Полицијски гласник

366

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАОНИК

ВРОЈ 47

облици јавних дужности захватају непосредно или више интерес целине, а само посредно и мање интерес меспе управе. Задаћа је позитивног права, да на таквој основи обележи начелни круг пословања које би припадало самоуправним властима, те да је увек могућно, прецизно и без тешкоћа судити о томе: припада ли један посао надлежности самоуправне или државне власти и да ли је такав суд увек сагласан логичким претпоставкама оних начела, која су основна и за једну и другу надлежност. Према овим поставкама о најширем могућем обиму надлежности, која би смела принадати самоуправним властима и са гледишта строго државног права, па да ипак самоуправни режим не вређа практику државне власти и да не улази у њеи ресор, — она би могла обухватати све јавне послове, којима се занима и практика државне управе, но са свима ограничењима, којапретпостављају искључиво надлежност државне власти као представника целине. Тако на пример: просвегни, економски, полицијски, санитетски пос-лови и т. д. у тим границама, могу начелно припадати надлежности самоуправних власти. Међу тим, према саврехменом ступњу, до кога се развила надлежност самоуправних власти, она је још далеко од онога најширег појма надлежности, који се предвиђа само као начелна, теоријска могућност. Прогресиван и ако лагани ток њенога развоја, све ће је ближе водити тој задаћи, ширећи је све више у правцу, који би локалну управу богатио и снагом и правом, те да временом целокупни јавни култус буде у маломе предмет њеног старања онако исто, као што је он сада, у великоме и у главном предмет задаће државне власти, а врло мало или скоро ни мало припада и задаћи самоуправне власти. Кад се практика државног права ослободи оних обзира, које јој у главном диктују интереси политичких амбиција појединих парламентарних режима, с једне стране, и кад опет општа морална подобност грађана за разумевање и практику самоуправне власти дадне више јемства, да самоуправни режим може бити и веома јак, а да се опет ауторитет и задаће државног права тиме не оштете; што се и у једном и у другом односу буде више напредовало, биће ирема томе мењан и све шири појам о надлежности самоуправних власти. Таквим напредовањем самоуправног режима, државни режим не само не би био оштећен, него би још значајно добио. Дајући помесним управама све шири обим надлежности у неговању јавне задаће за њихове области, оне би у практици такве задаће добиле знатан полет, а тиме потпомагале државни режим, јер би било мање послова исте врсте за његову надлежност или би из његове надлежности и сасвим отпали и прешли у ресор самоуправног режима. А у том случају, државна би власт и са више времена и срестава, дакле, са појачаном подобношћу, могла своје старање применити другим јавним пословима, за које је она надлежна. После овога, што је речено о најширој надлежности самоуправне власти, било би на реду питање о томе: који су основни, саставни делови самоуправне власти, или управо, шта је то, што чини њену битност, која су то начела што улазе у сам појам те власти и без којих самоуправне власти нема. Одговорити на ово питање, значи одредити елементарни појам управо моменте, битне надлежности самоуправне власти, надлежности која је за самоуправну власт карактеристично обележје њенога појма, без кога не може се узети, да самоуправни режим постоји и у ствари. У осталом, са гледишта садашњег стања државног права у нас, о надлежности самоуправне власти у овом ужем, правом облику, једино и може бити говора. У колико се, у једној земљи, на принцип самоуправе, у опште полаже, њему треба, на уставној основи, дати гарантије у овом ужем обиму, у ономе управо, што чини његову битност. Док самоуправни режим нема ни тога, не може се ни мислити о његовом даљем прилагођавању, о проширивању његове надлежности, кад он стварно као „самоуправни" нема основне услове, везане за његову појаву и пуноважно дејство. С практичне, дакле, стране, овај ужи појам о надлежности самоуправних власти, и јесте главна ствар, о којој треба дати објашњења. У том реду мисли, прво и најважније начело, са којим се сусретамо, садржано је у араву изборне реарезентације иомеснс уираве. Другим речима, самоуправни режим представљају особе, које су изабране пуноважном употребом бирачког права грађана или изборне колегије оне области, за коју тако изабраној власти ирипада надлежност. На овај услов треба скренути нарочиту иажњу; треба

објаснити шта је прави његов смисао, како би се потом могло знати шта треба унети у његову законску организацију те да у истини буде изражен и довољно зајемчен. Велика важност овога начела, које је од пресудног значаја, за карактеристику самоуправне власти, захтева, да се мало више задржимо на објашњењима, која треба што ближе да изразе општи појам и организацију овог првог начела једне истинске самоуправне власти. Начело изборне репрезентације, кад је реч о самоуправној власти, односи се на састав целе колегије, која по закону ту власт треба да представља и да је пуноважно практикује. Према томе, ово начело не односи се на остало спомоћно особље које самоуправну власт не представља и не практикује, већ јој само служи, извршујући или израђујући њене одлуке. 0 овој разлици особља мора се, због тога, водити рачуна и у закону о организацији самоуправних власти; а према већ обележеној, начелној разлици није тешко одредити који органи припадају једној, а који оиет другој врсти особља. Сваки онај орган, коме по закону припада право на учешће у пуноважној примени законом одређене надлежности самоуправне власти, припада првој категорији; а сви остали који то ираво немају, него се њихове услуге јављају само као резултат примењене пуноважне надлежносги самоуправне власти, припадају другој категорији службеиих особа. У овом смислу, примера ради, наводимо, да су кметови, одборници, председници општ., представници власти прве категорије, а општински писари, нандури и т. д. само спомоћни органи те власти, органи друге категорије. (НАСТАВИИЕ СЕ) ►. "♦♦!»» ИЗНАЛАЖЕЊЕ ТРАГОВА И ЊИХОВА ИДЕНТИФИКАЦИЈА Познато је како велики значај у Криминалистици имају трагови од стопала и отисци руку, а то доказују и они многобројни књижевни радови, који се до ситница занимају питањем о постанку и Формацији тих трагова. И у нас, у овом листу, било је раније доста говора о томе. Сваки човек одмах види огромну разлику у траговима од стопала оног који трчи и оног који полако ходи. Зато и за криминалиста мора бити од великог значаја студија не само оног великог низа разних момената у постанку стопалних трагова, него и свака промена у слици која би гоме одговарала. Но само проучавање из књиге ту не помаже колико треба. Нека би и постојало баш какво дело, у коме би била јасно на видик изнесена сва испитивања и свеколико искуство што се тиче стопалних трагова, ипак ће потребно бити да свако, ко је нарочито заинтересован да буде добро упућен у питању истраживања и идентификације стопалних трагова, и сам чини огледе с целокупним ту прибраним градивом, да га сам од почетка до краја нрактички исиита и на делу овери. То неминовно мора бити, ако ће да од тога има праве користи, да добије правог знања и да стече искуство, које му треба за вршење позива, службе своје. Само читање јамачно ту ништа не помаже. Да би то било јасније, ево једног примера. Зоолог нам уме тачно описати траг неке животиње, али кад нањ наиђе у планини или ма на ком месту обично хоће да погреши у оцени. С ловцем већ није тако; његова је теоричка спрема у томе мања, али темељније познаје саму стварност, сам живот и, као практички спреман стручњак, показаће много више успеха од веома образованог зоолога, ако обојица стану истраживати и оцењивати какав траг. А што важи за траг животиња, то још у већој мери, важи за трагове човечије. Веома је поучно, а у неком погледу за изрицање суда често је неизоставно, испитати и знати моменат под којим је постао траг од стопала. Онај, пак, који је позван да известан траг нађе и да га даље прати, мора располагати великим практичким знањем, пре него што приступи иослу да реши постављено му питање. Није тешко увидети, да се до тих практичких знања не може доћи од једном или самим теориским студовањем из какве књиге, па ма како она била исцрпна, него само путем систематског практичног школовања. Сваки, који се за ово интересује, одмах ће наћи пут, којим му вал,а поћи. Покушаће најпре с траговима који се лако налазе, па ће се, по том, окренути траговима од којих се само делови налазе и који се тек допуњавањем могу констатовати