Полицијски гласник

336

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 43

његов творац жена. Ово иде тако далеко, да се у последњем случају може на жену, као на интелектуалног подстрекача и онда посумњати и кад је дело човек извршио. Обрнути закључак не би требало сматрати за правилан. Ако је човек измислио илан, који треба да изведе жена, то се основне линије бришу и под женином руком, свега онога у чему има продуктивности нестаје или са свим, или тако мало остаје, да се никакав поуздан закључак не може извести. Исто је тако важна ствар и при исказу сведока. При многобројним случајевима, где цео исказ или само један део његов, држимо за нетачан, намерно измишљен или нехотице уображен, ипак нам по неки пут полазу за руком да најважнији део његов објаснимо и из саме грађе у исказу пронађемо шта је у њему нетачно и неистинито. Ако је у таквом случају сведок човек, и ако је оно у шта се сумња образовано као продуктивно; као и ако је сведок жена, па се оно у шта се сумња покаже као репродуковано, то ће ту врло ретко бити неистине. Разуме се само по себи, да све ово још није никакав доказ, али оно може бар пробудити сумњу или изазвати пажњу, а у понеким случајевима и овим је све учињено. Из своје сопствене праксе, ја могу потврдити да ми је горња реченица старог марбуршког проФесора 1 ) пружила често најбоље услуге. Ако је постојала сумња, да је нека прича сведокова, наиме цела конструкција неког тобож учињеног злочина неистиниста, то се ја увек сећам Хајзингера и питах се: ),Кад ствар није истинита, да ли је онда сонет или трагедија®? И ако би одговор гласио »трагедија® а сведок био човек и „сонет", а сведок жена, закључио бих да је лако све измишљено и одмах би постао опрезнији. Не могући тако доћи ни до каквог закључка, тада би помогла друга реченица Хајзингерова и ја бих се пигао: »ЛандшаФТ или историска слика?®. На тај начин добијах правила и савета да будем неповерљив.. Стога понављам: Овим се неће добити никакав доказ, али ми смо већ добили, кад смо упућени и опоменути. (наставиће се) СИМУЛОВАЊЕ ГЛУВОНЕМОСТИ И ДУШЕВНЕ БОЛЕСТИ од Д-ра мед. Ј. Леонпахера Ретко се кад дешава случај симуловања глувонемости због своје велике нелагодности. То ме и нагони, да опишем такав један случај, који је извођен са врло великом издржљивошћу. Крајем децембра 1897. године даде ми иследна власт налог, да дам своје мишљење о душевном сгању лопова X., који је до тада био често пута кажњаван. 11. децембра исте године саслушаван је X. по други пут због своје последње крађе, и том се приликом понашао као какав глувонем човек или психички поремећен, ма да је 11 дана пре тога, на првоме саслушању, са свим добро чуо и говорио ! тада се, такође, нису могли приметити на њему никакви трагови душевне поремећености. Када ми је X. први пут био доведен, остао је на свако моје питање нем и без учешћа, гледајући право у земљу. Кад су затражили од њега да пише у затвору. ни то није хтео учинити. Од стражара и из причања његових другова у затвору сазнао сам, да X. никада ни једнога гласа преко усана није пустио у будноме стању. Код суда је играо исту улогу. Па ипак се из неких знакова могло познати, да он није глувонем. Кад сам већ завршио своје покушаје испитивања, рекнем му да иде. Он остаде непомичан као зид. За тим га намерно оставим да стоји, и забавим се извесно време неким својим пословима. Најзад, кад сам га још један пут ословио, не давши му знаке да иде, он оде одатле, јер му је ваљда било досадно такво стојање без икаква циља. Други пут опет, на захтев чувара апсанскога, изу ципелу и извади из ње сакривену мараму, којом се пређе хтео као обесити. Када је правио лице, као да не може јести, могао се на то приморати обећањем дувана. А с друге је стране опет било важно, што је тврдио један апсеник, да X. у сну говори. Други опет апсеник вели, да се X. једном уплашио од неке ларме у ћелији и да је тада гласно узвикнуо.

*) Хајзингер.

У осталом и по томе се мислило, да је то симуловање, што X. никада на саслушањима није ни покушао да чује што или каже. Ни једним се увом није нагињао ономе, који је говорио, није му се приближивао, ниги је покушавао да говори, није тражио писаљку, и никаквим покретом није показивао ни у најмањем намеру, да жели да га присутни разумеју. Глувонемост би била претерава, када би се њоме изгубио сваки глас. Једном ми је само подражавао отварању уста и мицању језика. У осталом ни иначе није било никаквога знака, нити разлога, од куда би овај увек здрав човек, који је до тада толико пута одговарао пред судом, да од једанпут изгуби слух и моћ говора, без икаквих других појава узегости. Само је требало још једну сумњу решити, да он то не чини под утиском халуцинације или меланхоличнога расположења тога ради, што је душевно поремећен. На то у неколико указује и његово устезање у примању јела у почетку издржавања апсе. Да би се могло тачно утврдити право стање ствари, ја га пошаљем на посматрање у болницу за душевне болести. И у њој у скоро познаше, Да X. није изгубио слух, и да би могао говорити кад би хтео. Тамо им је пошло за руком, да га натерају да пише и на нека постављена иитања добише писмен одговор. Написао је да не може да крене језиком, али томе није било за веровање, пошто је држао језик чврсто уз вилицу приљубљен и могао је слободно да пљује. Осим тога на Х-у се нису могли познати у болници душевних болести никакве депресије душе, нити какве појаве, из којих би се могло закључити, да халуцинације постоје. Ту није одбијао понуде јела, већ се шта више и претоваривао. Што је X. написао, то је обично било у противном смислу, свакако с том намером, да се направи душовним болесником. Против постојања душевне слабости говорила је нарочито та необична енергија, с помоћу које је он тако конзекветно ћутао. Кад је враћен у затвор, стао је одбијати јела, која су му доносили у почетку. Па ипак су недостајали други симптоми, који би стварали слику меланхолије. Изгледало је, као да је X. стекао у болници такво уверење, да је за утисак меланхоличнога човека преко потребна одрицање сваке хране. И тако према свима резултатима посматрања у болници за душевне болести, у складу са својим сопственим посматрањима, дођем до уверења, да X. симулује и на основу тога мога мишљења би он и осуђен. Понашање Х-ово после судскога претреса утврдило је тачнорт мога мишљења. Када се вратио у затвор, пао је X. у велико беснило због свога пропалога покушаја симуловања, који је био скопчан са тако великим незгодама — он је на име симуловао од 11. децембра поменуте године до 11. марта идуће. Ударао је главом о зид, тако да су му све чворуге искакале, бацао се ципелама и показивао је велико раздрежење. У таке наступе љутине не падају никада меланхоличари услед осуда. Два дана за тим утиша Х-ово раздржење. Стао се интересовати за читање и 11. марта, када су га запитали колико му је година, одговори смешећи се: „Стар сам двадесет и четири године«. Тако престаде бити нем. X. се доцније понашао као душевно нормалан човек. Из горњега случаја види се како је тешко симуловати глувонемост и душевну поремећеност. Претеривања, говор у сну, иреплашеност од ларме — све је то издавало симуловање глувонемости. А због оскудице психиатискога знања и инконсеквенце у незгодном одбијању хране, није пошло Х-у за руком, да иравилно симулује душевну иоремећеност.

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО ЈЕДАН НЕОБИЧАН ИЗРОД Сва румунска, а толики део и туђе штампе, забављена је ових дана једним необичним догађајем. Пред суд долази кривац, окривљен не за што мање, већ за хотимично убиство, на самом претресу злочинац се показује тако дрзак, циничан и без икакве узнемирености, као да му није тек дваестак година. Али шта је