Полицијски гласник

БРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 47

Сасвим је други човек био отарац. Начитан, више може бити него и они, он се уклањао од спорова. Карактера је био дружевног до иајвећег степена. Био је весео, често се смејао, не оним незграпним, циничким смехом, како су се осуђеници смејали, него јасним, тихим смехом, у ком је било детињске невиности, а што му је некако особито лено стајао уз оне седе власи. Може бити да севарам, али мени изгледа, да се човек мора познати по смеху: ако вам је пријатан смех ма кога потпуно непознатог човека, одмах први пут, кад се нађете с њим, слободно реците, да је то добар човек. — У целом заводу старац је стекао свуд уважења; он није био због тога ни мало сујетан. Осу^еници су га звали дедом и никад га нису вређали. Унеколико сам увидео, каквог је могао он имати утицаја на своје једноверце. Али и поред издржљивости што се видела, а с којом је он одржавао робију, у њему је била скривена дубока неизлечива туга, коју је он тежио да сакрије од свију. Живео сам с њим у истом казамату. Једном, око три сахата ноћу, пробудио сам се и чујем лагано, уздржљиво плакање. Старац је био кодфуруне (тоје таиста Фуруна, поред које је ноћу читао онај што је хтео да убије мајора) и молио се изсвоје рукописне књиге. Плакао је и чуо сам како је сваки час говорио: »Господе, немој ме оставити! Укрепи ме, Господе! Децо моја мала, слатка моја дечице, никад се нећемо видети!« Не могу да опишем како сам се растужио. Ето, том су старцу почели готово сви осуђеници да дају новац иа чување. У заводу су били готово сви лопови, али, од једном, сви су се некако уверили, да старац неће никад украсти. Знали су, да је он некуда криоповерениму новац, али на тако скривеио место, да просто нико није могао да нађе. Доцније је он мени и неким Пољацима открио тајну. На једном стуицу био је велики чвор, који је, како је изгледало, јако срасто с дрветом. Али он се могао извадити и у дрвету се нашла велика шупљина. Ту је сад дедица остављао новац, па би чвор опет уметао, тако да нико није могао ништа наћи. Ну ја сам се удалио од приповетке. Застао сам на питању: зашто се у џеповима осуђеничким није могао новац да загреје? Али поред муке, да се новац сакрије, у тамници је било толико невоље; осуђеник је, већ и по својој природи, створење које жедни за слободом, и, најзад, по своме друштвеном положају, толико лакомислено и неуредно, да га сасвим природно нешто вуче, да наједанпут буде готов на све, да страћи цео свој канитал, с хуком и музиком, да би заборавио, ма само и за тренутак, на свој јад. Шта више било је чудно и гледати, како понеки од њих ради не дижући главе, покадшто по неколико месеца, једино зато, да за један дан смире сву зараду до последње паре, па после опет, до нове пијанке, неколико месеца скапавај за радом. ]Цноги од њих су волели _да се понове, и увек су куповали по штогод особито: какве год нескладне, црне чакшире, прслуке, дуге горње капуте. Највише су се употребљавале још и цицане кошуље и појаси са бакарним плочицама. Празнацима су се

удешавали, па кад се понеко тако удеси морао је неизоставно да прође кроз све казамате, да би се показао целоме свету. Задовољство лепо одевенога долазило је до детињарије, а и иначе, у многом погледу су осуђеници били ирава деца. Оно, -до душе, све су те лепе ствари некако наједанпут нестајале газди њиховоме; покадшто би се још истога вечера залагале и упутиле у бесцење. Уосталом, пијанка се развијала постепено. Обично је то бивало или празничних дана, или о имендану онога што пије. Осуђеник, чији је био имендан, уставши ујутру, запали поред иконе свећу и моли се; затим се леио обуче и поручи себи ручак. Куповала се говеђина, риба, градили се сибирски колачи; он се наједе као во, готово увек сам, ретко позивајући другове да подели своју трпезу. Онда се доносила ракија: свечар би се напио као земља и свагда би ишао кроз казамате, љуљајући се и спотичући се, старајући се да свима покаже, да је пијан, да „тера кера," те да тиме заслужи опште уважење. Свуда се у руском народу осећа као нека симпатија према пијаном човеку; у тамиици су се шга више понашали с поштовањем ирема ономе, што се весели. У тамничком »провођењу« лежи нека врста аристократизма. Кад се развесели, осуђеник облитатно погоди музику. Био је у заводу неки мали Пољак, војнички бегунац, веома ружан, али је знао свирати на ћеманету и имао је при себи иструменат — све своје имање. Занат никакав није знао, па је само тиме и зарађивао, што се погађао у оних, који се веселе, да им свира веселе игре. Дужност му је била у томе, што би устопице ишао за својим пијаним домаћином из казамата у казамат и шкрипио на ћеманету из све снаге. На његовом се лицу често јављала досада и јад. Али узвик: »свирај, паре си примио ! с< натеривао га је да опет шкрипи и шкрипи. Осуђеник. још кад почне да се проводи, могао је бити чврсто убеђен, ако се баш и добро напије, да ће на њега насигурно припазити, на време га онравити да спава и свагда га ма куд сакрити, ако се појаве старешине и еве то без икака користољубл.а. Са своје стране, опет, подоФицир и инвалиди, који су живели у тамници ради одржавања реда, могли су бити такође потпуно мирни : пијаница није могао начинити никакав неред. На њега јепазио цео казамат, и ако би се развикао, или што побунио — одмах би га умирили, и шта више просто би га свезали. И због тога. је нижа тамничка управа гледала на иијапство кроз прсте, па није хтела ни да опази. Она је добро знала, ако не допусти ракију, да ће бити и горе. Али откуда се набављала ракија? ( наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један подицијски практикант питанас: колику таксу треба досудити и паплатити за решења или пресуде општинских и.ш по.шцијских вдасти, којима се дотичном дицу, на основу §. 373 а. казноног законика, забрањује каква радња коју је оно отворидо без наддожног одабрења.

Одговарамо му: Да се за извођењс иступа овакве природе, има досудити и напдатити десет динара таксе у маркама, према ТБр. 89. закоиа о таксама. * * Писар општине И.... пита нас: да ди овештеници и по коме закону имају нрава, да, осим таксе у маркама од једног динара, која је предвиђеиа ТБр. 61. закона о таксама, за изводе из протокола рођених иди умрдих, иди за уверења која иа основу тих протокода издају дицима, — напдаћујући и још какву таксу за свој труд, око издавања тих извода или уверења. На ово питање ми му одговарамо: да, свештенику, на основу тачке 19. члана 8. закона о уређењу свештеничког стања, имају права, да, осим горе означене таксе у маркама, наплађују за издавање иоменутих извода или уверења на захтев приватних лица, и по један динар на име награде за свој труд. Овакве изводе или уверења, свештеници су дужни, према тачци 7. члана 5. поменутог закона издавати бесалатно: само кад их власт по званичној дужности захтева; кад их издају за потребу регулисања пенсије удовицама и деци умрдих чиновника, као и кад их издају оним лицима, која не плаћају потпун грађански данак — (преко 3 0 динара непосредног пореза годишње. —- Члан 127. закона о непосредном порезу). + * На питање једног општинског писара одговарамо му : Да се аренде општипске за издата општинска имања под закуп ни у ком сдучају не могу сматрати као општински прирез, нити се могу наплаћивати без судске пресуде или решења, као што се, по §. 465. грађанског судеког поступка, општински порез може наплаћивати. Са неуредним платишама општииске аренде, треба поотупити као и са осталим општинским дужницима, и, по уговору, који је са њима закључен кад им је које имање под аренду уступљено. ★ -*■ * На питање једпог полицијског писара, како треба извршне власти да поступају у погледу намлате такса по закону о такоама, у оним случајевима кад Управа Фондова купује имања својих дужника у циљу измирења њених траж- . бина, — одговарамо му сдедеће: По распису Господина Министра Фининсија од 28. јула 1900 године ПрБр. 2 1.641, у наведеним случајевима треба поступати овако: п Кад Управа Фондова купује имања својих дужника у цељи измирења њених хипотекарних тражбина, онда, из продајне цене треба наплаћивати досуђену таксу, па коју је дужник осудним решењем осуђсн, само из евентуалног вишка, иреосталогиза иотиуног измирења Уиравиног иотраживања, које јој за иродато добро нрииада. Ако продајна цена не даје за то могућности, због тога, што таквог вишка не би бидо, онда таксу напдатити из осталог имања дужникова, ако би дужник имао другог имања, и ако би продајна цена тога имања, цењена на истој поменутој основи, давала могућег вишка за наплату таксе. Где год се гакса не би на тај начин могда наплатити, да се сматра за ироиалу, јер Управа Фондова као државно надлештво не плаћа таксу према чл. 2. закона о таксама."