Полицијски гласник

БРОЈ 46. У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 25. НОВЕМБРА 1901. ГОДИНА Т руГаж *сп<хпаспасп*спо1пап<хпаеп<их><хп1хп(хх>а<п'40Ј> Еоа одЈГедв <јрј а<уз асг> оес ад-а ад? аоо П0Ј1ИЦИЈСКИ ГЛДСНИК СТРУЧНИ ЈШСТ ЗА ПОЛШШ БЕЗБЕДНОСТИ И АДМИНИСТРАШ ИОЛИЦИЈСКИХ И ОИШТИИСКИХ ВЈ1АСТИ •^Гсоо СЖ <иж 1ХЛ: ж аеп <ип слп а *к <хп ЈСЛ ■■ <^ <ж <ж < ж <хп <хл жп <хп <хп <ж> <&п <хк> <хп <хп <и>п ееп <ик <иеп аеп <хп аао ах, г&г. <хп <итсп ж УРЕЂУЈЕ 0ДБ0Р МИНИОТАРОТВА УНУТРАШБИХ ДЕЈ1А С*>о"' ООгГ&К) "осо"с^~ОСО "^О^ОЈОЈ' ^ У/; аХ ^ ^ У/ У/: У/: ^ ^ У/Г У/: ^ ^ С/9? С/УГ.С/У?

СЛУЖБЕНИ ДЕО Указом Његовог Величанства Краља Александра I, а на предлог Министра унутрашњих дела постављени су: за начелника треће класе округа крајинског, Мијаило Церовић, начелник исте класе округа тимочког, по потреби службе; за начелника треће класе округа тимочког, Љубомир Обрадовић, начелник исте класе округа крајинског, по потреби службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела 14. новембра 1901. године П№ 26.847. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I, а н'а предлог Министра унутрашњих дела решено је: да се д-ру Милутину Јанковићу, лекару среза таковског и качерског, округа рудничког, уважи оставка, коју је поднео на државну службу. Из канцеларије Министра Унутрашњих Дела 19. новембра 1901. године П№ 1 1.606. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I, а на предлог Министра унутрашњих дела лостављен је: за писара друге класе среза драгачевског, округа рудничког, Сава Јовановић, бивши срески писар. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела 19. новембра 1901. године П№ 26.988. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I, а на предлог Министра унутрашњих дела решено је: да се Милорад Стевановић, писар друге класе управе вароши Београда, на основу §. 76. закона о чиновницима грађанског реда отпусти из државне службе. Из канцеларије Министа.рства Унутрашњих Дела 18. новембра 1901. године 11№ 26.987. у Београду.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО НЕКОЛИКО НАПОМЕНА 0 ОРГДНИЗДЦИЈИ ОПШТЕН. ВЛЛ.СТИ 0 0БЗИР0М НД НАЧЕЛО СЛМОУПРАВЕ 2 На првом месту потребно је, да се што ближе и тачније одреди, шта је битна карактеристика за оцену надлежности самоуправних власти. Кад се то зна, онда је лакше појмити излагање начела, која треба да обележавају организацију тих власти, јер се оне резул^ују из њихове надлежности као њене логичке носледице. Управо, све оно, што би имало начелно да изрази организацију самоуправних власти, мора бити сагласно са надлежношћу, која тим властима припада и која им, због тога, служи не само као полазна тачка него и као пресудни притеријум њихове исправности. У колико се питање о правој надлежности самоуправних власти третира као спорно, треба тражити узрока не толико у

њеним начелним странама, колико у сталној намери државнога права да ограничи самоуправну власт у свему ономе што би захтевали полнтички интересијаке и сталне државне власти. Отуда стална појава законодавства, да ту надлежност преиначава и да то ограничавање изводи махом у правцу одстрањивања свега онога, у чему би се самоуправна власт јављала као сметња у политичком делу њених амбиција. И ако је у интересу државног права да што пространији део своје строге службене надлежности, преноси на самоуправну власт, па због таквог ин гереса, све више проширује надлежност ове власти, уступајући јој из многих грана државне унраве поједине врсте послова, као на пример послове : из области правосуђа, полиције, просвете и т. д. — она се вазда у непосредном интересу свега политичког ауторитета тако исто старала, да самоуправној власти не уступа још и оне прерогативе, које би је учиниле политички моћном и према државној власти толико самосталном, да би јој могла правити сметње и доприносити потискивању њеног ауторитета или утицати на опстанак владе. Међу тим, баш у тој страни, у присвајању политичке надлежности и тежњи, да јој се у том делу зајамчи што већа самосталност према државној власти, самоуправна власт истицала је све веће захтеве. Наравно да је државни режим потискивало овакве захтеве, колико му је год за то давала могућност парламентарног система, бранећи упорно своју решеност, да се сузбијањем самоуправних власти на политичној основи, сузбије сваки њен неповољни утицај на политички ауторитет режима и његов опстанак. Руковођена таквим циљем, државна власт ишла је у својој општој практици према самоуправним властима често и тако далеко, да се самоуправни режим није више ни познавао у његовом начелном обележју, него се сводио или на непосредно потчињену инстанцу државне власти и на тај начин улазио у њен саставни део као почетна, прва административна јединица, или је и Формално негиран, тако, да га као самоуправне власти није у опште ни било. Блажији или строжији прелази у свима могућим модиФикацијама, кроз које тада пролази самоуправни режим, само су разни облици, који маниФеструју такву практику државнога права. Тиме се могу објаснити и чести зажонодавни радови на овој истој материји. Међу тим немогућно је, као што ће се видети из доцнијих разлагања, измирити такву практику државног права са начелима самоуправног режима, јер, поред осталог, његова је начелна добра страна и у томе, што он у истини служи као јака заштита за правилну употребу политичких права у практици парламентарне владе, па зато и као јака отпорна снага против насртаја државних органа на употребу тих права. С тог гледишта постаје цојмљиво, да је за уставност потребно, да се самоуправна власт огарантује, на начин, који ће је што приближннје истаћи у њеном чистом облику и поуздано обезбедити од утицаја, који не би био сагласан са њеном начелном природом. Али тако исто, опет, не може се дозволити да се самоуправна власт истакне према државној власти са неким ауторитетом и самосталношћу, која би слабила ауторитет овој власти и реметила начела њеног јединства и њене опште моћи у примени државног права. Државна је власт најнепосредније позвана па зато и у првом реду и највише одговорна за правилан ток свију јавних послова и односа у земљи, па јој се због тога, мора дати довољно гарантија, да практика самоуправне власти неће оштетити интересе јавнога реда ни у облику повреде позитивног права — законодавства у опште, ни у облику практике оног дела надлежности, који припада државној власти. По томе, унети у организацију власти све потребне елементе