Полицијски гласник

БРОЈ 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

281

чину и аомагао му. Грижа савести гуши ме и гони да пажем истину, иа ма шта било." Ухапшен одмах и послат пред друго оделење, он понови своје признање, говорећи: „Ја трпим врло много, али ми је сасвим лакше од тренутка. када сам аризнао свој злочин И ако су ова екстремна признања врло ретка, ипак она доказују, да морална свест постоји и код злочинаца. Преставити овога као човека измученог грижом савести, немоћног да је даље сноси; као човека који налази спокојства само у признању, — нијеникако уобразкење, символ, ни идеја песничка и сликарска, већ резултат посматрања једног истинитог психолошког Факта. Поједини теоричари узалуд покушавају, да ослободе злочинца казне; он сам себе осуђује, или јога боље, он постаје слободан тек са признањем свога злочина. — — — —

0 минутима дужим од векова Претрес је свршен и порота се повукла у салу, ради саветовања и решења. Одлука њена примиче се крају; нестрпљење и узбуђење удвајају се. Ако се човек само сети, како потреса и убрзава нерве ишчекивање једног малог Факта, или обичног догађаја, моћи ће разумети садање узбуђење публике, помоћу кога, нека се потруди, да замисли оно оптуженог. Сви погледи управљени су вратима, кроз која ће доћи казна. Прошло је већ иола сахата, сахат, па и два сахата. Најзад звоно зазвони. Председник поротника — по годинама најстарији међу њима, устаје и, стављајући десну руку на прса, објављује одлуку овим изразима: ,,7'ако ми моје части и савести аред Богом и људима, одлука. је иороте : да је оатужени крив...«- 'Кутање, иуно неспокојства и грозничавости, које прати ове речи, чини:даоне одјекују као звук каквог мртвачког звона. И сами поротници нису мање, узбуђенп од публике у овоме тренутку. Причају за једног талентираног глумца, који је 20 год. стајао очи у очи са публиком, како никако није могао успети, да : изговори горњу ФОрмуЛу. Оптужени, који је био удаљен из сале за време решавања, улази сада у њу, да чује реч, која га осуђује, Ириликом читања решења, многи од њих усиљадају се, да остану р^внодушни. Већина њих, храбрена до овог час^, варљивом надом, чувши за поротничку одлуку, постају модри, скрушени, или иду још даље, па траже утехе у јецању. Има их и таквих, који плачу, или падају у несвест, те су, с тога, чувари приморани, да их иридржавају. То су, махом, они који су за време цретреса били охоли и хвалисави. — г . » •»!♦-«Кп Ј Е УБИЦА? КРИМИНАЛНА ПРИЧА А. Белоа. 6 II. Господин Барон де Верније, пријави слуга раскривајући завесе на вратима малога салона у којем се обично бавила госпођа Шасен. Она се подиже узвикнувши и притрча барону. Тако је она још као дете, као млада девојка и као млада жена дочекивала најбољег пријател>а свога оца и свога мужа, кад се враћао с дуга пута. —• Ви!... Бароне!... Најзад сте ту!... То се зове срећа! Кад сте приспели? Колико има, како сте на путу ? И, најзад, одакле долазите ? И не сачекавши време за одговор, настави она, да ћерета и запиткује, живахно и радознало, као болеснида, која се опија и најмањом срећом. Онје то сасвим добро осећао и посматрао је потресено; али је слутио и то, да она заборавља на своје болове и радости због оастанка, али да ће се они наново појавити опорији и оштрији. Иа тако и би: лице јој се смрачи; она се заплака^ Он је оотави да дуго плаче, јер је увиђао, да су оузе за њу биле благодет. Чуо је, како јеца, па како, затим, прошаиута: „Опростите! Опростите! Сувише је тешко, не могу издржати!" А он рече благо: — Вама да опростим?... А шта то? Што сад плачете, као да је пред вама ваш отац. коме нисте никада сакрили никакав свој јад ?

Али она већ нодиже очи и рече, покушавајући да своме гласу да сталности и сигурности: — Ви се варате, драги пријатељу, мене не тишти никакав јад. Само радост, што вас онет видим... изненађење ме је овако сплело... — Да, да, радост и изненађење! Знам ја то. Он је повлађивао, јер није хтео да пренагли, пошто није хтео одмах првога вечера да тражи поверење, које би она сутра-дан могла опет да му ускрати. С тога јој је причао, као да и не опажа, да она јога непрестано полако плаче, весело и задовољно о својим путовањима и о одлуци, о којој нико живи неће веровати, о одлуци, да остане читаву годину дана у Паризу. — Читаву годину! Ах, како је то лепо! И ви ћете ме често иосећивати ? — Сваки дан, само ако го желите. — Ах, како је то лепо! — Данас ћу да вас оставим. Хтео бих још мало и да се одморим. Овако путовање, непрекидно од Јужне Америке до Париза ипак замори мало човека. Али сутра у два сахата, доћи ћу опет. Је ли вам тако по вољи? — Разуме се! разуме се! рече она смејући се. Сутра - дан нађе се барон Роберт у уречено време опет код Лауре Шасен, и после неколико обичних, незначајних Фраза с обеју страна, отпоче он: — Знате ли, драго дете, да се ја озбиљно на вас љутим ? — Љутите се на мене ? запита она зачуђено. — Јесте, на вас! Јуче сте, чини ми се сасвим заборавили, да сам ја био веома добар иријатељ вашега оца и вашег —- првог мужа. — 0 - о ! како можете тако штогод веровати ? — А како да не верујем, кад ви, не само што ми не поклањате иоверења, него шта више покушавате ме још и обмањивати ? — Ја, па да вас обмањујем ! — Да, да! јер сте ми рекли, да вас не тигати никакав јад, нити вам дугау испуњава какав бол! — Али, ја вам кажем... — А ја... ја кажем вама, рече он сасвим одлучно, — вас тигати најужаснији јад... а именоваћу вам и узроке вагаих јада... Човек, чије име носите, Луј Шасен, коме сте иружили своју руку, јер вас, нити вага отац нити ја, не могасмо сачувати, спречити — тај вас човек пренебрегава, вара вас, упропашћује вас. Немојте покушавати да одричете. Ја вам тако што насигурно не бих казао, кад не бих био убеђен, да вам говорим истину, и да вам тиме, што вам казујем, не казујем нишга ново. Његов је глас звонио тако јасно, тако одређено, да се она није усуђивала ма шта одговорити. Он отпоче онет: — Кад би ви били још у сумњи, ја бих, можда, и ћутао. Али како би могли још сумњати? Кад се извезете, нађете га с другим женама; ако останете код куће, пролази он у њиховом друштву поред ваших прозора. Он тера далеко, да, Бог зна, куда лута. Три дана није ногом ступио у ову кућу. Она покуша да пориче. — Ах! Видите ли, да то зиаге? узвикну он. Ја вам сад говорим, као што би ваш отац говорио... Вагаа је дужност, да се отргнеге од тога бедног живота. Свака жена излаже опасности своје рођено достојанство, која трпи такво понагаање. Ви не смете допустити, да се једно погатено стечено имање, као што је ово од вашега оца наслеђено, од којега је ваш отац чинио најплеменитију употребу, профућкава у овако распусничком и развратном животу! А ви немате у свошм годинама ни права, да се осудите на вечити пакао. Ви можда мислите, да то смете сматрати као преданост, као резигнацију ; али такав живот води, пр.е или после, смрти! Ја нећу то... мој бедни Лоранти неће то, па и ти, мили мој Живреју, нећеш, да нам наше дете умре. Нас троје заповедамо му да живи! И он јој заповедаше потпуним звуком својега гласа, својим покретом, погледом својих очију. Она приклони главу, обори очи и рече тихо: — Шта да чиним ? — Ви се морате развести, одговори барон, Она уздрхга, погледа страшљиво око себе и рече тихо, сасвим тихо :