Полицијски гласник

БРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 45

ПОТКАЗИВАЧИ — ИЗ ГОРОИОВИХ МЕМОАРА — 4 Изађох, ииак, из куће посрамљен и веома раздражен, питајући се шта сад да радим. У томе моменту опазих једног од мојих агената, који случајно иролазаше булеваром. Зовнух га и наредих му, да брзо узме каква кола и оде у преФектуру, те да се увери, у кабипету преФектовом, да ли ми беху дали тачну нумеру куће, да неимађаше случајпо какве грешке у добијеној достави. За време док мој агенат вршаше са пајвећом брзином поверену му мисију, мој секретар и ја, шетасмо се горе доле нред кућом, из које, у осталом, не видесмо да изађе ни маркиз Море, ни ико од његових пријатеља. Иајзад се агенат врати. — ШеФе, рече, извештај је сасвим тачан; ту се налази маркиз Море. Овог пута се бејах одлучио на све. Понова уђох у кућу решен да обиђем све спратове. Тим горе, ако будем починио несмотрености. Најзад, извинићу се за то доцније. Чим се попех на нрви спрат, чух неке гласове и међу истима, учини ми се да познах глас маркижев, који сувише добро познавах, да бих се могао преварити. Иема више сумње, ту смо дакле ! Без устезања одмах лупнух на врата. Три или четнри гласа узвукнуше : — Ко је? Имао сам обичај да никад не прикривам евоју титулу, те одговорих: — Горон, швФ полиције сигурности. Чух одмах глас Мореов: — Но, требало је одмах рећи да сте то ви ! Истог тренутка врата се отворише и на прагу се нојави лице маркижево, који ми, смешећи се, рече: ■— Ево ме. — Вама мора да је познат узрок, који ме доводи к вама, рекох му. Не долазим, дакле, да вам поднесем своја честитања: паређено ми је да вас одведем ... Потом, окренувши се ка двојици пријатеља Мореових, госнодин Ламазу и Жилу Герену, његовим сведоцима у дуелу, додадох: — Господине Ламазе! Мој колега Г. Верон је у овом тренутку код вас, те би добро учинили да одете, да се с њиме састанете; а вама, Г. Герене, други један полицијски комесар мора да сада претреса папире! Оба ми се господина захвалише на извештајима, које им дадох и одоше да се састану са полицијским комесарима, који их код њихових кућа очекиваху. Море и ја, остадосмо сами. — Надам се, да нисте дошли с агеНтима, рећи ће ми Море. — Са мном је само мој секретар. — У добри час ! Ви ме иознајете ! Разговарасмо неко кратко време, а потом ми, на моју молбу, предаде мачеве, који му беху послужили у дуелу а које имађах да узаптим. Беше још ту читава гомила брошура и иапира, које, на велико изненађење Мореово, пе узаптих, и ако би они може бити били добро дошли вишим властима. Моје пуномоћије беше прецизирано: да ухапсим кривца и да узаптим мачеве, који послужише у дуелу. Ништа ме се, дакле, друго није тицало, а ја не бејах бд оних, који се показују и сувише марљиви у аФерама, које немају везе са криминалном полицијом. После по часа приспесмо у полицију сигурности, у затвореним колима. Оставих Мореа у једној сали и уђох у свој кабинет, где сам имао да потпишем неколико- важних акта. Кад се после неколико минута вратих у салу, нађох овог жестоког револуционара — иначе најбољег човека на свету — како држи предавање мојим агентима, који га са зинутим устима слушаху. 11е бих се усудио тврдити, да у својој беседи Море не беше баш никако рекао што р^аво и за владу, ну ја нисам ништа чуо ! Од овог хапшења видео сам Мореа још три четири пута и никад нећу заборавити наше поеледње виђење.

Бејах оставио службу и ми се нађосмо код једног заједничког пријатеља. Море већ беше тада отпочео своја путовања по Африци, која су га морала стаги живота. Пошто је био провео целу зиму у Алгиру и Тунису, вратио се у Иариз за неколико дана, да би извршио последње припреме. Разговарасмо дуго. Говорио ми је о својим надама сновима, патриотском делу, које је хтео да приведе добром свршетку и средствима, које је, за извршење овог дела, мислио да употреби. Кад му изразих бојазан, да му Фанатички мусломани н пустињски пирати, опаснији од дивљака, на које бејах наилазио у јужној Африци, не нрепрече пут, рече ми : — О, будите спокојни, имам ја једну амајлију. И он ми ноказа неки мали камен на коме беху гравирана извесна арапска слова, а који како говораше, -беше добио од игеФа најмоћнијих мусломаиских религиозних општина. Не знам зашто, али се у пркос уверавања Мореовог и његове амајлије, невољно осетих како ми се срце стеже. Чињаше ми се да не видим више, на мушком лицу маркижевом, оно лепо уверење, ону извесносг за усиех, што га чекад чињаше неиобедимим. Ма да се он још увек смејао, учини ми се при свем том да опазих у очима његовим израз жалости. Све ми нешто говораше, да је то последњи нут што га видим ; да се онај, који ће отнутовати да тако лепо нослужи својој земљи, неће никад више ни вратити. Желео сам тада да имам доста речитости, да би га убедио да не треба никако да се поверава талисманима неверника! Неколико недеља после овог нашег виђења, отварајући једне новине, дознах за славну смрт Мореову. Осетих искрен бол за нестанком овог ваљаног човека, који се каткад могао и преварити у претераној љубави његовој ка отаџбини, ну који беше искрен патриота, такав, каквих, на несрећу иема доста. Овај бони утисак беше тако дубок, да сам . сутра дан писао госпођи Море, тражећи да учествујем у експедицији за истраживање остатака њеног мужа, о чијој се организацији говорило. Ето, како се све мења. Хтео сам ићи у пустињу да донесем смртне остатке онога, кога цекад бејах ухапсио ! Експедиција се не изврши, пошто се тело Мореово беше одмах пронашло. Пећу никако да завршим овај чланак посвећен потказивачима, а да не проговорим о једној ствари, о којој публика има сасвим ногрепшо мишљење. То је стара легенда, да у свима затворима и зидови имају уши и да ту више но ма где на другом месту, гмижу потказивачи. Мени нису иознати провинцијски затвори, те о њима, као познавалац отвари, не могу ни да говорим, али зпам врло добро, даје за затворе у Паризу легенда публична апсурдна и ја нисам познавао ни једног јединог директора казненог завода, који је хтео да прими на се улогу шпијуна. Ја сам већ у мојим мемоарима говорио о г. Фабру, том световном аностолу, који се сав одаде на морално побо.љшање својих затвореника; том ФилосоФу, пуном доброте, чија ме јс смрт толико ожалостила. У осталом, он није једини. Има и других, који му нодражаваху. Именоваћу нарочнто једиог човека, чија је доброта прешла у пословицу, у затворима Сенским — Г. Мегеа, старог директора Деиоа и потоњег директора затвора Св. Лазара. Видео сам га једног дана, док још беше директор Депоа, како о свом трошку узима Фијакер на сат и трчи целог дана, да би успео да се пусти у слободу један сиромашни брачни пар, затворен на лажну доставу неког провинцијског трговца, у невиност кога беше нотпуно уверен. Г. Меге се не устеже, да учини посету и самом државном тужиоцу, кога ухвати одмах по ручку, и ноче молити у корист његових штићеника — пггићеника, које у очи тога дана није ни познавао, а за које се беше заинтересовао једино за то, пгго му је изгледало да је њихова ствар праведиа. (Свршиће се)