био за њу један разлог више, да се тамо и сад склони. У јуну се прасели у Сен-Валери у пратњи двоје млађих и своје пратилице, госпође Дипи, жене од својих четрдесет година, коју је примила по бароновом савету. На ћутање ове три особе мислила је да сме рачунати, те је живила непозната у својој кући, што је лежала на узвишењу ван села, под својим девојачким именом, које је за време опет узела. (Наставиће се).

ТРАЖИ ОЕ, Марију, жеиу Младена Јовановића, циганина — џамбаса, родом из Књажевца, окривљену због преваре, тражи начелство округа пиротског актом Бр. 5394. Пронађену треба стражарно спровести поменутом начелству, или управи града Београда с позивом на акт Бр. 22064. Симу Грандића, бив. учитеља, родом из Босне, који има 30 година а високог је стаса и црномањаст, тражи кварт врачарски управе града Београда актом Бр. 10897. Пронађеног треба спровести поменутом кварту, или управи гр. Београда с позивом на акт Бр. 21103. Мдадена Зекића, родом из Ваљева, окривљевог за крађу, тражи начелство округа ваљевског актом Бр. 21854. Пронађеног треба стражарно спровести поменутом начелсву, или управи града Београда с позивом на акт Бр. 21854.