Полицијски гласник

272

ПОЛИЦИЈСКИ

ГЛАСНИК

ВРОЈ 34 и 35

Већ о њеној другој шетњи у шумици спази она Луја Шасена, где седи с књигом у руци под једним дрветом. Као и код њиховог првог сретања, учини се он изненађен и узбуђен; али јој се затим придружи. — Ја сам мислила, да сте већ отпутовали, рече она, још пре него што ју је он ословио. — Отпутовао! Ах, не, госпођо. Ја мислим овде целога лета да останем. — Ви овде живите јамачно с породицом? упита она даље. —■ Ја немам породице, него живим сам у свету. Са радоснијим лицем, него дотле, настави га она нитати: — Ви сигурно радите много ? и с тога се јамачно тако ретко виђате ? — Не, госпођо — у ово доба је на берзи готово све мртво. — Ах! ви радите на берзи ? — Да! отприлике већ три године — и посао ми доноси толико, колико ми је за живот потребно. Затим додаде, као да врати интересовање, које је она према љему показала: — Верујте ми, госиођо, ја сам сву несрећу, која вас је снашла, смрт господина вашега оца и смрт господина де Живреја, иратио са великим учешћем. Ја бих се био сматрао за срећнога, да сам се у том жалосном времену рачунао међу ваше пријатеље; али сам се морао бојати, да не изгледам наметљив. Она му се заблагодари једним покретом, а он онда даде разговору други правац, није се више занимао њоме, али не више ни собом, да би на тај начин назначио, да мудрост налаже, од таквих ствари далеко се држати. Тако је он њу постенено уљуљао у мир и сигурност — и кад је одлазио, упита, хоће ли се смети надати, да се с њоме сутра опет у шуми нађе. Сад се она није више плашила од одговора: »Ја се често овуда шетам." Отада су се често овде састајали, шетали се заједно, обично мирно и ћутећи, не говорећи ни о чему другом, осим о утиску, који је на њих чинила шума и поље или какав леп изглед или сунце на небу. Једнога дана спази је он, кад је пролазио поред врта, где стоји иза живе ограде. Он је ноздрави; — а она — она се сматрала обавезном, понудити га да уђе — нрво само у врт, па оида и у кућу... За овом ирвом посетом дошле су даље иосете. Али њој није ни иа ум падало, да се због тога узнемирује, тако је дискретно било забављање међу њима — тако је бојажљиво он избегавао сваку алузију на нрошлост и на будућност. Око половине сентембра огпутова господин Шасен онет у Париз. Тамо су га звали иослови, као што рече — а госпођа де Живреј следоваше његовом примеру, јер је време постало неиријатно, дани су се скратили, а бављење у шумици је изгубило своју драж. VIII Луј Шасен се никако није одмах упутио госпођи де Живреј кад је за њен повратак чуо, него је оставио да на њега чекају. Дошао је тек кад је био позван. Његове су посете нрво имале вид хладне учгивости. Али су мало по мало бивале тоилије, а после чегири недеље чињене су сваког дана, покатшто и двапут дневно. Њихови разговори кретали су се око концерата, позоришта, забава и разонођења разне врсте, о којима је она, за време живота њенога оца и мужа, мало слушала и видела, пошто ни један од њих двојице није воаео друштво. Он јој је отворио нове светове, улио јој ново интересовање, које се, док је удовица, једва може људски стишати, и водио је, полако али сигурно, корак по корак, брачној вези. Загим је схватио ствар озбиљније, прешао је практичноме нољу, објаснио јој је, да за жену њених година и њенога неискуства у пословним стварима није ни мало пробитачно, да у недостатку мушке помоћи и саветника доводи у опасност своје имање, које, и кад би још једанпут толико било, ипак није сигурно од неваљалаца, који почињу код послуге, а не свршавају се још ни близу са агентима и посредницима. — Ако когод баш и не краде, рече он Једанпут, — п роузрокује ипак штете нехатом и непажњом. Шта раде ваши људи с иовцима, које за вас наплаћују ? Затварају их у касу или их

позајмљују са ништавним интересом, док се пословима на берзи за готов новац, код којих је искључена свака опасност, могу постићи велики добици. — Па ви радите на берзи! одговори му она; — могли би, дакле, тамо за мој рачун спекулисати ? У први мах он није хтео за то нигита да чује, па онда попусти; али није хтео за себе да узме ни најмањи део, кад је учинио знатан добитак, ма како да га је она наговарала. Другом једном приликом, кад је она читала неко писмено, које јој је био послао њен бележник, упита : — Желите ли, можда, да вам помогнем ? — Ах! то би ми било веома мило! одговори она на то, јер, да вам кажем истину, ја не разумем ни речи од свега тога. Он седе поред ње за сто, и док су заједно прочитавали разна писмена, додиривали су се при прелиставању њихови прсти и при читању њихове главе. Она је разумела садржину можда још мање него пре тога, јер је била узбуђена. Али је он разумео ствар изврсно и тако је умешно расправио, да је бележник, кад му је јавила за своју одлуку, узвикнуо: — Врло добро: веома мудро ! сасвим паметно! Ко вам је дао тај савет ? Она одговори, поцрвенивши: — Сама сам тако одлучила. Ну о љубави или пак о женидби не рече Луј Шасен ни речи. До душе код њега су очи замењивале глас: пар дубоких очију са проницавним погледом, сличних онима барона Роберта. Можда је њима имао да благодари за одликовање, које му је пре три године, као обичном писару, пало у део од стране тако богате наследнице, као што је била Лаура. Зато је он и сад оставио њима, да изразе његову вољу, која је, без обзира на сметње, тежила да се доспе до брачне везе, до заједнице у имању. Али скоро је изгледало, као да се грози милиуна госиодина Лорантија; и та је такгика учинила, да је у Лауре нестало и последње сумње и није много недостајало, па би она себе убедила, да би се њен отац, кад би још био жив, толико радовао због Шасеновог понашања и некористољубља, да би сам радио на остварењу брака, који пре гога није хтео одобрити. Од тога времена, кад је свога љубљенога оца, коме је увек била послушиа, стала питати за савет у стварима свога срца, и кад је стала уображавати, да би је он и сам наговарао, кад би још могао, морала је скору удадбу да сматра као најбољи корак у своме положају. Све су је околности на то гониле: брига о њеном имању, склоност ка иромени, жеља, да доспе у мирне одношаје, — ко би могао боље од Шасена да штити њен новац? На кога би се могла боље ослонити него на њега, па да се иојави у друштву, у салонима, у позориштима, да се нађе на оним, њој непознатим местима уживања, о којима јој је он тако много причао? За кога би се уосталом, она као удовица, и могла боље удати, него за човека, кога је волела као млада девојка и коме је у срцу сачувала верност ? Тако је дошло, да је она нрво ироговорила о браку. Он је био довољно вешт, да је догура до тога корака и доста привидан светац, да се томе опире. Данас он има више искустка о животу, него пре три године, и данас га страши велико имање. Какву одговорност ће тиме да натовари себи на врат! Колико бриге и старања!... А колико завидљиваца!... Колико ће непријагеља да створи противу себе!... И оиа је била принуђена, да ове иротивразлоге један по један обара, док се он, најзад, није повиновао; али то није учинио, а да она не осети, да се он жртвује за њен глас. Свадба је прошла без великих свечаности; али је „Фигаро« донео о томе кратак извештај у рубрици »знамените свадбе", а неким чудноватим случајем десило се, да је истога дана у истоме листу међу разним вестима стајала ова белешка: »Један господин, који стоји у вези с нашом редакцијом, огишао је био данас са овлашћењем министра унутрашњих послова у казнени завод за женске преступнике у Клермоиу и разгледао одељење, у коме су смештени на доживотни појединачни затвор осуђене преступнице. Он јавља занимљиве вести о, у своје време, много спомињатој, Берти Моклер, са надимком Алфонс . Како изгледа, бављење у казненом заводу утиче на њу врло рђаво, јер ће нервозни напади, који код ње све чешће долазе, изазвати потребу, да се премесги у какав други казнени