Полицијски гласник

258

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 33

бриканта! Као да би се могло узети, да би господину де Живреју, милиунару личило, да тако незнатан предмет купује непосредно од Фабриканта !... За овај мах се добија извештај — од Фабриканта ! — „Новчаник је од мене купљен!« — Коме сте га продали? Једном мени непознатом господину, који нити је трговачки путник нити препродавац — и због тога ми је баш и пао у очи. — „Присетите га се! Опишите нам, како је изгледао!" Фабрикант га описује — и његово се описивање не слаже са господином де ЗКиврејем!... Пре ће бити — и каква заблуда! — Да је то био онај непронађени позоришни агент, такозвани Бријар, чије су се посете код Берте Моклер тако потанко претресале и који је на један сахат пред злочинством био код ње. »За мене је, — заврши бранилац своју беседу, — он једини прави кривац — онај, који је убиство подстакао, па можда и извршио. Али моја клијенткиња тврди: »Ја сам извршила удар и немам сукриваца«. Па откада је то обичај, да се једино и само на основу исказа оптуженога доноси пресуда ? Праведно правосуђе само Ке га толико узети у проматрање, у колико се слаже са материјалним доказом, који оптужење мора да прибави. А је ли оптужење дало такве доказе? Ја велим: није! Оруђе злочинства: нож? Он није био својина Берте Моклерове. Новчаник? Он није никад прииадао господину де Живреју. Десет хиљада Франака није? Није ничим доказано да их је и при себи носио. Из његових рачунских прилога из његових, књига о издавању није се могло ништа утврдити о издатку те суме! Нашлу су убици поред жртве, и то је довољно. И за мене је то довољно, али у другом смислу: да осведочим њезину невиност! Та сваки кривац покуша да се спасе, само ако је злочинство извршио". И поред оваке одбране поротии је суд, после тако дугог саветовања, да се већ могло надати, да Ке следовати ослобођење — огласио Берту Моклерову кривом за убиство и крађу, али јој је признао олакшавне околности. На основу одлуке поротничке буде Берта Моклерова осуђена на доживотну робију. VI. Госпођа Лаура де Живреј жалила је искрено за своијм мужем. Она се, до душе, као што тврде неки људи из њене најближе околине, није удала из љубави, него из послушности према обожаваноме оцу. А можда и из очајања због тога, што није могла добити човека, кога је управо љубила. Ну често се дешава, да такав јарам није онако тежак, као што се мислило. Бива можда још и то, али ретко, да је прва љубав у исто време и последња, једина љубав и да се у срцу за цео живот тако учврсти, да је ништа не може одатле ишчупати. Г1о катшто се верује, да је изумрла, тако уме она да се притаји. Ко је у срцу носи, честита себи за своју победу. Онда се наједанпут поново ускомеша, избије из површину као на само упола угашеног пожара и брзо израсте до дивљег пламена. У коме се случају сад налазила госпођа де Живреј ? Јамачно у првом. Тако је бар она мислила. Њена детиња послушност није јој задала много јада, јер је господин де Живреј био ирема њој пун такта и нежности; његово племенито срце, његова висока интелегенција, морали су је задобити за љега; како га је могла не љубити, кад се он старао да јој прибави толико среће и блаженства? Господин Лоренти имао је потпуно право, кад је рекао својој кћери: »Ја старим; тешки послови су ме руинисали; можда нисам више у стању, да још дуго над тобом бдим. Веруј ми, дете, били су озбиљни разлози, који су ме натерали, да се успротивим твојој удадби за Луја Шасена. Питање о новцу није ту ни за тренутак играло ни најмању улогу. Ти си моја јединица; ја ти остављам велико имање и мало питам за то, да ли ће твој муж принети два-три милиуна или не. Али ти треба да се удаш за човека од части, а не' за мога помоћника, писара, који је моје велико поверење, моје гостопримство, моје преоптерећење пословима на то употребио, да младој девојци, богатој наследници заврне мозак. — ,>Па он није крив, што сам ја богата«, помислићеш ти; »кад бих била сирота, он ме не би мање љубио*. — Ту се вараш, и ја имам основаног разлога, да у то верујем. На што да ти их казујем! Зашто да ти илузије сасвим разорим ? Можеш сасвим мирно уобразити, да сам неправедан према томе младићу, али нека моја заблуда остане, а ти ми учини радост, да смем изабрати човека,

о коме сам убеђен, да ће те учинити срећном... Ти погађаш, да говорим о господину де Живреју; ти га познајсш одавно и јамачно би га љубила, да га онај други није претекао. Али ћеш га заволети ! Ти ћеш рећи — хоћу — као што желим, као што те молим; а кад те будем морао овде на земљи оставити, учинићу онда то са више мира и поуздања, јер ћу моћи са собом да понесем убеђење, да сам твој живот упутио мирним стазама"Овај толико жељени брак буде склопљен, а неколико месеци после тога умре господин Лоренти, ни издалека не слутећи, да ће његова кћи ускоро остати удовица. На срећу она није као удовица била сасвим остављена сама себи; јер је имала пријатеља, Роберта де Верниа, који је У друштву био познат као »Барон Роберт". Као кум, а доцније и старатељ Живреј, чији је брак иоглавито било његово дело, јер је он заслуге и врлине младога човека изнео господину Лорентију у правој боји — морао је љубав и наклоност, коју је неговао према њеном оцу и њеном мужу, да пренесе делом на сироче и удовицу. Само што је код барона Роберга могла да наступи опасност, да се између особа, за које се он интересује, и њега лако испречи читав један свет; јер је он био готово увек на путовању од једнога дела света Другоме и вазда се само неколико дана задржавао у Паризу. Овај је цигански живот долазио поступно у сукоб са његовом старошћу, јер је педесету одавно био прекорачио ; али није хтео ништа да зна за промене, пошто није никада живио другим животом. — в Ја ћу умрети једном на широкоме мору, с< говорио би он, „или у жељезничким колима или... у ваздушној лопти, ако се још дође до лопте, којом ће се моћи управљати, чиме се, уосталом, и сам занимам.® Вест о смрти његовог милог кумчета, господина Живреја, доспела је до њега тек у Панами, где је радио заједно с Лесепсом, и ако само као дилетант и главни удеоничар предузећа, који је у свако доба био готов да упише нове акције. Велики је био бол, који му је овај глас изазвао; јер се он већ био сасвим уживео у мисао, да у Шарлу де Живреју гледа рођенога сина и сад је само на једно мислио: да тога сина својега уображења ! освети. Али кад је дошао у Француску, правда је већ била дограбила особу, која је важила као убица, и за први мах му је само остало, да сачека исход суђења. Дан после главног прегреса иотражи он браниоца оптужене и упита, кад је стајао у соби код господина Н..., без икаква увода: — Јесте ли ви одиста убеђени о садржини говора, који сте јуче држали пред поротним судом? — Ја сам држао бранилачку беседу, како се она од стране браниоца мора држати у оваком случају. — И кад се не верује у невиност оптуженога? — Онда у толико више! јер и поротници не верују, па им се тиме отежава њихов задатак. — Је ли, дакле, Моклерова крива и поред ваше речите одбране — То нисам казао. Моје су речи биле опште нрироде. — Да ли би ми хтели рећи, какво је ваше лично мишљење у овом даном случају? — Ја немам никакво мишљење; не знам ништа о томе, осим онога што акта садрже. — Ама, да ли је могуће, да ни један једини од ваших разлога, који су ме, то морам рећи, Фрапирали, није основан? Па чак ни с вашег личног гледишта? Ви сте их, дакле, неверујући ни мало у њих, навели само у корист одбране ?... То би онда морало одвести закључку, да су поротници донели одлику, којој нема замерке? — Ех, па ви идете далеко... Мојој је одбрани пошло за руком, да код поротника пробуди сумњу: не у кривицу оптужене, јер она признаје дело сасвим отворено, него у њену урачунљивост... итеби сумње морале да испадну у корист оптужене... — Ко вам каже, да су поротници уопште сумњали? — То држим по дугом саветовању, које се водило... Тако исто ми је дошло до ушију, ма да се о таким стварима ништа не сме чути, да је одлука: крива је, изречева већином само од једнога гласа. — Чему прописујете такав резултат? — Рђавом гласу, који иостоји о оптуженој. На поротнике веома лако утичу такве споредне ствари; читајући новине они су већ често пута своје мишљење образовали пре џретреса,