Полицијски гласник

390

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК

ВРОЈ 50 и 51

— „Али зар Сеи-Жил није преображен, очишћен услед рушевина ? — Да, тако веле књиге: али ви ћете видети.« III Сеп-Жил, одељак у цениору Лондона, између Странд и ОксФорд-Стрит; једним крајем додирује Оид-Бајњеј, другим Сен-Мартенс-Лан. На том простору има сплет од кривих, уских улица, мрачних и загушљивих, где живи внше од сто хиљада дугла. Ту се налазе позоришта Друри-Лен и Ковент-Гарден. Кроз мало шире улице изилази се у богате крајеве Лондона. За последњих година много се рушило од старих развалина; али остаје још кућа, улица, квартова чији су становници сами лопови; за своје суседе они имају оне које је сиротиња стерала у ово лоповско гнездо. Еада бесмо иза пијаца Ковент-Гарден, остависмо улицу па уђосмо у неку уличицу; на крају те уличице, беше неко двориште; затим још једно. У колико сам могао ценити спрам сумњива-осветлења, ми смо били као у неком каналу; зидови беху зелени од влаге; чињаше ми се да идем по раствореној земљи. Никаква светлост не допираше с ирозора који гледаху у двориште. — Ухватите ме за рукав, рече ми инспектор, и хајте за мном стопу у стопу." Забисмо се у неко сокаче, где сам се морао сагињати; учини ми се да чујем гласове који долажаху као из неког подрума; сиђосмо низ неке степенице у помрчину као тесто, затим, мало ио мало, биваше видело. Бесмо у ствари у неком подруму. Био је осветљен са једном сијалицом; у камину пламтијаше жар од ћумура. Око дугачког стола седело је четири или пет жена које ми се учинише да имају више од тридесет и пет до четрдесет година. Два младића којима није било више од четрнаест година седела су крај камина и пила вискија. Једна од жена упути се к нама: — »Ах! ја сам вас по ходу познала, господине Џоне, рећи ће она, ■— да ли не долазите да ме водите у затвор?" — »Таман, одговори он, вас у затвор !... ви сте и сувише часни за то! <( — „До ђавола, ја часна! Но! имам овде -у џену једну кесу и два часовника која сам данас украла. Али ви ту нећете ништа видети." — „Познајете ли их? запита ме инспектор показавши ми жене. Ја посматрах, разумевши да је том питању циљ да се оправда моје присуство. Жене су се правиле као да ме не гледају, али ме праћаху погледом с неким страхом; беше очевидно да ниједна од њих немаше чисте савести. Било ми је задовољство да их ду го исиитујем; оне су биле пре учмале него остареле; али ипак осећаше се у њима нејасно нека пламен. — »Не! с< одговорих ја. — »Истина!« Жена која се похвали да Је украла два часовника замоли инспектора да узме чашу вискија: нудила га је, он одби. — „Она жена коју сада видесмо, рећи ће ми он при изласку, јесте једна од највештијих лондонских крадљивица; има и неки рачун у Банци; све оне жене које сте видели за њу раде. (< — »Па загато је нисте ухапсили!" — »Зато што је нисам ухватио на делу и што нисам имао наредбе; у осталом, ја не верујем ни речце ономе што нам је рекла: она се хвалила да би вас обманула." — »А они младићи?" — »Они су њени љубазници; и ви који пишете романе, господине, ви не знате ко кога више воли. Немојте се мучити: они. Ах : ето, оне имају извесну чар за то; она их је оба покварила, они краду за њу: то је жена која разуме свој занат!® Непрестано разговарајући се, ми смо ишли тесним и каљавим улицама. На моткама преко улице беше прострто рубље и дроњци; било је то некако чаробно видети према меоечини. Где бесмо ми? нисам ништа знао о томе. Колица беху закрчила пролаз, и ми не сретосмо ниједног полицајца. — »Иолако!« рече ми инспектор гурнувши нека врата и идући преда мном. Али не пођоемо ни два корака када чусмо неко крцкање испод наших ногу; учини ми се као да газимо по ораховим љускама. Неки човек изиђе иред нас и у мраку бише измењене

неке речи између њега и инспекгора на језику који ја нисам разумео. Доцније дознадох да је то био »81ап§ ,<< лоповски говор енглески. Уђосмо у собу у коју се беше искупило око двадесет људи. Инспектор ми управи питање: »Видите ли?" и ја сам их могао испитивати на тепане. Иста пантомина као и код оних жена; сваки заузе равнодушан изглед. Признајем да ме изра тих лица чишаше мало спокојним, и држим, када бих познао свога тобожњег лопова, да бих се устезао да га издам. Сви они, поседали на клупе или столице, пушаху разговарајући се међу собом; неки су пили пива, други, полегали иа столове, правили су се као да спавају. Све то беше врло присно и издаваше неко благостање. — »Они спремаху експедицију у унутрашњост, <! рече ми инсиектор када бесмо на улици. — »Ко вам каже да тако мислите?® — »Њихов број у оном тренутку, љуске од ораха, одсусгво женскиња и свирача. Поћи ће сутра железницом, и отићи ће на сто или сто педесет миља одавде да тамо изврше удар. То су оиасни људи; сви су већ били осуђивани. -— »Па како се онда усуђујете да уђете к њима у таквом тренутку ? <( — »Ах! нема за то опасности! Када би ме убили, они знају да би сутра били ухваћени. У осталом, код нас се врло ретко убија, и то бива са инспекторима који нису правични: кад ми вршимо просто нашу дужност, они нас поштују. Јесте ли видели како су уљудни са мном? (< У чегири или иет кућа у које уђосмо, свуда од прилике исти призор. Готово увек силажасмо у земнике који се протезаху до испод улице. Бејах зачуђен гледајући инспектора како се управља улицама, двориштима, на степеницама, без видела, и непипајући о зид, као да је код своје куће и као да је ту долазно више пута ноћу; с времена на време, па би ми рекао: »Не бих вам препоручио да поново дођете сами овамо, чак ни дању; ие бисте изишли одавде другаче него голи као дивљак!" Када би врата била загворена, пгго беше редак случај, он би закуцао на известан начин, и она се одмах отвараху. Ирекорачивши праг од једних таквих врата, он ми рече: »Сада ћете видети где ноћивају ти џентлмени." У сниској и уској соби, беше дваестак постеља: готово све беху заузете: воња беше ужасна, загушљива. — »Ово стаје два новчића, рече ми инспектор показујући ми собичак на чијој артији беше нанисано: Стан за једног џентлмена" само!" II ми се ноново упутисмо кривим улицама, сокацима с начичканим кућицама без нумере. Готово у свима тим кућама, слушајућп на вратима, могао се чути жагор од разговора; у некима јака музика и играња. Беше ту читав један свет који не спаваше. — »Хоћете ли да се упознате с крадљивцима паса? рече ми инспектор; уђимо овде. <( Закуца, врага се отворише: беше то пека крчма. Свуда у наоколо зидова беху рупе и у њима пси. Око келнераја беху пет, шест људи. — »Три чаше пива! рече инсиектор. Двојица или тројица лопова прцђоше да се разговарају с инспектором; између њих беше један који изгледаше да има шесет година, а имаше понашање правога џентлмена: седе косе, достојанствена погледа, с лакованим чизмама, с огртачем од сиве алпаге. »Сада ћу вам показати мога јазавца,® рече нам он, и одведе нас те си1>осмо у неки подрум, погпуно осветљен, где се неки младићи куглаху; на зиду беше написано цртаним словима: »забрањено је кладити се. <( — »Да није тако доцкаи, рећи ће нам тај џентлмен, ја бих пустио свог јазавца да се бије са псима којп су овде. Видели бисте како би их он уморио ! То вам је шампион Енглеске; не бих га дао ни за педесет гвинеја.® Почињаше бивати заиста касно; ишли смо одавно и ја нисам знао где бесмо; чинило ми се да сам превалио пет или шест миља. Сасвим се изненадих када се нађох пред ДруриЛеном. Непрестаио смо ишли но истом кварту. — »Господине, рече ми инспектор, ви сте видели лопове сваке врсте и можете шта вигае рећи да од како ово идете ви нисте видели друге до људе који живе од крађе, саме лопове, јатаке или наговараче младих крадљиваца. Само вам нисам могао показати аристократију тога друштва; она је данас била