Полицијски гласник

ВРОЈ 36

НОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК

279

У место човека са округлим и руменим лицем, великим, црним очима, и пуним смеђим брковима, какав је од прилике био Кузман, по опису среског начелника, појављиваше ми се непрестано једно дугуљасто и сувоњаво лице, са малим и зеленим очима, и ретким риђим брковима — сушта иротивност опису Кузмановом. Из овог размишљања трже ме жандарм са својим извештајем о хватању и довођењу Кузмановом. — Ха, зар је веК ту, рекох жандарму и наредих да га уведу. Ослањајући се на садржину депеше среског начелника, рачунао сам, и то поуздано, да ће Кузман пасти под првим ударцима моје иследничке дрскости па с тога га одмах ослових речима: »Где си ти убицо? Мислио сам, да ће он после ових речи, ако не одмах пасти на колена и молити за милост, а оно бар побледити и отпочети да муца, али у место свега тога, он ме само погледа својим великим очима и рече са свим мирно: „Шта ти то говориш, госаодине ?" Ма колико да ме је обезоружао овај одговор, ипак продужим у започетом правцу, па му, иајзад, без икаквог околишења креснем истину, односно кажем му да је он заклао Танасија. — Шта . . . заклао . . . кад . . . ко . . . новци . . . јао новци . . . тешко мене . .. били су узвици, којима ме је дочекао Кузман. — Печен је, рекох присутним грађанима и оставих га, да се сит изјадикује, које се јадиковање више односило на неке новце но на убијеног — — — — — — — —• — — Испитивање, које је над осумниченим Кузманом готово целог дана вршено, није дало никаквих повољних резултата, нити је, ма и за длаку, поткрепило сумњу среског начелника. Потпуно скрушен, Кузман је, са највећом мирноћом, одговарао на постављена му питања, жалећи том приликом Танасија од свег срца. 0 каквом признању није хтео ни да чује, а свој повратак у Београду објашњавао је заборавом наплате једне менице, која се наплата имала обавити сутра дан по њиховом одласку из Београда, и за коју се сетио тек у Паћанским ливадама када је, заједно са убијеним, легао под једно дрво, да се мало одмори. Сам убијени терао га је да се врати, како би, у случају неполагања новца, могао протестовати, или продужити меницу. Ради тога, он му је дао и своје опанке, по што су га чизме убијале, и обећао му чекаги га у Обреновцу, камо је он имао доћи лађом. Најважније пак у исказу Кузмановом, било је његово признање, да је са убијеним ортаковао од пре 10 година, и да је, сав ортачки иовац, у суми од 5300 динара, са којим су хтели куповати стоку у Ваљеву, остао код убијеног Танасија. Говорећи о овоме Кузман је тако тужно нарицао, како за ортаком, тако и за пропалом ортачком имаовином, да се један од присутних грађаиа, који их је, из раније обојицу добро познавао, није могао уздржати од плача. Што се мене лично тиче, ја, у овоме тренутку, тврдо веровах да је Кузман заклао Танасија и у његовом исказу не гледах друго, до оличену дрскост и притворство. Са таким убеђењем, донео сам и решење о притвору и окову Кузманову, и наредио апсанџији, да га одмах окује и, до даље наредбе, затвори у ћелију бр. 1. У место каквог протеста, Кузман ме тако тужно погледа да ја, на питање апсанџијино хбће ли му и лисице ударити на руке, морадох негативно одговорити. Предомнслиће се он већ и признати, и без лисица, само док преноћи у ћелији, уверавах присутпе грађане нриликом њиховог изласка из канцеларије. * * * Ко се лично није занимао ислеђењем казнимих дела, тешко ће моћи појмити узвишену дужност и страст једног иследника за открићем истине, нарочито у замашнијим истрагама. Човек чисто не може да верује, па ипак је сушта истина, да ће добар иследник изложити опасности чак и своје здравље, па ако хоћете у неколико и понизити се, само да дође до циља. Нису то само осећаји дужности који га на то гоне, — то је страст, слично страсти ловца који, по највећој цичи, иде у лов на дивље зверове излажући се тиме двострукој опасности: да се смрзне, или да га зверови растргну. Исто је тако и са иследницима, који се, за љубав сазнања истине, завлаче прерушени у најскривеније јазбине, или међу најокорелије зликовце, и тиме се сваког часа излажу ударцима каквог ножа, сикире, гвоздене полуге и томе иодобно. Све ово иследнику је врло

добро нознато, па ипак он преко свега прелази и јури своме циљу. — — — — — — Ја лично, био сам тек почетник у иследничкој вештини, те већ и с тбга, нисам имао права на епитет »добар", за којим сам толико нсудео. Моји претпостављени, ласкаху ми, истина, по мало а у једно и увераваху да ће од мене моћи нешто бити, али то беху само претпоставке, које је требало остварити. Да се то, пак, учини, треба замашних ствари, које би ми створиле прилику, да покажем своју вештину и умешност. Убиство Тапасијево беше, истина, замашна ствар, али, на моју несрећу, убица је, ето нознат те је с тога излишна свака вештина. Али, зар је немогуће, да он баш и не буде убица? Зашто то не би био неко други ?., Та он је тако скрушен; његов је поглед тако благ и жалостан, да га је тешко и замислити, као једног окорелог зликовца, који коље људе као јагањце. Ах, кад би то било...! Али опет... његов повратак у Београд, промена обуће, па ти проклети ортачки рачуни... све то војује против њега... Ну, ко зна... можда је ипак невин... Премишљајући овако изиђем из канцеларије и упутим се у Радојловића каФану на Вел. Пијаци, гди се обично скупљају наши месари. Намера ми је била, да се што боље известим о прошлости убијеног и осумњиченог. И један и други били су врло добро познати посетиоцима ове каФане, и обавештења, која сам о њима добио, била су у свакоме погледу одлична. Обојица су важили као вредни и поштени људи, а Кузман још и као необично разборит и вешт спекулант. Једино му је мана, рекоше ми, што је одвећ поверљив, због чега је, више пута, имао неприлика са убијеним Танасијом. Што је најинтересантније, ни један од присутних гостију није веровао, да је Кузман заклао Танасија и, готово сви, беху вољни да јамче за њега. У даљем разговору изјавише ми: да је Танасија убио, по свој црилици, неки од његових и Кузманових поверилаца, који је врло добро знао за њихов пут у Ваљево, а без сумње, и за новац, који су собом носили. — Не би било згорег извидети, рече један момак месарски, јесу ли ортаци имали, ових дана, какво веће примање, на шта један сензал додаде, да им Трајко Н... спекулант дугује по меници 1000 динара, и да је рок плаћању био данас Чувши ово, сетих се Кузмановог причања о наплати менице, а одмах по том, не знам ни сам због чега, упитах присутне: да ли тај Трајко има зелене очи и риђе бркове? — Па ви га онда познајете, одговорише, у један мах, њих неколицина. — Чини ми се, рекох, колико тек да се што рече, и опростим се с њима. Уз пут до куће не мишљах ни о чем другом, до о затвореном Кузману и могућности да он не буде убица. Једна нова сумња постепено ме обузимаше. .. ... али. .. . иследници не смеју бити брбљиви. . . . — Када сам, сутра дан, дошао у канцеларију, прва ми је дужност била, да обиђем затворе и видим шта ради Кузман. — Спавао је, као да је био у најугоднијој постељи, јављаше ми апсанџија, откључавајући његову ћелију. — Шта радиш Кузмане? — Ето, тамнујем, на правди Бога. .. Онај исти јучерањи глас, исто држање, а поглед још блажи и ведрији. — — —

— Неће, ваљда, тако бити. — Са свим је тако, господине. Грешиш само душу, што ме овако мучиш, али ћеш се, на крају крајева, уверити: да сам невин. Бог је добар, и он неће допустити, да на правди страдам. — Прегпоставимо да је тако, али ко је онда, могао заклати Танасија? — Власт је позвана да то изнађе, а ја не би био рад, да се грешим. — Шта рече, море? — Рекох, да не би био рад да грешим душу, али. . .. — Шта, али? Ти онда нешто знаш, а нећеш да кажеш. — Можда нешто нагађам, господине, али но што то није извесно, то волим, да трпим овако још неки дан, но да се, може бити, огрешим о човека. — Па ти ми јуче о томе ништа не каза? — Јуче нисам ништа ни знао. (Наставиће се)