Полицијски гласник

БРОЈ 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

299

бити, нешто врло важно да ми саопштите, кад сте тако узбуђени. — Овакојако. — По свој прилици какво ново неваљалсгво нашега противника? Говорите, ја сам на све спреман. — Не, на то нисте спремни. То прелази бар моћ појимања! — Ама шта се догодило ? — Ја сам се дуго премишљао, да ли да верујем. Али сам се најзад уверио. — 0 чему? — Изјаснићу се, али вас молим, да ме пе прекидате и да се не узбуђујете! — То вам обећавам. — Господин Луј Шасен, отпоче доктор Рено, замолио је ових дана једног мог веома виђеног колегу, да предузме његову одбрану у брачној парници. Доктор Н. не прима се лако, него је и у овом случају, пре него што се обвезао, прво молио за опширно објашњење ситуације. На то му је Шасен казао најискренијим тоном, да се он није оженио, као што му непријатељи износе, ради новца, него из љубави. Али се госпођа де Живреј само зато ноново удала, да би имала човека, каваљера, који би управљао њеним имањем и могао послужити покривалом за њене остале поступке. — Ах, нитков један! узвикну барон Роберт. Он, дакле, тако далеко иде, да оумњичи и одриче љубав жени, која га је обожавала. — Он иде и даље, настави доктор Рено, јер је окривљује, да стоји у односима с другим људима. —• Ви се шалите! ■— Чујте даље! Пустићу сад њега самог да говори, онако, како га је чуо мој колега. Једнога дана, тако је дакле нричао Шасен, једва по године после нашега венчања, опазим ја, да ме она вара. У своме очајању хтедох је у први мах убити. Али ја сам је љубио још непрестано... Хтедох да изазовем њенога љубавника, али, пре него што сам тај корак учинио, чујем да се она држи још с једним и још с једним и — још с једним... а са целим Паризом нисам се тек, ни у ком случају, могао тући. — То је рекао нитков? викну барон, побледео од беснила и дршћући целим телом. — Да, и даље — понављам, да вам говорим још увек његовим рођеним речма: „Шта сам знао чинити ? (< узвикнуо је код мојега колеге, да подигнем тужбу за развод? Из обзира према њој избегавао сам скандал, али сам се иселио. Знам, мени ће се пребацити, да јој нисам очувао верност. Али, молим вас! та ја сам тражио да се разгалим, да заборавим! изгубио сам био памет... Сад ће се рећи: Зашто он онда задржава имање? — Ама ја, молим вас, носим одговорност за то имање! Где да га оставим? Коме да га дам? Њој ? Требало би само да знате, какву би употребу она од тога учпнила. С тога сам сматрао за своју дужност, да не пустим из руку управу имањем. Она ме је узела за мужа само као интенданта, па као интендант хоћу да положим и рачун, а ако се имање смањило, ја ћу поднети доказ, да га нисам ја страћио, него она, да би задовољила своје пожуде, о којима је најбоље ћутати ; Барон се подиже, приђе адвокату и запита промуклим гласом, положивши му руку на раме: — Имате ли да ми причате још штогод од таквих глупости? Обећао сам, да ћу вас саслушати до краја; али такве лажи, такве клевете нисам очекивао ! •— Ја нисам дошао још ни близу краја, рече доктор Рено, хладнокрвно као увек, а нисам још ни издалека рекао оно, што је најгоре. Хоћу ли, дакле, да престанем? Он је покушао да својим миром угуши гњев другога, и то му је пошло за руком. —- Наставите, рече барон Роберт после кратког ћутања. --- Луј Шасен је, дакле, причао моме колеги даље, да је покушавао заборавити прошлост, заборавити своју жену, по кадшто се, шта више, предавао нади, да се она, можда, коликотолико опаметила. Али, опа свакојако охрабрена његовим ћутањем, некажњавањем, које јој је даровано, а можда и мислећи, да се сада сме дрзнути свачега — она се, дакле, усуђује, да обрне копље и да подигне чак и тужбу за развод брака. Зашто хоће да се разведе? Прво из страха, да бих ја могао најзад изгубити стрпљење због њеног бесрамног живога и изложити

је јавности! А друго, да добије одрешене руке према своме имању... и треће, можда, да би се могла и по трећи пут удати ! — За кога? — За вас! — Ама тај је нитков сазрео за луду кућу ! — То би ми било право! Али он не говори о вама и о свадби као умоболан, чак не ни као какав ексалтиран човек. Он вели, ви би били једини човек, који би је могао, својим карактером и својом влашћу над њом, одвратити од њенога срамнога пута и повратити добру. То га је једино до данас уздржавало, да се не противи разводу. — Ала је то притворство! Нискост! А при том и лукавство! Ваш колега се, разуме се, тиме дао завести; па и ви сами... 0! Али сам на срећу ја ту, да му здерем личину са њушке! Ви нећете из ове собе крочити пре, господине, него шго из вас не исчезне свака сумња у часност те жене, коју ви сад тако кривите. Да, да! Одавно ја то опажам по начину, како ви понављате клеветничке речи. Адвокат остаде исто онако миран, као што је и до сад био. — А ја ћу вам, узеде барон опет мирним тоном, бити обвезан благодарношћу, ако бих могао преко вас да сазнам, зашто је Луј Шасен до данас избегавао, да се брани, и тек овако доцкап замолио господина вашега колегу да се нрими његове одбране ? -— Јер му је, вели, тек сад испало за руком, да набави доказе о томе, да се његова жена неће, као што је он мислио, наново удавати, него хоће само зато да се разведе, да би — Могла сасвим безбрижно водити свој порочан живот, зар не ? — То тврди он. — А његов доказ зато ? — . . . Јесте један свежањ писама. — Писма од љубавника његове жене? Је V те? Она се дају лако Фабриковати. Још бојажљивије и тише него до сад, јер је осећао, да му под ногама још јаче гори, рече адвокат: — На жалост, то су писма, која је госпођа Шасенова сама нисала! — Јесте ли видели та нисма? — Видео сам. — И читали ? — Да. — Је ли њен рукопис. ? ■— Поуздано. И ја сам сумњао; али сам брижљиво сравнио рукопис са њеним написима у мојој канцеларији. За мене не постоји више никаква сумња. — Ако су гшсма одиста њена, онда у њима не може бити ништа, што би могло удити њеноме гласу, осим ако нису потворена! — Ја бих свакојако желео, да тако буде! — Коме је писала писма? — Разним људима. — Наравно ! Један једини љубавник није био довољан ниткову, мора их одмах бити више! По свој прилици тај неваљалац не крије ни имеиа тих особа! — Уз писма су и завоји са адресама. На тај пачим имамо сва имена. —• Позната имена? — Већим делом. — Из друштва? — Већином уметници. — И глумачки народ ? — Има и њих. — Ах! Па то је све лепше! Јамачно ће и њих нозвати на претрес ? — Не, иисма нису долазила до њихових руку. —■ Дакле негде успут остала? Па та ствар бива све лепша. Жена се упропашћује, али човека, чији исказ може све даупропасти, њега поштују . . . Па откуда су им онда та писма, кад нису уопште ни доспевала на своју адресу? —• Госпођа Шасен их је давала својој собарици, која их је морала предавати код вратара. — Ах, право. Именом Августа и Пјер Васер, не? — Да, да, сасвим тако. (Наставиће ое)