Полицијски гласник

358

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 46

и те врсте, као саставне делове, па да та организација буде и добра и потпуна, дужност је, која се не би смела мимоиКи. Да би се у смислу дојакошњих напомена претресла најважнија, основна начела, која треба да добију и своју доследну и исправну примену у организацији општинских власти, као првом и најважнијем облику, у коме се јавља самоуправни режим, требало би, што пространије расправити питање о овоме: 1 Начела о надлежности самоуправних власти. 2. Начела о односима с.амоуправних према државној власти. 3. Начела о организацији њихове хијерархије. и 4. Начела о њиховом поступку. На овако широкој основи, претрес ствари отигаао би врло далеко. С нарочитим обзиром на општинску власт, као најважнији облик самоуправних власти, довољно је да се задржимо на питању о надлежности, а само у колико је за објашњење тога начела потребно, узећемо у обзир и друга питања. Најшири појам ове надлежности могао би се простирати до аналогије надлежности државног права, само, наравно, за узану област, на коју се односи и за интересе који су од непосредног значаја за унутрашњи јавни ред оних грађана, који у тој области живе. Изгледа, да је природни развој надлежности општиноких власти тако и упућен. И државно правни култус има, у главном, оне тенденције, са гледишта његовог најширег моралног циља, које има и локална управа, само што обим задаће државног права захвата државу као целину, црпи срества из целине, па се на целину као израз њене организације и односи у свима правцима своје радње. Овавом обележју надлежности самоуправне општ. власти ништа не смета, што се њена организација није још развила до ступња, на коме би се и у ствари могло запазити, да је та надлежност слична надлежности државне власти. Ако се надлежност самоуправних власти цени са гледишта јавних потреба и интереса, који је стварају, а то гледиште мора имати значај главног критеријума за оцену питања докле може ићи обим задаће самоуправне власти, онда у логици тих потреба, у томе: што је самоуправна власт подмирењу тих иотреба и намењена., треба тражити објашњење овог најширег појма њене надлежности. Другим речима и ову надлежност диктују јавне потребе и ако само извесног дела државне области. У осталом, и држава као целина састављена је из великог дела тих истих области, па је природно, да она, као највиши чувар јединства и интереса заједнице као целине, у ствари практикује заштиту тих интереса и за сваки део своје области, само с том разликом што она то не врши с нарочитим обзиром на сваки делић понаособ, но на све укупно, као на целину. По томе, са овог гледишта, у коме пресуђује општи а не локални интерес, млоги облици њене јавне дужности могу бити практиковани разнолико и у разној мери, тако да се у разним местима ти исти облици њеног јавног старања и не запазе и да су сасвим напуштени (на пример установа школа). С тога помесне управе имају, и ако начелно исту задаћу, сасвим супротну полазну тачку, а на име, да оне без обзира на остале делове државне области, негују јавни култус у границама своје обласне надлежности, не водећи, при том, рачуна о целини друкче, него у колико је потребно да се на законској основи не оштете, да с њом не дођу у сукоб и да у испуњавању општих, обавезних правних одредаба, своје поступање саображавају и погчине јединству државног права, у колико је оно и за самоуправне установе прописало извесне услове, установило известан јавниред. Па ипак, и поред све начелне сличности, има разлике у природи ових двеју надлежности, а та разлика одређује уједно и карактер њихове разлике у обиму, до кога се простиру. Да се то објасни потребно је потсетити на ранију папомену, да су им полазне тачке различите. Док надлежност државне власти има непосредни задатак да служи интересима целине, а само на тај начин и са таквим критеријумом још и појединим деловима њеним, дотле самоуправни режим има непосредну задаћу да служи интересима области коју представља, а у толико, дакле посредно, још и интересима целине, јер је ова у толико и потпомогнута и јача тиме што су јој и поједини делови помогнути и јачи. Док она прва, често негирањем неких интереса извесног дела своје области или бар напуштањем тих интереса у једно дано време, с обзиром на интерес целине, те исте интересе негује у другим својим деловима скрећући им нарочиту пажњу, дотле самоуправна власт не водећи ра-

чуна о другим деловима ван њене области, обраћа нарочиту пажњу својој територији, а на остале делове само на негативан начин т. ј. у колико је потребно, да њих, као саставне делове целине не оштети, или, да са интересима целине, као претежнијим, не дође у сукоб. Локални интерес, дакле, битна је особина у задаћи самоуправне, а интерес целине, битна је особина у задаћи државне власти. Ова разлика има огромну нолитичко-правну важност, која те две втасти значајно разликује у две нарочите категорије и која се уноси као критеријум и обележје и у сву осталу могућу и потребну разлику, кад је реч о уређењу њихових односа и њихове практике. Последице те разлике треба увек да су јасно и у законодавству изражене, ако се хоће да оне буду и правно загарантоване и да добију своју санкцију у организацији самоуправне власти. Влижи и одређенији појам ове поставке, своди се на ово правило: интерес целине као претежнији влада локалним интересима, па му се зато ови морају ставити у службу, у свој мери, у којој је потребно, па да они не само не буду на сметњи интересима целине, него да су им још и сагласни. * Однос ове зависности, мора се, због тога, добро појмити. Он се мора свуда добро уочити, а потом извести на начин, да се нигде начелно не оштети. Јер, у целокупној организацији самоуправне власти не сме бити ничега, што би повредило или што би давало могућности за повреду интереса целине, или што би исту категорију јавних интереса, о којима се обе власти старају, доводило у сукоб. С друге опет стране, ван тих граница, зависност самоуправне од државне власти, не само да није нотребна, него у опште не сме да постоји друкче и на широј основи, него што захтевају гарантије, да правилно практикује своју надлежност. После ових напомена о овој начелној разлици између самоуправног и државног режима и важности, коју та разлика треба да има, неподобни говор о начелу надлежности самоуправи?шх власти, биће, по свој прилици, јаснији. (ндстдвиве се)

КРЕТАЊЕ КАЗНИМИХ ДЕЛА У ПРЕСТОНИЦИ Д. X, Алимпиб (8) После свега овога што смо до сада изложили о раду наше престоничке полиције сигурности у току последњих 5 година, ми немамо нарочито потребе да доказујемо како је она —• полиција сигурности у означеном времену стално напредовала, те према томе, да се и начело о множењу казнимих дела, изложено у почетку овог нашег рада, Нв МОЖв примвНИТИ И НЗ нашу престоницу. То се јасно види из целокупног нашег излагања, а нарочито из циФара, чија се позитивност не може ни чим у сумњу довести, и за чију тачност опет, ми јамчимо. Према овоме ми би се, потпуно задовољни са овим констатовањем, односно нашом полицијом сигурности, могли овде зауставити, кад неби осећали дужност, да будемо искрени како према својим читаоцима, тако и према самој својој служби. Ма колико да је изложени напредак и јасан и ласкав за нашу престоничку полицију, он је, искрено да кажемо, далеко изостао од правог, стварног напретка —• напретка који би се појављивао као природна последица полицијског делања у свима правцима у опште. Овакав, какав се сада појављује, овај напредак резултат је усиљеног рада појединих личности, или да се јасније изразимо ааснован је на традицијама а полиција, нарочито престоничка, не сме никад рачунати с традицијама. Пажљиви посматрач могао је лако опазити, да се напредак о коме је реч, ире састоји у изналажењу учиниоца казнимих дела, него ли у сиречавању ових иоследњих. Модерне полиције, међутим, већ су изодавна појмиле и себи у задатак ставиле: прво СПречавање казнимих дела, па тек на другоме месту изналажење њихових учионица. Што то пак наша престоничка полиција није могла до сада учинити, није зависило толико од ње саме колико од њеног стародревног усгројства, које је онемогућавало сваки њен