Полицијски гласник

БРОЈ 34 и 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

273

завод. Она се за сада занима плетивом. Али она још једнако изгледа онако лепа као некада; ко зна, да ли би тако било и са ионеком од наших париских госпођа, кад би оне, као Моклерова, морале да носе осуђеничку капицу и сукњу од цвилика, које одело уопште не доприпоси баш много улепшању женскога изгледа!

Део други I. „Бертону Роберту, Лима. Пријатељица у невољи. Дођите брзо! Дипи. (< У своме последњем писму обудовљеној госпођи де Живреј, која се нре године и по дана удала за господина Луја Шаоена, саопштио је био барон Роберт, који је био отпутовао, из Индије у АФрику а из Африке у Јужиу Америку, да Ке отићи у Перу — једину земљу, коју с научиога гледишта још није био пропутовао. Госпођа Дипи је с тога мислила, да треба да телеграФише у Лиму, главноме граду у Пери, али не полажући много вере у срећно доспевање своје депеше. Ну депеша је стигла истога дана у Перу, кад и барон, и дође одмах у његове руке. Он је читао намрштена чела и премишљао неколико минута. Затим позва свога старог Курјеа и рече му, да се правац њихова пута мења и да ће, што је могуће брже, морати отпутовати за Француску. Кад се, после одсуствовања од две и по године, барон вратио у свој иариски стаи у Авни Биго, нашао је тамо нисмо, које одмах пробуди његову пажњу. »Барону Роберту де Верније, с молбом, да писмо прочита одмах по своме повратку и то пре него што би ма кога посетио! стајало је на завоју, који је он одмах отворио. „Господине Бароне!" гласило је затворено писмо, В ви сте ми у једно време мога живота, — кад је мени веома бедно ишло и кад сам, услед једне нарнице, утрошила своја последња средства и тиме страћила све своје надање, — своје интересовање тиме доказали, што сте ми код госпође де Живреј створили ноложај пратилице и домаћице. Ова се госпођа показала према мени исто онако добра, као што сте и сами били. Онајесамном свагда поступала као са себи равном, као, са пријатељицом, а не као са потчињеном особом. Ја, дакле, дугујем њој и вама благодарност, и да бих тај дуг, колико толико, одужила, управила сам, и немајући на то потпуна права, на вас онај телеграм, који вас је молио за брзи повратак. Данас вам поверавам важну тајну: госпођа де Шивреј, која је, као што вам је из њених писама познато, оц године и по дана удата за господина Луја Шасена, живи у најгорем браку и најнесрећнија је жена на свету. Она сама не би вам никад казала истину. Пошто, дакле, сад знате, како ствар стоји, моћи ћете јој помоћи, сигурно ћете је спасти. Ну пре него што будете госпођу походили, позовите мене. Ја ћу вам све казати. Ваша службеница Удова Дипи.« Барон Роберт нареди, да се позове госпођа Дипи и она одмах дође. —• Захвалан сам вам, што сте ми иослали телеграм. Као што видите, ја сам вашем позиву сместа следовао... госиођа де Живреј... или госпођа Шасен... је дакле, као што сте ми писали, врло несрећна? — Јесте, господине бароне! — Томе се не чудим! Човек, за кога се удала, иознат ми је од дуже времена; јер га је Лоранги, који му је с почетка хтео дати посла у својој канцеларији, узео доцније за свога секретара, а није се о њему тачно распитао. Кад сам ја, на жалост и сувише доцкан, био умољеп, да се о њему распитам обратио сам се на једнога од својих пријатеља у клубу, код кога је он раније радио, и тај нам је веома препоручивао, да га се чувамо. На жалост, Лоранти није хтео да каже својој кћери, шта је чуо. И његова се погрешка свети сад на нашој несрећној нријатељици, која је живила у уверењу, да њен отац куди Шасена само: као да му је више стало до новца него до срца његовог детета; а како је сад овај иронашао као мудро, да се представи некористољубивим, онда је и те једине мане нестало, и бедна се жена дала уловити. — Сасвим је тако, господине Бароне! Кад би ви само знали, како је он лукаво одиграо своју комедију.

— Зашто ме нисте још раније известили, кад вам је то било тако јасно? — Увидела сам то, на жалост, тек кад се несрећа већ догодила. Његово је претварање мене исто тако завело, као и бедну госпођу. — Ја се у том погледу ослањам сасвим на вас. Зашто сам морао путовати у такве даљине, да ми је гшсмо са објавом њене свадбе тек онда сгигло, кад је већ све било свршено. Пошао сам опоменути је, да буде па опрези од лукавих људи, али сам био заборавио да јој именујем онога човека, којега се требала бојати понајвише. Али оставимо прошлост и забавимо се садашњошћу, да би спасли будућност, у колико се још може спасти. Дајте ми, молим вас, опширнија обавештења о попашању Луја Шесена. Дакле, он не води бриге о својој жепи ? Њему није ништа до ње стало? Он је упропашћује ? — Дакако, господине, и то без икаква обзира! Ни толико стида нема више, да своја срамна дела врши прикривено. Псказује се са својим галантним пријатељицама у шумици, у позоришту, свуда! и често остаје два, па и три, дана ваи своје куће. — А шта вели госпођа де Живреј на то ? — Сад више ништа! Плаче целога дана. — Али раније се инак тужила! Зар не? — Да, у прво време! Она још није била напустила наду, да ће га опет привући себи. Али сад је свему надању крај, откако се показао онакав, какав је. — Како то ? — Једнога даиа му она у својем очајању довикну: „Ти ме дакле не љубиш? и ииси ме никад љубио!" На шта јој је он одговорио: »На, напослетку, јесте. Нисам те никад љубио ! Нека ти је то, дакле, речено, да комедија једном дође своме крају. Твој сам новац љубио, твој новац љубим још и љубићу га, надам се, још доста дуго. Тако! сад си на чисто н иадам се, да ћеш ме оставити на миру. 1 ' — Је ли вам то она сама причала? уиита барон, пребледивши. — Он можда није знао, да сте ви били тамо? — Тако што не узнемирује њега ни најмање. Од свадбе је као преображен: он се чак више ни најмање не стара ни да се иретвара, него се показује сасвим онакав, какав јесте. Барон Роберт је хтео, нре него што би створио себи суд о Лују Шасену, насигурно да прибави још даља обавештења, јер рече госпођи Дипи: — Те су речи можда биле у гневу избачене? Можда му је за тренутак недостојало свести о тешкој срамоти, коју је нанео својој жени. — Гнев не познајем ја код тога човека, господине баропе! Он је хладан као риба. У осталом, ја се не бих могла никако преварити; јер му је глас био сасвим миран, а сваку је реч тако полако изговорио, као да је имао намеру, да бедници све то сасвим загорча! — Добро, рече барон. Па онда запита даље: — Од те сцене, о којој ми причате, могла је госпођа де Живреј да осети само нрезирање према безобразном, неваљалом човеку ? — Не, господине, то не верујем. — Зашто не ? — Она се никад не тужи противу њега, него увек покушава, да прикрије његове погрешке и све, шго се о њу огрешио; а ако то не може, јер његове ногрешке и сувише боду очи, онда се стара да их стави у блажу светлост. Она се даје пљачкати без поговора, без приговарања даје му она свакога тренутка свој потпис, да би он могао продавати хартије од вредносги и земље њене. Он се већ одавно не задовољава више само интересом и приходом, него мора да начиње капитал. 0 понеким стварима, господине бароне, не вара се човек тако лако! На пример ни у овоме: Госпоћа Шасен не скида очију са свога мужа, чим је он неколико тренутака код ње. Све изгледа, као да би хтела да му прочита мисли, да му погоди жеље, па да им изиђе на сусрет. — Невероватно! узвикну он. Та жена нежне душе, чиста срца! Па још да љуби тога човека, који ју је сурово увредио, који је из дана у дан мучи... То је загонетка, чије решење ја не могу да нађем. Он прође неколико пута горе доле ћутећи; затим застаде.